Текст и илустрације: Ђорђе Прековић
Подстакнут бројним површним и, углавном, злонамерним текстовима у области пољопривреде, нарочито у анализама и оценама иностраних тржишта, као и актуелном еуфоријом о потенцијалном извозу свињетине у ЕУ, достављам порталу „еСтварност“ овај текст.
Подаци о поменутим тржиштима су прилично лако доступни на интернету и просто је невероватно, да се и поред тога, представници власти, струка и новинари потпуно оглушују о чињенице и износе паушалне оцене и закључке, који немају потпору у стварном стању! Не могу да верујем да нико те податке не зна, нарочито не прихватам да их не зна струка, па сам уверен да намерно дају неутемељене изјаве како би јавност, а нарочито пољопривредници, били доведени у заблуду и постали збуњенији него што тренутно јесу, јер им се таквим изјавама скреће фокус са стварних узрока проблема и/или им се улива лажна нада.
Почећу од последњег текста који сам прочитао управо на порталу „еСтарност“, под називом: „Како увоз свиња убија Србију“, у коме су изнете бројне неистине од стране струке о стању и регулативи на страним тржиштима, где ћу се осврнути пре свега на тржиште ЕУ и најјаче економије у ЕУ, тржиште Немачке! У том тексту, између осталог, пише: "Сточарска производња је свуда у развијеном свету планирана, како се не би нарушио однос понуде и тражње, како не би било вишкова и падова". Или: "Европа чува радна места својих сељака и свих запослених, значи она неће да има вишкове и падове, она неће непланску производњу. Тамо је производња уговорена. Ви сте потписали колико млека треба да произведете, ако произведете мање, кажњени сте, ако произведете више исто тако. Тако је и с месом." Међутим, то једноставно није тачно! Уговорена производња која се помиње је заправо систем квота који више не постоји и који је, конкретно у млекарству, укинут 31. марта 2015. године, а уведен је 1984. као одговор на робне вишкове који су се тада стварали. Од тада влада систем слободног тржишта, како у производњи млека, тако и у производњи меса.
Што се тиче заштите радних места и броја фарми то такође није тачна констатација, јер је само Немачка у последње две деценије изгубила 4/5 фарми свиња и 2/3 фарми музних крава.
У исто време број животиња по пољопривредом газдиству у сектору свињарства повећао са око 250 на 1250 комада, а у сектору музних крава са 31 на 68 грла по газдинству. Укупан број животиња у оба сектора данас је исти или мањи него што је био пре две деценије!
Шта је томе допринело? Пре свега, нестабилност тржишта и ниске цене које су довеле до негативног пословања великог броја пољопривредника и гашења њихових фарми, па је у последњих неколико година производња свиња била претежно у минусу!
На том графику се види плава линија, која је линија постигнуте цене килограма топле полутке, а наранџаста линија показује укупне трошкове производње! На истом графику имамо просечну зараду или губитак у одређеној години. Слична ситуација је и у сектору одгоја прасади.
Претходно наведено директно условљава и пад броја крмача!
Илустративан је и приказ просечне зараде газдинства на годишњем нивоу у односу на број товљеника у турнусу где се узима средња постигнута цена по товљенику од 140 – 145 ЕУР и зарада од око 2,5 ЕУР по товљенику.
У поменутом тексту се говори и о томе како ми можемо имати далеко више крмача и извозити прасад у Вијетнам, као што то ради Русија. Мислим да је бесмислено да се упоређујемо са Русијом, а за такав извозни подухват потребна је транспортна логистика коју ми немамо. Ако погледамо Европу, због тренутне забране извоза свињетине у Кину из низа европских земаља, што је последица појаве АКС (афричке куге свиња), наш континент има огромне вишкове што је довело до пуњења свих складишта и хладњача и сада ником не пада на памет да убацује прасад у товилишта за даљи тов, што је опет довело до огромног вишка на тржишту ЕУ и што је снизило цену прасади на најнижи ниво у последњих десет година. Тренутна цена прасади за тов, тежине од 25 кг, је око 20 ЕУР по комаду и на количину већу од 200 комада!
Свакако, да постоји поменута могућност извоза прасади у Вијетнам, ЕУ би то већ искористила, пре свега Данска као највећи извозник прасади и живих свиња на нивоу ЕУ и не би цена пала на овај ниво.
Као упоредни приказ погледајте кретање цене прасади у последњих шест месеци, као и за неколико претходних година.
Посебно указујем на неосноване наводе о уговореној производњи у иностранству, које такође можемо чути у јавности па се питам који је то пољопривредник спреман да уговара производњу по овој цени прасади и како је цена пала тако ниско ако је већ све било уговорено? У тексту пише и како смо ми некад били велики извозник свињетине, пре свега на запад. Међутим, нико не говори о томе да сва тржишта, на која смо некад извозили, сад имају потпуну покривеност из домаће производње, а уз то и вишкове за извоз, па тако ЕУ има вишак од преко три милиона тона свињетине на годишњем нивоу. Исто тако ЕУ увози свега 30 000 тона свињетине ван граница ЕУ.
Зелена линија у овом графикону показује увоз ван граница ЕУ. Наше извозне шансе на тржиште ЕУ после укидања забране извоза су готово никакве и уздање у то тржиште је бесмислено. Истовремено, као потенцијално тржиште помиње се Русија, земља са најбрже растућом производњом свињетине у свету, земља која је постигла потпуну покривеност потрошње свињског меса из сопствене производње , земља која је за једну деценију подигла производњу за преко 75 одсто, а друга најбрже растућа производња је у Шпанији са 43 одсто у једној деценији!
Кад погледамо листу највећих увозника свињетине већина се налази на Далеком Истоку, тако да су нам озбиљније извозне шансе заправо тамо, а за то тржиште поред производње неопходна је и озбиљна логистика коју ми немамо, што поскупљује трошкове транспорта и чини нашу свињетину ценовно неконкурентном!
Сви графикони, објављени у овом прилогу, преузети су из годишњих извештаја DEUTSCHER BAUERNVERBAND - кровног удружења пољопривредника, које окупља 270.000 газдинстава у Немачкој
Закључак који се намеће је, да ће се у Србији производити веће количине свињетине за извозна тржишта једино уколико други буду производили свиње у Србији. Свакако, то нама није потребно, јер од таквог аранжмана остаће нам само екоциди те производње и ништа више. Дакле, као држава и друштво морамо тежити, пре свега, задовољењу домаћег тржишта свињетином која ће бити из контролисане и здраве производње, а за страна тржишта нам је потребан јединствен производ , од аутохтоних раса, са високим степеном обраде који ће бити продат по високим ценама, а не да се ми надмећемо у конвенционалној производњи свињетине, у трци коју смо давно изгубили.
Као држава и друштво морамо да схватимо како је пољопривреда изузетно комплексна грана и да бисмо знали како ћемо даље прво морамо знати шта хоћемо и чиме располажемо. Апелујем, пре свега, на струку да више пажње поклони томе шта ми од пољопривреде заправо хоћемо те да се мање бави популизмом, а више егзактним подацима које ће објективно саопштавати јавности. Што пре дође до отрежњења о томе ко смо и где нам је место, пре ћемо бити у стању да будемо конкурентни, на првом месту на домаћем, а тек онда на иностраном тржишту.
