Пише: Ружа Николић
Приредила: Љ. Стојановић
Ружу Николић, иновативног инжењера технологије, 1976. године, руководство „Индустрије електропорцелана“ избацило из фирме, јер није прихватила да ради по диктату дилетаната. Свој „поступак добијања стеатита“ Ружа Николић заштитила, као светски проналазак, у Савезном заводу за патенте СФР Југославије.

Патентни спис „Поступак добијања стеатита“, број 40556 Савезног завода за патенте СФР Југославије, од 17. априла 1979. године

У технички образовном свету познато је да је пре више од 100 година Никола Тесла експериментисао у области високих фреквенција. Тесла се сукобио са проблемом изолације, јер су у то време постојали само порцелански изолатори. Порцелан је садржавао лаке јоне калијума и натријума, па је долазило до загревања, што је Тесли правило сметње у експериментисању.

Проблем су решили немачки стручњаци уношењем у састав керамике тешких јона баријума. Тако је настао стеатит, комерцијални производ „калит“, „фреквента“ и слично.
Више од једног века позната је у свету уобичајена формула стеатита: 85 одсто талка и 15 одсто баријум карбоната и глинастих материја.

Немачки талк је имао неуобичајено добре особине и снабдевао је цео свет стеатитним изолаторима до Другог светског рата. Амерички научници су са извесним закашњењем решавали битне проблеме производње стеатита (касније и производње форстерита у радарској области).

Немачка фирма СТЕМАГ, која је била власник рудника, давала је талк и другим произвођачима, па је лежиште исцрљено, а произвођачи стеатита су спали на милост трговачких фирми, које су правиле коктеле од лоших талкова из целог света. Тако се десило да су затворене фирме СИМЕНС код Кобурга и ШТЕТНЕР из Селба, а СТЕМАГ је пресортиравао раније одбачену јааловину из свог лежишта. Те проблеме сам и лично запазила.

После завршетка Другог светског рата почела је индустрализација Југославије. Направљена је нова фабрика ЕЛЕКТРОПОРЦЕЛАН у Аранђеловцу са амбицијама да порцелан за изолаторе не буде једино од те врсте керамике, већ и од кордијерита, стеатита, форстерита. Међутим, тада није било могуће да се увозе сировине.

Као млад стручњак, инжењер технологије, почела сам 1958. и радила сам на проблему порцелана и глазура, а главни задатак је био добијање синтетичког стеатита, на бази магнезита и кварца. Магнезијум-силикат сам користила и за кордијерит уместо талка.

За двадесет година истраживања решила сам све врсте синтетичког стеатита за влажне поступке, а за суво пресовање морала сам да користим до 50 одсто талка, који смо набављали из разних иностраних фирми.

Набављене су најсавременије машине за производњу, као што су сушење распршивањем и неколико врста аутоматских преса. При томе порекло и особине талка нису имале утицаја на производњу. Међутим, код „светске технологије“ оних 15 одсто није могло да поправи оно што 85 одсто поквари. То је кључно питање!

Милионске серије стеатитних производа су ишле у извоз и требало је направити нову фабрику.

А онда, више директора који су за 15 година покушавали да направе (безуспешно) талковски стеатит, наредили су ми да уведем њихову „светску технологију“ стеатита. Ја сам им три пута рекла – НЕ, а они ме избаце из фирме 1976. године. Онда они направе много лошу „нову фабрику“ и читав ЕЛЕКТРОПОРЦЕЛАН за неколико година банкротира.
Две године после отказа, заштитила сам свој синтетички стеатит, као иновативни светски проналазак. Патент ми је најпре признат у Немачкој и Пољској, где су стручњаци покушавали да реше проблеме пластичности и абразивности синтетичког стеатита.

Поседујем документацију о свему што сам увела у редовну производњу.