Дејан Комненовић
Доминација политичара над задругарима је суштински проблем задругарства, а тиме и пољопривреде Србије. Илустрације ради, кад после 30 година задружну хладњачу, млин, фарму, плантажу, комбајн или трактор ваља обновити - закон о задругама то онемогућава и мора се чекати на помоћ државе.
Сврха сваког привредног субјекта је повећање богатства власника и то је основна порука у економији као професији. Тамо где нема сврхе постојања економског субјекта он ће и нестати. Управо су без економске сврхе, по закону о задругама, остављене задруге у Србији. Зато и нестају. Све досадашње предлоге да се у закон врати акционарство или да се распон улога у задругама пропише на један према три или један према тридесет (да не буду једнаки) и слично су одбачени од домаћих комуниста, који још увек сматрају да политички, а не економски, моменат мора да управља задругарством Србије.
Предузетништво је онемогућено унутар задруга задружним правилима о "једнакости улога" и "једнакости гласа". Наравно, и предлог да се у закон уведе посебна банка, која би емитовала и трговала задружним акцијама, је одбачен, јер доноси економску сувереност као стару тековину задругарства коју је потребно обновити. Зашто ? Па, ваљда зато што би оснивање банке која емитује и контролише трговање задружним акцијама значило да само задругари могу да буду власници својих задруга, а то страним и домаћим тајкунима не одговара.
Задружно акционарство и Пољопривредна банка Србије би трајно елиминисали странце, али и домаће тајкуне, од могућности да уопште купују задружну имовину, задружно земљиште или задружне објекте. Нема никакве успешне државне стратегије развоја без банака, са сврхом свог постојања на државном нивоу ради реализовања задате државне економске стратегије. Прича о Пољопривредној банци Србије (са стратегијом обнове села) је и историјски и економски и културолошки сложена, а не само политички. Економски део ту и најзахвалнији као тема. Пољопривредна или Сеоска банка Србије би емитовала задружне акције и имала искључиво право трговања тим акцијама.
Без задружних акција (као на фотографији на почетку овог текста), на којима пише име и презиме власника и износ уложеног капитала, нема обнове задругарства, као ни обнове села и пољопривреде у целом репродуктивном ланцу. Задругари данас не доживљавају задруге као своје власништво, а због законских заврзлама оне то суштински и нису. Комунистички монопол, по коме само држава (политичари) има могућност да улаже у обнову села и пољопривреде, односно у задруге, и довео нас је довде.Само што за политичаре не важи правило "једнакости улога" и "једнакости гласа"! Правило "једнакости улога" онемогућава обично предузетну мањину задругара да уложи у обнову основних средстава, јер остарелој и незаинтересованој већини та обнова и није потребна па прегласавају мањину која жели економски опстанак задруге.
Дејан Комненовић, дипломирани економиста из Босуте, у свакодневним пољопривредним активностима (фото: из архиве Дејана Комненовића)
Онемогућавања приватне иницијативе је сулудо комунистичко законско решење. Постоји књига Фредерика Бастије "Закон", која говори о томе да никаква редистрибуција и улагање не могу да успеју уколико је - закон наопак. Тито је улагао у задруге десетоструко више него данас Кркобабић, а све је пропало зато што данас имамо комунистички закон о задругама. У лето 1995. године је одржан 35. конгрес Међународног задружног савеза, на коме су задруге дефинисане као "поседовно и демократски вођена предузећа". Наши домаћи комунисти су 1996. године донели "нов" закон о задругама којим се ништа није изменило. Све је остало исто као и 1945. у задругарству. Задружне акције нису враћене у закон, посед у задругама није у својини задругара већ се и даље дефинише као задружна имовина (имовина припада правном лицу – задрузи, а не задругарима, живим људима и по престанку задруге се даје задружном савезу на управљање), задруге нису вођене као предузећа већ као политичка трансмисија странака на власти, како онда тако и данас.
Задруге чекају на политичаре као на "сунце", јер их је закон онемогућио да самоиницијативно улажу у задруге и доживљавају их као своје власништво.
Из задруга је потиснута економија, а политика задњих 76 година (од избора до избора) има главну реч. Закон је проблем. Узалуд су улагања и поклони задругама од стране политичара, а из буџета свих нас, кад задругари не могу да остваре приватну иницијативу улагањем у своје задруге.
Пољопривредна банка Србије би требало да реши управо питање форме и задатака, начина емитовања и трговања задружним акцијама. Задругарство као привредни систем почива на четири категорије: својини, мотивационом систему, систему делегирања одговорности и координационом (тржишном) механизму. Све наведено, почев од својине, и дан данас је уређено према комунистичким правилима, јер закон о задругама суштински није мењан задњих 76 година, почев од некадашњих 2.000 радних задруга, па до касније названих земљорадничких задруга.
Задружне акције је нужно вратити у задругарство, како би заживела прва од четири основне категорије задругарства - својина. Сврха сваког привредног субјекта је повећање богатства власника. Сви привредни субјекти у Србији имају право на ту своју сврху, изузев задруга које су плен политичара. Деполитизација је пут за оздрављење задругарства а тиме и пољопривреде и села Србије. А кад не будемо имали комунистичко задругарство имаћемо и суштинску, а не вајну, демократију.