Мирослав Живановић
Тешко је међу Аранђеловчанима наћи човека који је обдареност многобројним талентима у највећој мери користио кршећи друштвене норме и законе, као што је то радио Јован Михаиловић (1931 - 1992) познатији као Јова Дунђер.
Јова је пажљиво камен по камен зидао, градио и љубоморно чувао свој „дунђерлук“, специфичан животни стил, у коме су се у „мртвој трци“ смењивали, робијашница и „цивилизована свакодневица“! Ко је заправо Јован Михаиловић?
Према матичним црквеним књигама Јован Михаиловић је рођен 24. маја 1931. године у аранђеловачкој породици часних људи Драгутина и Милене Маихаиловић, као треће дете по реду. Довољно је поменути да је отац био солунски борац и између два рата чиновник у банци аранђеловачког индустријалца Илије Михаиловића, док је мајка остала упамћена по дуговечности. Доживела је 104 године. Имали су породичну кућу на спрат у Брегалничкој улици на Ђунису, неколико кућа изнад познате кафане „Топ“.
Извод из матичне књиге рођених цркве «Светог Архангела Гаврила» у Врбици
Мада је био дете бистрог ума, после основног школовања, Јована није привлачило учење. Убрзо показује интересовање за „специјалном обуком“ по аранђеловачким сокацима Ђуниса и Циганмале. Све чешће виђали су га у друштву са љубитељима кафана, у којима је «куповао» разне вештине такозваног популарног забављача. Када се замомчио, због боемског живота, лако је налазио друштво преселивши се у ресторане „Аркаде“ и „Зеленгору“. Следили су луксузнији хотели „Старо Здање“, па „Шумадија“, где је ширио круг својих познаника, пријатеља и пословних сарадника.
Имао је више улога од популарних филмских звезда
У радној књижици Јована Михаиловића уписано је тек неколико година стажа, и то напабирчених пред крај живота у смедеревској железари! Прво је био бригадир хигијеничарима, да би убрзо напредовао у служби. То не значи да у међувремену није ништа радио. Радио је и те како!
Јова је био човек са више лица. Као у неком филмском трилеру, често је мењао свој идентитет. За собом је оставио више улога него многи познати глумци: директора комуналног, грађевинца, трговца, фудбалера и менаџера најпопуларније споредне ствари на свету, општинског геодету, фалсификатора потписа и разних докумената, ексклузивног заступника фирми на гласу, полицијског инспектора, адвоката од каријере, генерала војске, угледног привредника савременог типа. Захваљујући једном од тих ликова добио је и надимак Дунђер, асоцијација на дрводељу, тесара. Израстао је у високо рангираног преваранта са стилом. Радио је у рукавицама.
Располагао је богатим репертоаром добро осмишљених метода да превари људе и измами им новац на префињени начин. Јова је био слојевита личност. Поседовао је хитру мисао, надпросечну интелигенцију, комбинаторику која се ретко среће. Све своје умеће користио је у преварама, на којима би му позавидели режисери врхунских трилера. Посебно је уживао у наступима пред већим бројем сведока. То га је, очигледно, инспирисало и показивао је вансеријски глумачки таленат. Превара је достизала врхунац његовог умећа, када преварени уз захвалност моли Дунђера да унапред прими свежњеве новчаница! Не слути да од пара може да се опрости за сва времена, а да од обећања никада неће ништа бити. Једном речју наметао се као самоуверени човек који своју судбину чврсто држи у рукама. Убрзо, испостављало се да једину сигурност налази иза затворских решетка!
Према уверавању поузданих познавалаца лика и дела Дунђера, у „омиљеној“ пожаревачкој Забели саставио је (у седам наврата) 22 и по године тамничког живота. Од када је постао пунолетан па до судњег дана, више од половине живота провео је иза решетака. Ова бројка би вероватно за коју годину била већа да се досетљиви Јова није сналазио имитирајући и полицијског инспектора у телефонским разговорима са начелницима полиције. Полазило му је за руком да „опере“ себе и тако поштеди већ уписане месеце тамнице. У Забели, где је према сведочењу бивших аранђеловачких осуђеника, за њега била припремљена посебна соба, чекајући дан његовог новог повратка. Опраштајући се од своје „друге куће“, Јова се реванширао тадашњем затворском руководству оставивши у аманет свој изум (преградни зид) за топлотну изолацију помоћу прерађеног пресованог материјала.
Човек који је волео пожаревачку Забелу
О авантурама „човека који је волео затвор“ својевремено је у „Илустрованој политици“ писао некадашњи аранђеловачки гимназијалац Богосав Боца Марјановић, новинар и публициста.
Јова Дунђер је један од ретких људи оног времена који је помно пратио „новчане токове“. Распитивао се на аранђеловачкој пијаци како пролазе сељаци при откупу пшенице, кукуруза, продаји млека, свиња и оваца, код кога и како је шљива родила. Брижљиво је сакупљао и кретања валута и девизног тржишта. Све те податке је памтио (депоновао у свој мозак) обрађивао и у датом тренутку користио да се дочепа (на себи лак преварантски начин) новчаног плена! Под његовим будним оком били су финансијски добростојећи људи на високим положајима у граду под Букуљом и другим местима широм Србије, које је гајио као „златне коке“. Вешто их је увлачио у мрежу своје опсенарске способности и њихове лакомости.
Преваре Јове Дунђера понављале су се најчешће у четири дела. Пре свега шацовао је жртве и припремао се како да дође до плена. Следио је сам чин пореваре, суптилно одигран и без грешке. Затим, као награда, вишедневно слављење у кафани са друштвом, уз обавезну музику иће и пиће, до последње паре! На крају је стизала и казна, чија је брзина зависила од тренутка када су преварени схватили своју позицију, реаговања народне милиције и суда.
Многобројни Јовини пријатељи још увек о њему гаје романтичну слику домишљатог човека, који је неке од његових рукаваца новчаних токова покушавао да преусмери у своје џепове! Јова никоме није украо или на силу отео новац! Оштећени су признавали пред лицем правде: Јова Дунђер их је вештом реториком убедио, боље рећи омађијао, па су му новац давали или позајмљивали, чврсто убеђени - овакав човек ће сто посто испунити обећање!
Јованови исписници сећају се његовог усправног, испршеног, поноситог хода и браде која пада. Увек је носио свеже опрану и испеглану (по правилу белу) кошуљу, одело и машну. Одавао је утисак пословног и озбиљног човека који улива поверење. Под пазухом је стезао кожну ташну. Реткима је поверавао њен садржај. Они који су имали ту привилегију да завире у њу, могли су да уоче хрпу блок признаница са ознаком уплата-исплата, штосове купопродајних уговора и збирке печата фирми (музејских вредности) од којих су многе биле угашене, а не малом броју се изгубио траг од пре Другог светског рата. Иначе, Јова је био мирољубиве нарави. Нико није запамтио да се са неким покошкао, о тучи нема ни помена. Брижно је водио рачуна о својим друговима и пријатељима, који су на то знали да му узврате.
Последњи шоу пред професиналним забављачима у Смедереву
Последњи „непрофитни“ шоу Јове Дунђера био је уједно и врхунац његовог опробавања на јавној сцени и то пред онима који су плаћени да забављају народ до суза. Наиме, екипа Радио-телевизије Београд гостовала је крајем деведесетих година прошлог века у Смедереву, снимајући популарну емисију „Туристичко коло“.
Игром случаја у то време Јова Дунђер је, први и последњи пут, свио своје породично гнездо у Смедереву. Случајно сазнавши за снимање ове емисије од свог земљака Момчила Моце Станића, дугогодишњег продуцента РТВ Београд, Јова Дунђер у часу препозна своју шансу. Замоли Момчила да му омогући да се појави са својом суругом Драгицом на снимању емисије. Станић му испуни жељу и Јова се завали у првом реду окружен најутицајнијим Смедеревцима и многобројним гостима.
После емисије, како и приличи, Јова је позван на вечеру са осталим гостима и певачима међу којима су били звезде вечери Василија Цица Радојчић, Миле Богдановић и Златко Голубовић. Понет таквом почашћу, коју није доживео током живота, Јова је решио да се одужи на свој начин. Током читаве вечери Јова Дунђер је толико био надахнут да је врцавим и духовитим причама украо шоу највећим забављачима, не престајући да баца у смех до суза, певаче, музичаре, шоумене, госте... Сви су се питали, умирући од смеха, ко је овај човек, рођени забављач!?
Јова Дунђер није крио да је и сам био одушевљен дружењем са елитним људима. Када је полазио кући, Момчилу Станићу шапнуо је на уво: „Приредио си ми незаборавно вече! Нека види моја драга какве важне другове и пријатеље имам! Да нисам само робијаш!“ (Види „Укрчкани дневник“ Момчила Станића)
Смирио импулсивну енергију 1992. године
Све у свему Јова Дунђер остаје синоним за антијунака једног времена, о коме је са симпатијама брујала чаршија, стварајући око њега атмосферу ведрине и смеха, придавајући му епитете опсенара, глагољивог реторичара пуног духа, чији се смисао за хумором и данас памти и препричава.
Породична гробница Михаиловића на Рисовачи у којој је сахрањен Јова Дунђер поред оца Драгутина и мајке Милене
Зато не чуди што су га многи његови пријатељи и познаници обилазили последњих година његовог живота у Смедереву да се, пре свега из поштовања, увере у његов преображај од „редовног становника Забеле“ у ваљану главу породице, супруга и поочима. Могли су и том приликом да се од Јове наслушају врцавих досетки и анегдота из његовог богатог репертоара. Јован је већ помало изморен, нашао уточиште у породичном дому у улици Ловћенској бр. 7, склапајући последње коцкице свог животног мозаика. Михаиловић је, после срчаног удара, смирио своју импулсивну животну енергију 1992. године. Испуњена му је последња жеља да се његови земни остаци сместе у породичној гробници, ту поред оца. Једанаест година касније придружила им се и мајка на аранђеловачкој Рисовачи.
Немирни дух Јована Михаиловића Јове Дунђера још увек стрпљиво чека довољно профилисаног писца и филмског режисера да од секвенци - његових „плишаних превара“ потврди стечени реноме - филмског антијунака!
(Наставиће се)