Мирослав Живановић
У 23. наставку фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу пишемо о Борису Борисовичу Маркову, професору аранђеловачке гимназије, који је у овој образовној установи радио две године и оставио дубок траг.
Породица Бориса Маркова, племићког порекла, често се селила из места у место. Шта је све претходило у годинама непосредно уочи Октобарске револуције и избегличког пута без повратка?
Међу руским избеглицама, који су под налетом бољшевичке Октобарске револуције резервну домовину нашли у Србији, налази се и Борис Борисович Марков, који је две године (1947-1949) предавао у аранђеловачкој гимназији физику и хемију. Раме уз раме са њим те две године била је и његова супруга Љубица Марков Пајевић, професорка биологије.
Живот између Москве, Варшаве и Петрограда
Из биографије Бориса Маркова, испреплетаној динамичним и згуснутим догађањима издвајамо најважније. Борис је рођен 1. августа 1898. године у Калуги у породици племићког порекла. Отац Борис Петрович Марков и мајка Софија Сергејевна, рођена Каљабин, већ су имали сина Владимира. Неко време је породица Бориса Маркова живела у његовом родном месту, где је отац, правник по струци, делио правду у више места као судија и председник суда и тако учвршћивао свој углед и положај у друштву. Мајка је била домаћица и углавном је бринула о својој породици. Краткотрајно пресељење у Москву остаће упамћено и по томе што су у њој Борис и Софија добили трећег сина Николаја.
Породица Бориса Маркова на окупу у Петрограду. У горњем реду насмејани дечак је Николај, најмлађи брат Борисов. Први лево од њега је отац Борис Петрович, а испред њега мајка Софија. У дну фотографије држи руке на грудима Борис Борисович, поред њега старији брат Владимир
Будући да се у царској Русији Пољска налазила у оквиру ове огромне источне империје, породица је шест година живела у Варшави. Четири године уочи „црвеног октобра“ сели се у Петроград, нову престоницу, где је живела на адреси Загородниј проспект бр. 23.
Синови учили приватну гимназију и имали учитеље страних језика
Како је приличило имућној продици, у кући су имали послугу и приватне учитеље страних језика. Родитељи су водили рачуна о образовању својих синова па су им омогућили да похађају приватну гимназију Јеврејина Штемберга, која је била на добром гласу. Борис и Николај су узвраћали одличним успехом. Због авантуристичког духа и мањег интересовања за књигом, Владимир је показивао слабије знање. Да би стимулисали синове за учење, родитељи су им омогућавали летовања за памћење. Редовно су одлазили на обалу Финског залива, где су имали викендицу. Дечаци су често путовали и по Европи, о чему је бринула мајка Софија, која им је при томе правила друштво.
Мајка Софија са синовима: стоји Николај, лево, Борис, десно, а Владимир седи (снимљено 1903. или 1904. године)
Прве веће успехе и радости везане за учење деце породица бележи школске 1916/17. године, када је Борис Марков матурирао средњу школу и уписао Правни факултет и Политехнички институт у Петрограду. Убрзо и ненадано долази прва велика трагедија. После краће и тешке болести преминула је мајка Софија августа 1917. године. Била је то, на неки начин, најава крупних догађаја, који су из корена изменили живот не само ове породице, него наметнули историјске промене.
Борис Марков
Мада су тек почели да се уочавају смртоносни пипци „октобарске хоботнице“, брзо постају опипљиве последице у основним порама живота. Прво је Борис, на своју велику жалост, морао да дигне руке од студирања правног факултета. Како се престоница поново сели из Петрограда у Москву, неминовно је следио повратак пордице Бориса Маркова у нови - стари престони град. У њему Борис Петрович налази запослење у некој војно-техничкој установи која је опслуживала целу Русију. Да се ближе „црни облаци“ над руским царством указује и податак да Бориса млађег војска регрутује у ауто-јединицу.
„Октобарски прасак“ гони у избеглиштво, а лажни позив „мајке Русије“ у повратак
Мада се Борисова породица релативно добро носила у новонасталој ситуацији, као и многим људима њиховог сталежа, није било тешко да схвате шта се спрема и какви изазови предстоје. Зато одлучују да напусте Русију!
Синови породице Марков, у војној униформи док су се школовали у Варшави (слева: Владимир, Николај и Борис)
Прва горка искуства избегличког живота породица Бориса Маркова доживаљава у грчој престоници Атини, где су живели око пола године. Међу избеглим „белим Русима“ ненадано се проширила информација да могу безбедно да се врате у Русију. Нису чекали ни секунда. Вратили су се. На жалост, показало се да наводни позив „мајке Русије“ није тачан. Затечена у промашеним потезима, породица се неко време сместила на Криму. Требало је да се прибере и планира нове кораке. Ту им, уз силне и исцрпљујуће административне перипетије, некако пође за руком да добију папире за исељавање. Овде је новчана уштеђевина, коју су на волшебан начин успели да понесу са собом, одиграла пресудну улогу.
Борис бродом преко Харкова и Севастопоља стиже у Краљевину СХС
Међутим, у вртлогу смутног времена, породица Борисова се у потпуности распала. Свако је кренуо на своју страну у нади да ће баш тако пронаћи свој животни спас. Његов старији брат Владимир се прикључује „белогардејској солдатески“, у којој гине у сукобу са „црвеноармејцима“. По свему судећи отац породице је остао на Криму и о његовој судбини никада се ништа није сазнало.
Индекс Бориса Маркова, студента Правног факултета Петроградског универзитета, 1917. године
У међувремену Борис Борисович преко Харкова и Севастопоља бродом коначно доспева у Краљевину СХС. Два детаља из ове пустоловине дубоко су се урезала у сећање Бориса Маркова и препричавао их је својим потомцима: «Путовање је дуго трајало и много смо га тешко поднели. Мада је брод био претрпан, на њему се налазило мало хране. Буквално смо гладовали. Понекад смо у току дана добијали само по кашику шећера. После исцрпљујућег путовања, стигли смо до Дубровника, где смо се искрцали. Затим смо се пребацили у Дервенту. Ту смо доживели невиђен дочек. Специјално за руске избеглице испекли су нам вола! После дуготрајног гладовања на броду, ништа тако укусно у животу нисам јео!», сећа се Снежана Дрндаревић Марков, старија ћерка Бориса Маркова, очевих речи које су одсликавале драматичне тренутке избегличког егзодуса бродом из Русије.
(Наставиће се)