Мирослав Живановић
Овим, 45. наставком, исписујемо последње странице фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу, започетог децембра 2017. године у часопису „Стварност“.

После непуних пет година писали смо о судбини више од сто такозваних Белих Руса, који су после Октобарске револуције 1917. године нашли уточиште у Краљевини СХС и живели у руској колонији подно Букуље и околним селима.

Угледни руски историчари Е. А. Бондарев, И. В. Мухачов у књизи „Руска емиграција у Југославији (1920-1945)“ дошли су до података да је око 44 хиљаде емиграната из Русије живело у Краљевини СХС између 1922-1923. године, када је њихова колонија била најбројнија. У наредним годинама њихова бројност се донекле смањује, а касније до 1930. у Југославији је било око 30 хиљада руских емиграната. У наредих десет године било их је 18-19 хиљада. Бројност заграничних емиграната је значајно опала током и непосредно после Другог светског, тако се свела на осам до девет хиљада људи до 1950. године. Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС трајало је током целог наведеног периода, а најмасовније је изражено од 1917. до 1921. године.

Хотелски смештај за избеглице из Русије

Према сећању Драгана Кочмарука, потомка руских емиграната, првих година досељавања Белих Руса у Аранђеловац 1921. године око педесет избеглица је у прво време смештено као и у другим бањским местима у хотелима, а то су у Аранђеловцу били „Старо здање“ и „Ново здање“. Када су схватили да ће њихов привремени боравак да се продужи, једна по једна породица се усељавала у приватне станове у којима су могли да оформе домаћинства. Имућнији су саградили своје куће. Тако су бројност вила између два светска рата увећале породице Мељницки Лазаревић (вила „Гена“), Нина Маринковић (вила „Симерка“) и вила Симеона Папкова. Било је и оних који су се сместили у старим предратним кућама као што је урадила породице Павла Стефановског у вили „Главинић“ и Николе Стабњикова (вила „Јовановић“).

Према писању С. Н. Палеолога руску дијаспору у Југославији почетком 1922. године представљало је 57 руских колонија. После евакуације са Крима њихов број је достигао више од 32.300 људи. Поред Београда своје уточиште су нашли у Загребу, Новом Саду, Крагујевцу, Панчеву, Нишу, Земуну, Великом Бечкереку, Белој Цркви, Сарајеву и Мостару. Када је уз помоћ државе и руских избеглица широм света 1935. године подигнуто старачко насеље и дом у Белој Цркви, неколико руских породица је напустило Аранђеловац, носећи у себи тугу због растанка старих пријатеља. Интересантно је да међу многобројним истраживачима судбина руских емиграната у у аранђеловачкој колонији мало кога је привлачила.

Гроб Димитрија и Евгеније - Гена Лазаревић Мељницки (Рисовача, из документације «еСтварност»)

Када је у питању социјална карта избеглица у граду под Букуљом највише је пристигло људи средње класе, пре свега предавача средњих и осмогодишњих школа и интелектуалаца. Према сазнањима аутора фељтона највише професора и предавача (22) запослило се у аранђеловачкој Гимназији. Међу досељеним Русима биле су и три племићке породице: грофа Максима Максимовича, генерала, и двојице професора племићког порекла Бориса Маркова и принца Федора Касаткина. Значајан је и број инжењера технике и рударске струке. Поменимо Костантина Каковина, Василија Пољакова, Тубајева, Томашевског, који су радили у оближњим руднцима „Орашац“ и „Мисача“ и Павла Стефановског, инжењера агрономије.

Руске избеглице градиле и први аранђеловачки водовод

Неки од њих су учествовали у градњи објеката друштвеног стандарда, као што је био водовод 1928. године. године у Аранђеловцу. Немерљива је била помоћ и брига о здрављу лекара и медицинског особља: докотора Николе Стабњикова и Владимира Шпрингера, докторки Анастазије Заваљевски и Хераклије Черскаје. Јелена Максимович Шипатовски, упоредо са вођењем метеоролошке станице без надокнаде, бринула је о болесницима у Аранђеловцу и рањеницима сремског фронта смештеним у хотелу „Шумадија“ 1945. године. После рата наставила је да као добровољна медицинска сестра ради у амбуланти Буковичке бање заједно са колегиницом и сународницом Лисовом.

Судбину многобројних заграничних Руса ( према процени аутора фељтона око 130 људи са породицама) делила су и два руска свештеника: Иван Семјонович (село Бања) и Константин Коста Новосиљцев (службовао у Аранђеловцу), који су као и већина избеглица, прихватили Српску православну цркву и понашали се по њеним канонима. Приликом склапања бракова, венчавања, рађања деце и смрти чланова породице, долазили су у цркву практикујући српске верске обичаје.

Живан Сарамандић певао са руским избеглицама и Венчанцима

Неминовно је долазило и до прожимања руских и српских уметничких и културних вредности. Занимљив је пример у Венчанима. Тада талентовани Аранђеловчанин изузетних гласовних могућности Живан Сарамандић, касније познати оперски певач, спријатељио се са Валеријем, сином Анастазије и Бориса Заваљевског. Пријатељство су улепшавали певајући руске песме и романсе. Тако су дуго неговали руске традиционалне обичаје познате као „суботники“.

Носиоци оснивања Соколског покрета били су руски просветари, који су међу првима дошли у Аранђеловац. Овај покрет наишао је на добар одзив у граду под Букуљом и окупио је велики број младих. Редовно су се одржавале чувене Соколске смотре.

На аранђеловачком гробљу Рисовача и данас се уредно одржава руска неркопола у којој је подигнуто десетак гробних места руских емиграната. На буковичком гробљу, изнад фабрике „Шамота“, су два спомен-обележја Максиму Максимовичу и ћерки Јелени, а ту се налази и гробно место Ивана Јаковљевића, који је живео у Буковуку. Владимиру Шпрингеру, споменик у селу Бања подигао је мештанин Никола Ризнић, а у Венчанима почивају Анастазија, Борис Заваљевски и син Валерије Ваља са супругом Снежаном.

Несхватљиво скрајнута и заборављена од истраживача руска колонија у Аранђеловцу живела је братски прихваћена од Шумадинаца. Знала је да узврати свим својим способностима, вољом и срцем, што им је знатно олакшавало тешку судбину.

Крај фељтона о руским избеглицама

Аутор фељтона изражава захвалност, пре свега многобројним рођацима, пријатељима и познаницима руских избеглица, који су сведочили о њиховој судбини и поверили ми драгоцену фотографску и документарну грађу, која је уз фоно-снимке увеличала архивску грађу „Стварности“. Захвалан сам читаоцима и уреднику Драгану Тодоровићу на колегијалном разумевању што се фељтон, који «Стварност» планира да објави и као књигу, одужио.