Мирослав Живановић
У 44. наставку фељтона „Руске избеглице у Аранђеловцу“ пишемо о томекако је у раној младости Сергије Уљанов гајио велику љубав према пикању лопте и маштао о фудбалској каријери, играјући за кијевски „Динамо“. Тешка повреда ноге, распршила снове о копачкама из бајке. После деценија предавања у пет гимназија широм Србије, школски дневник затворио у Бродарској школи у Београду.
Да су се у глави метаметичког виртуоза правиле и неке друге комбинације и маштарије, уверио нас је познати аранђеловачки фудбалер Стеван Стевица Михаиловић, коме је професор Сергије Уљанов предавао до матуре школске 1950/1951.године у гимназији под Букуљом. Стевица је делио гимназијске догодовштине са Владимиром, професоровим јединцем. Сергије причу о својој неоствареној љубави из младости поверава другом чаробњаку ногометне игре, Михаиловићу, једном од најталентованијих послератних играча аранђеловачке „Шумадије“. Уљанов је играо у једном од највећих тимова негдашње царске Русије, кијевском “Динаму“. Његови дечачки снови о ногометној бајци и каријери брзо су се распршили као мехур од сапунице. Тешка повреда ноге, одвојила га је заувек од зеленог тепиха. Стекавши симпатије и велико поверење у Стевицу, замолио га је да другарски брине о Владимиру. На часовима фискултуре аранђеловачки ас је чинио све да Владимир ојача нежну природу и крхко здравље.
На другој страни Владимир је показао завидно знање током школовања у гимназији и нашао се у најужем кругу одликаша. То потврђује и професор у пензији Милан Мирић у својим „Успоменама“, које смо објавили на нашем порталу 2021. године. На такозваним квалификацијским испитима ученика првог одељења првог разреда одличним се показало 10 ученика, а међу њима био је и «Уљанов С. Владимир». Ово је руског потомка кандидовало за упис на Правни факултет у Београду и добијање дипломе правника.
„Рукопис“ Сергија Уљанова препознаје се међу младим стручњацима, математичарима и инжењерима
У књизи «Гимназија „Милош Савковић“ (1920-1952) у Аранђеловцу» је записано: „Сергија Уљанова красио је жар и страст за наставу математике као науке коју предаје и присни људски однос и топлина љубави према ученицима. Ведрина и озбиљност, строгост и благост, поверење и духовитост и - изнад свега - издашни животни оптимизам - све на истом месту. Отуда толики број његових ученика - младих математичара, толико инжењера разних струка, оданих математици као научници. Најзад, Сергије Уљанов је био чаробни вештак у преношењу и најкомпликованијих проблема на једноставан начин“. У овим сажетку препознаје се мишљење оних професора који су добро познавали свог колегу и са уважавањем истицали његов стручни и људски допринос.
Поред математике Уљанов је успешно предавао и замењивао колеге физичаре и хемичаре. Стекавши и музичку писменост, водио је школске хорове. Одласком из аранђеловачке гиманзије 1958, Сергије је напунио 63 године. Последњи пут је затворио школски дневник у Бродарској школи у Београду. Пензионисан је септембра 1961. године.
Професорка историје Јелена успевала је да држи корак са супругом Сергијом Уљановим, често мењајући средњошколске установе Србије. Када је Сергије отишао из Аранђеловца, морала је да ради још неколико година. У Монографији «Прва београдска гимназија (1839-2009)» наводи се да је 1959. године дошла у ову школу.
Владимир био судија, а његов син Сергије постао доктор правних наука
Брачни пар Уљанов добио је 1938. године сина Владимира, који је завршио Правни факултет у Београду. Темељно је градио судску каријеру. Остварила му се жеља да после положеног правосудног испита буде постављен за судију једног од општинских судова у Београду. Специјализовао је породично право и бракоразводне парнице. Међутим, нарушено здравље почело је озбиљно да омета његово напредовање у каријери. По препорукама лекара купио је справе и вежбао да ојача организам. Ипак, морао је да оде у превремену пензију. Од аранђеловачког новинара Димитрија Мите Јовановића сазнајемо да Владимир није крио своју љубав према Русији. Испунио је животни сан и први пут дошао у Русију 1970. године. Тамо је хтео да проживи последње дане. Међутим, стигавши на око 300 километара од места где је живела његова фамилија морао је да се заустави. Потрешен од набујалих осећања, и исцрпљен, вратио се у Југославију. У браку је добио сина Сергија, доктора правних наука, који живи и ради у Београду. Унук се показао достојним потомком руске интелектуалне породице. Према „Гласнику универзитета“ магистрирао је одбранивши тезу „Кривично- процесни и криминалистички значај истражних и оперативних радњи“ и докторирао на раду „Значај начина извршења за откривање кривичног дела“ на Правном факултету у Београду. Владимир је умро релативно млад, у 37. години.
Није на одмет подсетити се на мишљење аранђеловачког адвоката Драгана Кочмарука, ученика коме је предавао Сергије Уљанов: „У аранђеловачкој гимназији после Другог светског рата, били су познати професори руске избеглице. Прво је 1945. године дошао Сергије Уљанов, професор математике. Био је веома савестан и озбиљан професор, заљубљен у свој позив и несебично се трудио да свој предмет учини јасним и занимљивим, указујући на важност математике, подвлачећи и да они који се опредељују за језике или друштвени смер, треба да знају математику, јер се тиме подиже способност за логично и систематско размишљање. Иначе, био је веома строг, водио је рачуна да њему нико не подвали па је на више начина проверавао знање својих ученика.“
Наставиће се