Мирослав Живановић
У трећем, завршном, делу текста о породици Методија Милосављевића (а 32. наставку фељтона «Руске избеглице у Аранђеловцу»), објављујемо до сада непознате податке о Методију који се жени и добија четворо деце, како је Свеволод Волко добио надимак и постао првотимац „Шумадије“ у 17. години са 15 курсева, а као градитељ станова умало заглавио затвор.
Осам и по месеци по пензионисању 18. фебруара 1926. године „окорели нежења“ Методије Милосављевић жени се пет година млађом Даницом Рајић из Аранђеловца.
Факсимил матичне књиге рођења Свеволода Волка Милосављевића (извор: архива портала «еСтварност»)
Према матичним књигама венчање је одржано 3. октобра 1926. године у Цркви Свети Сава на Врачару. Методија су родитељи Тимотије и Савка добили у Дубоком (Русија) 1889. године. Умро је 1959. године у Београду. Даницу су донели на свет Вујица и Милица 1894. у Аранђеловцу, а живела је до 1985. године.
Факсимил о венчању Методија и Данице Милосављевић (извор: архива портала «еСтварност»)
Методије је у браку са Даницом имао четворо деце. Прво су се рађали синови. Најстарији је био Лале, иза њега Свеволод Милосављевић Волко, а најмлађи међу Александар Саша. Имали су и ћерку Цицу.
Најпознатије дете Данице и Методија је био њихов син Свеволод Волко, рођен 1932. године у Аранђеловцу, који се прославио играјући у фудбалском клубу „Шумадија“. Према сећању хроничара аранђеловачког ногомета Душана Теофановића талентованом Русу је наденуо популарни надимак Дода Тахири, тренер и дугогодишњи голман „Шумадије“. Како је током тренинга и утакмица Доди било тешко да виче његово пуно име које се тешко изговара, дајући савете полетном Русу, скратио је Свеволод и прозвао га Волко, што су сви прихватили и углавном га тако ословљавали и памтили. Волко је изборио место у тиму у седамнаестој години, мада је конкуренција била јака. Те 1949. године блистале су познате фудбалске звезде: Милан Стефановић Мика, Момир Лукић, Вукашин Пеца Милованчевић, Шваба Андрић, Аца Божић. Милосављевић се најдуже задржао у „Шумадији“. Добри познаваоци ногометних прилика Волка сврставају међу најбоље послератне асове не само његове генерације. У сваком случају један је од ретких играча који је могао усешно да игра на сваком месту у тиму сем голмана. Највише је показао као „везиста“ између одбране и напада. Несталне природе, Свеволод се из „Шумадије“ преселио у младеновачко „Јединство“ 1953. После пет-шест година враћа се у „Шумадију“. Четири године касније са породицом се сели у Београд и облачи дрес „Слободе“ на Душановцу, где је и завршио фудбалску каријеру крајем шездесетих година. Према речима Михаила Марковића Волко је у међувремену завршио 15-так курсева од књиговодствене до грађевинарске струке.
Волку црногорски клан напаковао аферу
Мада је још увек могао да игра, растанку од ногомета допринело је и његово интересовање за грађевинарство. Понет идејама тадашњих српских либерала о јачању приватног сектора, формирао је фирму која градила станове више од десетак година. Затворио ју је јер је доживео аферу. Наиме, црногорски клан, према речима Димитрија Јовановића, сместио му је наводно незаконите радње, због чега је био неколико месеци у истражном затвору. Суд га није осудио.
Волко је оженио Олгу Илић 1962. године и са њом добио двојицу синова. Венчали су се у СО Врачар у Београду. Свеволд је касније купио кућу на Врачару у коју је сместио и преостали део породице Милосављевић: мајку Даницу, брата Александра, сестру Цицу и сестрића. Касније је са супругом и двојицом синова прешао да живи у стан на Новом Београду у популарном стамбеном насељу „Телевизорка“.
Љубав према фудбалу Волко је показивао не само на зеленом тепиху фудбалских стадиона, него и као теоријски познавалац најпопуларније споредне ствари на свету. Крајем 1978. године објавио је књигу „Методика фудбала“, која је с великом пажњом примљена у спортским круговима, као интересантан и редак пориручник о ногометној игри. Због поверења и пријатељске блискости Волко је Димитрију Јовановићу поверио да лекторише књигу. У близини насеља на Новом Београду, где је становао, налазио се парк, где су га и нашли мртвог од срчаног удара1985. године.
О Лалу, најстаријем сину Методија и Данице, највише података пружили су аутору фељтона Михаило Марковић, пензионисани професор физичког васпитања, и Слободан Ранковић, прве комшије. Лале је после осмогодишње завршио и неку средњу школу. По цео дан је играо шах и научио Михаила да вуче потезе по табли од 64 поља. Лале је ишао у француску школу и по завршетку средњег образовања, постане наставник у Коцељеви. Причао је комшијама како у том крају чудно говоре. Међутим, ту се кратко задржао, јер су брзо схватили „са ким имају посла“ и отпусте га. Крио је зашто је добио отказ. После неуспеле авантуре предавача, Лале одлази да ради у Француску и Канаду, одакле се никада није вратио. О Лалу се причало да је као дечак могао да удари мучки. Зато му је Михаило узвраћао истом мером, па се примирио. Михаило памти и један бизаран детаљ: „Када сам као средњошколац повредио ногу и морао да мирујем у дворишту виле Милетић, у којој сам становао, Лале донесе шах и почне да ме учи потезима и правилима игре. Ја нешто од тога брзо укапирам и после неколико дана почнемо нас двојица велики дуел. Тада га победим са 32:0! Онда кажем Лалу да нећу више да играм са њим! Стално те тучем! На то се Лале обрецну: Па, ја сам те научио шаху!“
Александар Саша Најдер – спавао у новом оделу
О Александару Саши Шнајдеру, са пуно симпатија прича Слободан Ранковић, истичући да је Сале био интересантна личност, коју је упознао у раној младости: -Прозвали су га Шнајдер, јер када му родитељи купе ново одело, више га не скида са себе. У њему је био по цео дан и када се игра у дворишту и кад шета парком Буковичке бање. У оделу једе, чак и спава. Када му нешто од хране падне на одело, дугим ноктима (који су му били један од заштитних знакова) гребе док не побели материјал и направи се велика флека. Био је изузетно духовит, зато сам, као први комшија, волео да свакодневно ћаскам са њим о свему и свачему.
Све га је интересовало. Као дечак стално је носио таблу за „не љути се човече“ и тражио патртнера за ову игру. Кад није било његове браће, звао ме је и редовно смо тиме убијали време. Сале је био пасинирани играч народне лутрије. Редовно је куповао лоз широм Србије. Пошто је Методије умро, Милосављевићи су имали материјалних проблема, кубурећи са новцем. Зато су морали да мали породични буџет «крпе» нудећи собе у својој кући туристима у улици Надежде и Растка Петровића бр. 6. То је пружло прилику Саши да дође до бакшиша, јер је дежурао на железничкој станици. Нудио је туристима, који су одседали у њиховој вили «Даници», да им понесе тешке кофере. У комшилуку је саграђено пет-шест предратних вила, па су власници примали туристе на смештај. Уз бакшиш који су му давали туристи за ношење кофера, чашћавали су га и власници вила, јер им је доводио госте и омогућавао зараду.
Саша је био крупан и висок. Онако дежмекаст, личио је на џина из дечије приче.
Методијева деца су дуго времена била без оца, а мајка им није посвећивала довољно пажње. Цица је продавала цвеће. Родила је ванбрачно дете. Она је деловала растрзано и на улици је вређала пролазнике.
Према речима Михаила Марковића тежак живот, стални прогони, робије Методијеве и терет издржавања деце и породице, оставили су дубок траг на Даници: -Када сам упознао Милосављевиће, Даница је већ била у тешком психичком стању. Живела је у кући, а да ништа није спремала за јело, него су деца куповала хлеб и кифле код пекара Пере Константиновића и тако се прехрањивала.
Наставиће се