Мирослав Живановић
У другом делу текста о породици руског избеглице Методија Милосављевића, теолога и професора (ово је и 31. наставак фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу) пишемо о Методијевим политичким гресима и робијању у злогласним казаматима КПЗ у Сремској Митровици.

После Другог светског рата, са подебелим досијеом монархисте по убеђењу и четничког присталице, Методије Милосављевић породично гнездо савија подаље од врелих београдских улица, од очију и ушију ОЗНЕ (Одељења за заштиту народа). Аранђеловац је одавао утисак бањског места створеног за пензионерско одмарање од набујалих педагошко-политичких и идеолошкио-узаврелих страсти током предратних и ратних година.

После Другог светског рата комунистичка власт Методија Милосављевића и његове истомишљенике, низом намештених судских процеса, изолује у злогласне затворе и најчешће крцате ћелије КПЗ у Сремској Митровици. Над њим и његовом шесточланом породицом почели су да се надвијају тамни облаци.

Према сећању Димитрија Јовановића Мите, пензионисаног новинара, Методије је са породицом живео у доњем делу Аранђеловца – на Ђунису, недалеко од куће где су становали Димитријеви родитељи Радован и Јелена Јовановић, професори аранђеловачке гимназије. Они су се увек према Милосављевићу односили са поштовањем и уважавањем. Томе је доприносила и чињеница да су Методије и Јелена били историчари. Димитрије је често сусретао Методија у шетњи доњим делом града, помало одсутног и замишљеног. Остало је и сећање Михаила Марковића, пензионисаног педагога физичке културе, о остарелом Методију како у вечерњим сатима, пушећи промиче доњим делом чаршије. Када му је при превртању по џеповима и неспретношћу дрхтавих старачких руку испао и звецнуо о калдрму дукат, у журби да га не изгуби, Методије напипа у џепу шушкави папир и грешком запали новчаницу, уместо неког другог безвредног папира, који је мислио да има у џепу. При светлости пламена ипак је некако нашао златник.
О политичким „гресима и патњама“ Методијевим мало се знало у Аранђеловцу. Често је нестајао из града под Букуљом, под велом тајности, остајао негде, не зна се ни зашто, ни колико, тако да је био нерешива енигма многим (мало)градским знатижељницима. Методије је ускраћивао комшијама да лупају главу шта се дешава са њим, јер му је било довољно што претура преко своје главе најтурбулентније послератне године, када су комунистички властодршци цементирали темеље своје државе, чистећи без милости своје политичке противнике.

Зашто је заправо Методије хапшен и издржао вишегодишњу робију у злогласним сремскомитровачким казаматима?

Методијево позивање на Атлантску повељу

Таман су познаваоци политичких прилика у послератној Југославији помислили да се бунтовни дух Методија Милосављевића заморио (његовог име није било међу потписницима и осуђеницима Апела српском народу,1941. године), уследио је судски процеса Кости Куманудију и осталима, међу којима се нашло име аранђеловачког теолога и професора у пензији.

Најава овог судско-политичког процеса, који је имао велики одјек у међународној јавности и означен је као један од обрачуна југословенских комуниста са политичким противницама и настојање да што више учврсте полуге једнопартијског система власти.

Аустралијски Сиднејски јутарњи гласник, 26. јануара 1951. године, (Sidnej Morning Heral) под насловом „Наводна завера против Тита“, доноси вест специјалног дописника: „Двојици бивших југословенских министара и још 15 оптужених биће суђено пред војним судом за заверу да се млади прогнани краљ Петар врати на престо. Један од осуђених је бивши министара Коста Кумануди, члан неколико југословенских ројалистичких влада између ратова. Други оптужени је бригадни генерал Милутин Стефановић, начелник полиције под диктатуром краља Александра.“

Аутору фељтона је пошло за руком да дође до ретке, ако не и једине вести за међународну јавност у којој се помење Методије Милосављевић. Вест је објављена у листу Bérmunkás, Кливленд, од 3. фебруара 1951. године на мађарском језику, без наслова је и гласи: „Окружни суд у Београду започео 10 „повратних“ седница. Оптужени, међу којима је и наставник богословије 62-годишњи Методије Милосављевић, желе да обнове старо царство. Према речима оптуженог, Атлантска повеља им даје право на то. Трагично је да ово суђење показује да влада преко Тита такође има две врсте „дома за издајнике“.

Факсимил заглавља листа «Bermunkas», Кливленд, 1951.

Зашто је заправо Методије хапшен и осуђен на вишегодишњу робију у злогласним казаматима КПЗ Сремске Митровице? Главно осуђеног Косту Куманудија и остале суд је теретио „што су августа 1948. у Београду приступили оснивању једног илегалног одбора са циљем окупљања елемената непријатељски расположених против тадашњег државног уређења у ФНРЈ и припремању таквих елемената за преузимање власти у даном моменту“.

Антоније Ђурић о Методију и мржњи Жиже Петровића према робијашима

О размерама и жестини политичких чистки, чију је тежину осетио Методије на својим старачким плећима, писао је Антоније Ђурић у књизи Црвена куга: „Тако су се у затвору у Сремској Митровици у исто време нашли др Стеван Мољевић, познати адвокат и један од истакнутих вођа равногорског покрета, др Ђура Ђуровић из Националног комитета генерала Драгољуба Драже Михаиловића, др Војин Андрић, најмлађи доктор наука у земљи и вођа равногорске омладине, др Коста Кумануди, професор и бивши министар, краљевски намесник др Раденко Станковић, Мустафа Мулалић, публициста из Добоја, представник муслимана у Централном комитету генерала Михаиловића, др Драгић Јоксимовић, адвокат и бранилац генерала Михаиловића на монтираном процесу, мајор Жарко Вукосављевић, пилот и књижевник, др Драгољуб Јовановић, председник Земљорадничке странке, др Лазар Марковић, професор и бивши министар правде, Методије Милосављевић, теолог и професор, др Ђура Виловић, књижевник из Загреба и члан Централног националног комитета, капетан Андра Лончарић, Милан Рајић, професор и један од каплара из бесмртног батаљона 1300 каплара, др Никола Поповић, ректор Београдског универзитета, др Драгослав Страњаковић, професор Теолошког факултета и познати историчар, др Милан Жујовић, професор и бивши декан Правног факултета, Добрица Бојовић, син војводе Петра Бојовића(...)

Имена ових интелектуалаца, професора и доктора наука помињем у знак неизмерне захвалности што су нама, чије је школовање било прекинуто, давали часове и држали предавања из свих ових предмета предвиђених за матуранте и студенте. Њима захваљујући стицали смо знања из свих области живота. За нас, који смо годинама били утамничени, Сремска Митровица је била унивезитет.(...) Посебно памтим период када је управник робијашнице био Жижа Петровић, професор из Аранђеловца. Режим је био суров што се одсликавало и кроз мржњу овог човека према нама. Храна без запршке, неколико увелих листова купуса, гершла, 150 грама проје на дан, тврде као камен. Протурена вест да влада тифус, како нам родбина не би доносила пакете. Све је било смишљено да нас униште,“ пише Антоније Ђурић.

Иначе, Живадин Жижа Петровић (1897-1984), професор историје аранђеловачке гимназије, интелектуалац је беспрекорне биографије, која му је „опрана“ у Монографији аранђеловачке гимназије (1920-1990). Наиме, у њој се не помиње податак да је, и када, био управник робијашнице у Сремској Митровици.

Наставиће се