Мирослав Буца Живановић
Како је Жика Стрип двогледом кибицовао карте покерашких ривала. После рата мајка Софија чинила све да оздрави њен најмлађи син, чак дозволила да коцкари долазе у њену кућу. Шта значи истински пријатељ, Жика Стрип осетио када му је Миша Ђика Јовановић, управник аранђеловачке болнице, одвојио канцеларију за сликарски атеље. Страствени коцкар заложио стрептимицин, лек без кога ризикује свој живот, да би наставио партију покера.

Играјући покер у друштву замљака Андре Вулићевића (Андрија Вулићевић директор „Шамотa“ (1972-1973), Жилом Дукићем и Ивом Ћопом, Жика Стрип пише да су се више шалили, иако су губили новац и да нико никог није мрзео. Дукић једном приликом понесе велики војнички двоглед. Када је остао лихт (без пара), понуди да га зареми. Жики Стрипу сину идеја да би могао да се нашали двогледом и пристаде да двоглед буде залог.

Кад би му поделили карте, Жика их је ставио у леву руку, а у десној је држао двоглед, кроз који је гледао карте ривала. Нису схватали превару. Дукић се нервирао и грдио. Андра и Ћопа су се уклопили у шалу. Иначе, Андра је споро кибицовао карте, јер је био кратковид. Једног тренутка јави се Андра: “Дај мени Жак, двоглед. Ја и онако не видим добро фигуре на картама...“ (Жак Себастијан, Покераши, стр. 33, Београд, 1968).

Живораду Тодоровићу рат је оставио последице, поготово на плућима. Временом отворило се жариште. То га прикова за постељу. Лежао је у кући родитеља у Аранђеловцу. Отац Илија је умро, па је мајка Софија све уложила како би га излечила. Дозвољавала је да у кућу долазе и коцкари, што се косило са њеним схватањима.

Сликарски атеље Жике Стрипа усред аранђеловачке болнице

Жики Стрипу је пријало кад год би се нашао у у друштву својих земљака. Једном приликом искористио је своју „рекреацију“ у хотелу „Шумадија“ у Аранђеловцу да црта рекламне материјале за неколико предузећа и фабрика и од тога је живео. (Жак Себастијан, Покераши, стр. 55, Београд, 1968). Како му се здравље погоршало, преместе га у болницу под самом Букуљом. Управник Миша Јовановић Ђика користио је прилику да се у сваком моменту нађе при руци Жики Стрипу, јер је са Живорадом Тодоровићем делио незаборавне тренутке ђачког доба. Ђика је испразнио канцеларију и у њу сместио школског друга. Ово је омогућило да Жика скоцка сликарски атеље. Даноноћно цртање дало је и прве резултате. Зидови дојучерашње канцеларије заблисташе сликама и карикатурама лекара и болничара.

Добар радни елан и расположење брзо прострујаше Жикиним венама. Томе је посебно доприносио Миша Ђика, који је Жику обилазио и када су казаљке на сату показивале глуво доба ноћи. Преморен од целодневног рада, лекар би убрзо захркао у столици. Сликар као да је то и чекао. Нацрта карикатуру управника Мише Јовановића. Ово је одушевило лекара, познатог по духовитости. Окачио је ново „ремек дело“ на зид у својој канцеларији.

Жика се касније хвалио на сва уста, да је први пут у животу осетио колико значи поријатељ у невољи. Није изостала и добра храна, а Жики су на располагању свакодневно биле и дневне новине. Ђика се побринуо да ојача и „спољашњу подршку“. Да би свом другу направио што бољи штимунг, омогућио му је да разговара са тадашњим доцентом медицине Војином Шуловићем, који је петком долазио у аранђеловачку болницу из Београда на стручно усавршавање. Како су се Шуловић и Жика добро познавали, напабирчили су у свој пртљаг сећања низ досетки, духовитих шала и врцавог хумора.

Врхунац незаборавног „болничко-галеријског ходочашћа“ долази у тренутку, када Жика телефоном испоставља рачун Ђики да наплати „оне таблетине“ које је цртао у болници. Ђика, правећи се да нечује добро разговор, шеретски одговара да „таблете пије више пута дневно!“

Заложио лек стрептомицин да доврши партију покера

Међутим, није све ишло као по лоју када је Жика „ортачио“ са својим земљацима. О томе најречитије сведочи коцкање код Косте (Јовановића) апотекара. (Жак Себастијан, Покераши, стр.25, Београд, 1968). За коцкарским столом били су са Костом још Ставра, Власта и Жика Стрип. Једног тренутка Коста одигра несхватљив потез. Накупи се велики шњур. Једино га испрати Жика. Како није имао довољно новца, Коста је покушао да привуче паре из банке. Жика се успротиви и предложи да оде до куће и донесе лову. Мајка Софија није хтела да чује да му да новац. Коцкарским инстиктом у трену се сети сламке спаса. Понесе драгоцених 10 грама стрептомицина, који је тада био врло скуп и тешко се набављао. Кад се вратио коцкарском друштву, Коста збуњен, скочи од стола и очајнички викну: „Узми, Жак, све паре из шњура!“ Коста је при том одгурнуо паре и скоро их стави у Жикин џеп, који не приста на то. Желео је да покаже покерашки морал.Тако се заврши коцкарска партија коју Жика истиче као једну од најузбудљивијих.

Да је Жика Стрип боем и коцкар посебног кова, потврдило се последњих година његовог живота. Када је занемоћао и није могао да се креће, пријатељи су га носили да „омирише“ коцкарнице и обиђе боемске кафане! Затим су га враћали на рукама до његове собе на мансарди зграде у улици Теразије 38 у Београду.

Живорад Тодоровић је сахрањен 3. марта 1969, у 44. години, на Централном гробљу у Београду. Поред сестара Јеле и Вере присуствовали су брат Драган, фамилије Тодоровић и Хаџиманић и пријатељи. Песник Слободан Марковић, Либеро Маркони, аутор је текста под насловом „На смрт Жике Стрипа“ (лист Борба 15. 4.1969.)

Наредне 2025. године (26. фебруара) навршава се сто година од рођења Живорада Тодоровића, алијас Жике Стрипа. То је прилика да се његови суграђани и београдски љубитељи боема и коцкара присете овог сликара, првог српског аутора стрипа, писца три аутобиографске књиге, човека који је оставио траг у свом месту и Београду. Добро би дошло да се штампају репринт издања Спавача, Покераша и Ноћних птица, које су реткост. Уз то враћање његове слике Паљење јасеничког хана (уље на платну од шет метара) које је волшебно нестало из хола ОШ „Први српски устанак“ у Орашцу, дуг је који се мора намирити.

Крај