Мирослав Буца Живановић
Како је боемска прва постава, са Жиком Стрипом, у резерви и главним финансијским јемцом, харала београдским кафанама од „Три грозда“и „Под липом“, да би своје боемске вечери продужавала по биртијама завршавајући поход у цик зоре. Ко су били чувени боеми Жикиног „дрим тима“? Све сами књижевници, песници, глумц и, новинари.

Жика Стрип је био покераш срцем, а боем душом. Вишегодишње дружење боемског тима, пролазило је у мање - више неизмењеном саставу: „Душко Савковић, новинар, Слободан Марковић и Бранко Радичевић, књижевници, Павле Вујисић, глумац, сликари Слава и Јаре, Воја Кокошка, Шпира, Ика и Зоран Иванић. Ја сам био резерва, јер сам најмање пио, али сам зато највише цехове плаћао.“ (Жак Себастијан, Спавачи, стр.16, самиздат,1967, Београд). Представља Жика „дрим тим“. Делио је судбину и са Душком Радовићем, Божидаром Шуицом, Миладином Ковачевићем (Јаков Гробаров), Матијом Бећковићем...

Уочљиво је да се Жика Стрип у свом „трилингу сећања“ (читај књигама: Спавачи, Коцкари и Ноћне птице) ређе освртао на боемске него на коцкарске згоде и незгоде. При томе је био убеђен да је међу боемима „створио тако велико искуство које ми је касније користило као инспирација у раду.“

Боемски „дрим тим“ целу ноћ мењао кафане - до зоре

Све се одвијало по одређеној „тимској хронологији и тактици“. Окупљање и (први судијски звиждук) почетак вечере започео би у кафани „Три грозда“. Настављали би „Под липом“. Задригао и поднапит, од обилне хране и пића, „дрим тим“ се селио у чувену скадарску четврт: „Мадеру“, „Три шешира“, „Бајлони“. Завршница је следила у „Руском цару“, у коме би конобар пресвлачењем блузе, одсвирао крај боемског сусрета званог „међ, јавом и међ, сном“. Међутим, неки из тима, са више кондиције, настављали би у другим кафанама, за које се знало да их отварају раном зором: „Мајевици“, „Крагујевцу“, „Ловћену“ и „Знаку питања“.

Жак Себастијан је на самом почетку Спавача, испод свог аутопортера, пласирао мото књиге и који гласи: „Боем спава на земљи /Покрива се новинама /Храни се буреком /Умире усправно без свеће /А сахрањује га општина...“

Идеја водиља књиге наличи на документарно-последични след сурове стварности, пут којим пролази боем и завршава витешко-романтичарском жељом (усправног умирања) и збиљом сиротиње - сахраном о трошку општине.

У том и таквом животном миљеу, тражио је Жика Стрип своје место под сунцем. Како и сам каже живот му је „понекад био леп, занимљив и интересантан, али углавном, тежак, компликован, често пута суров и болан“.

Како су изгледале боемске вечери сликовито показује сам аутор (Спавачи -стр. 94) затекавши једне ноћи, у ресторану Мадера, уобичајену ларму. „...За истим столом поред Ђурице, а прав као стрела, а тежак као боксер Тони Галенто, стајао је са литрењаком у руци песник Слободан Марковић (Савоја Маркети). Слободан је држао говор. Колико се сећам говорио је о томе како би угоститељи требали већ једном да промене праксу и да у пиће не стављају више отров већ чист алкохол (..) Нешто протествујући, Слободан Маркети цео литар вина сасу уместо на патос, Ђурици на главу (...) Свањивало је. Ђурица је дремуцкао, а Слободан је још увек држао говор... Баш тих дана Слободан се вратио из Швајцарске са лечења ,суперантабусом - леком против алкохолизма.“

Цртеж у тушу, Жике Стрипа, поклон Нади Тодоровић Савовић 1963. године

Друге ноћи скокне Жика у кафану „Прешернова клет“. Тај бурдељ је био познато свратиште разних боема. Жика се вероватно често сећао како је његов земљак Будимир Војкан Павловић (Пркос Друмски), баш у овој кафани, купио београдску интелектуалну боемију да га безрезервно прихвати под своје окриље.

Тучом у кафани „Прешернова клет“ Пркос Друмски „купио“ улазницу у боемско друштво

Туча у београдској кафани, познатој по чувеним боемима, „Прешернова клет“, на Светог Саву била је преломна за Аранђеловчанина Будимира Павловића, алијас Пркоса Друмског. У јеку туче, када су два удбаша из Аранђеловца, разгоропађена због певања химне Светом Сави (27. јануара 1956. године) тукла песнике, писце, новинаре са којима је у друштву био Пркос, Будимиру је прокључала крв врбичких Војкана. Отргао се од двојице насилних земљака, који су му заврнули руку и спремали да га почасте батинама. Војкан пљуну у лице Тршу и распали песницом посред браде, тако да се простро по поду, па добивши силну снагу, успе да одбаци и оног другог нападача. У трену побеже у ноћ“. Овако је тучу, која је изазвала буру у редовима београдске интелектуалне боемске елите, видео један од учесника Коста Димитријевић, познати књижевник, публициста и новинар.

Жика Стрип је водио радо са собом Пркоса Друмског, надимак који је потиснуо у заборав право име Будимира Павловића, полетног Аранђеловчанина, који је пошто-пото желео да успе у Београду. „То је сувоњави кошчати дугометраш, врло оргиналан као песник и човек. У свом животу мењао је професије како би пронашао себе. Тако се Војкан огледао и на филму, играо епизодне улоге, углавном за вестерне (...) Међутим, као песник и глумац није увек имао успеха, али на енергичног Пркоса пораз није могао да утиче.“ Ову скицу за портер Будимира Павловића написао је Жак Себастијан (Спавачи, стр. 94.) Мада Војкан није коцкако, прихватао је да кибицује када Жика Стрип игра покер. Једном приликом Жика изгуби сав новац и таман поче да устаје да би кренуо кући, Пркос скиде са руке сат и понуди да га уреме. То се срећно заврши по Жику, јер је касније вратио сав изгуљени новац и почео да добија. Међутим, на изненађење присутних, Војкан га наговори да прекине партију покера речима: „Ниси ваљда малоумник да продужиш са овим хијенама, ха, ха, ха!“ (Жак Себастијан, Спавачи, стр.94, Београд, 1967.године).

Асови београдске боемије оставили у својим делима мало материјала о послератним ноћобдијским сећањима. Тог посла се латио Жика Стрип, један од очевидаца и учесника двоиподеценијског живота боема. Оставивши три књиге сећања (Спавачи, Коцкари и Ноћне птице) добар део овог занимљивог штива је посвећен боемији, која је изражавали бунт и непристајање на устаљене друштвене норме и правила која су оптерећивала слободнији живот.

Ако ништа друго Жак Себастијан оставио је документ, литерарних претензија, закићен именима последњих „мускетара боемског“ Београда. И не само то. Заузврат неколико књижевника, песника и писаца посветило је Жики Стрипу своје стихове, које овај објављује као предложак књиге Коцкари под заједничким насловом Епитаф за живота Жике Стрипа. Песму Безистан Божидар Шуица посвећену Жики Стрипу, написао је 1963. Често говорена у најужем кругу боема, објављена је 33 године касније у „Политици“. Богдан Тирнанић у својој књизи Београд за почетнике овековечио је Жику.

Живорад Тодоровић алијас Жика Стрип, по свом осећају, бранио је суштину боемства. Таленат (књижевни, песички, сликарски, музички, новинарски) први и последњи је услов да се уђе у круг „витезова који умиру усправно“!

(Наставиће се)