Вила „Зага“ – у пуном сјају лепоте (фото: Анђелка Вермер)
Пишу: Мирослав Буца Живановић и Алекса Величковић
Један од најлепших летњиковаца, на ободу парка Буковичке бање, изградио 1939. године заљубљеник у руже и власник плантаже цвећа у Београду. Бранислав Андрејевић испунио три животне жеље да сину Андреји, супрузи Загорки и вили „Зага“ посвети живот. На своју 85. годишњицу летњиковац преузео нови власник.
Годинама је Бранислав Андрејевић размишљао како после Солунског фронта, у мирнодопским годинама, да посвети своје безбрижне дане и испише најлепше странице живота.
Када је са супругом Загорком препознао понуду која се не одбија, пали су једно другоме у загрљај. Задојен херојским причама орашачке историје, у околини Буковичке бање у цвату развоја, решио је да сагради вилу „Загу“, окићену цветним вртом, коју посвећује супрузи Загорки.
Солунац, цвећар, секретар министарства – господин отмених манира
За Бранислава Андрејевића (1885-1949) његова унука Анђелка с поносом каже да је био цвећар, док унук (дедин имењак) открива додатне делове богате биографије. Указује да је Бранислав у Београду поседовао угледну плантажу цвећа на Трошарини. После повратка са Солунског фронта враћа се у своју отаџбину и постаје секретар министра за пољопривреду Краљевине Југославије.
Загорка и Бранислав Андрејевић (фото: из породичне колекције)
Строго је водио рачуна о свом изгледу и држању. Свакодневно се одевао као и већина тадашње господе, пореклом са села. То је грађански стил одевања са традиционалним, фолклорним, елементима, типичан за средњу и вишу класу. Грађански начин одевања давао је Браниславу отменост и финоћу. Непрекидно је одржавао своје бркове, чије је крајеве редовно штуцовао и увијао (овај препознатљив визуелни идентитет од Бранислава су преузели његов син Андреја и истоимени унук). Деда се осећао поносним у старој српској ношњи „зачињеној“ шеширом. На ногама је носио опанке великих, повијених кљунова и плетене чарапе извезене народном шаром. На леђима је имао јелек и антерију.
Увијао врхове бркова задовољно гледајући како хoтел „Шумадија“ и вила „Зага“ упоредо расту
Бранислав није журио. Плански је од 1924. године куповао парцелу за парцелом, док није намирио довољно земљишта за вилу и врт из снова. Наредне четири године увијао је задовољно врхове својих брковова, раздрагано гледајући како летњиковац и хотел „Шумадија“ упоредо израстају у својој лепоти. Већ припремајући двориште за „дочек виле“ Бранислав је, како се види на црно-белим фотографијама из породичне колекције, показивао завидно знање, надареност пејзажном архитектуром и лепом уређењу дворишта.
Вила "Зага", тек што је изграђена (фото: из породичне колекције)
Разбокорени ружичњаци препуни њему омиљеног миришљавог цвећа и пробрано украшено шибље, уредно поткресана жива ограда, из које су изникле стабљике ружичастих листова, оивичили су стазу од уласка у двориште до виле. Бранислав је вилу „Зага“ тако дотерао да је важила за најуређенији и најлепши летњиковац.
Подударило се да „Зага“ буде завршена када се сину Андреји Андрејевићу (1929-1996), навршила деценија од како је дошао на свет. На жалост, исте године преминула је његова мајка Загорка, која је, ипак, дочекала да вила буде саграђена.
Андреја и Будимка се селе у вилу „Зага“1954. године
Године после Другог светског рата доводе Бранимировог сина Андреју Андрејевића (1929–1996) да живи у вили „Зага“. Он је рођен у Београду, где завршава занатску школу за металостругара. У престоници упознаје будућу супругу Будимку Савић (1929–2014), рођену у Горњем Милановцу, која је након школовања, радила као дипломирана дечја неговатељица.
Будимка и Андреја Андрејевић (фото: из породичне колекције)
„Када је Бранислав Андрејевић испустио душу 1949. године, породицу тек чека читав низ административних и институционалних неправди. Имовина је била бесправно заузета. Тако су у поједине државне институције наплаћивале закуп нелегалним корисницима тих поратних година“, сећа се Бранислав Андрејевић и наставља: „Сурову стварност осетили су на својим плећима моји родитељи Будимка и Андреја, када се 1954. године са двоје деце селе у Аранђеловац у вилу својих родитеља. У њој затичу више бесправно усељених људи. Нашој четворочланој породици припала је само једна соба у сопственој кући" - рако нам је Бранислав Андрејевић.
Решење Туристичко-угоститељског предузећа "Шумадија", од 22. фебруара 1952. године, о враћању виле "Зага" власницима
"Упркос наметнутим околностима, мајки и оцу полази за руком да деци - сестри Анђелки (1951, Земун) и мени Браниславу (1953, Београд) обезбеде стабилно и топло породично окриље. Сестра и ја детињство проводимо окружени природом Букуље и духом породичне постојаности. Услови се убрзо погоршавају, јер 1961. године долази до национализације земљишта око виле ради проширења парка Буковичке бање. То се подводило под наводни „општи интерес“. Борба за реституцију трајала је више од три деценије и завршена је тек 1996. године - само месец дана након смрти мога оца Андреје Андрејевића, који правну победу над неправдом није доживео. Остало је још око 10 ари које нисмо успели да повратимо јер је општина продала приватном власнику“, констатује Бранислав Андрејевић.
Неговали вилу и децу, коју Форбсова листа сврстава међу најуспешније предузетнике у Европи
Мада су Анђелка и Бранислав свој живот крајем деведесетих година започели у Холандији, као наследници имовине у Арнђеловцу деценијама су одржавали вилу „Загу“ и врт у духу својих предака. Нису штедели новац да је комплетно обнове 2004. године изнутра и споља омалтеришу, окрече и поставе изолацију.
Њихови синови, Марко Вермеер (1979) (Анђелкин син) и Андреја Андрејевић, (1991) (Бранислављев син), дипломирали су грађевинарство на Техничком универзитету у Делфту и данас са породицама живе у Холандији, остварујући успешне професионалне каријере. Андреја је 2021. године изашао на чувеној Форбсовој листи међу 30 најуспешнијих предузетника у Европи до 30 година.
Иако су наследници Бранислава Андрејевића напустили своју домовину, сваког тренутка се сећају свога порекла и на јаким темељима изградили су трајне мостове пријатељства и културне размене, негујући сећања на дом у Аранђеловцу и гостопримство Будимке и Андреје, који су остали упамћени као легенде дворишта и виле „Зага“.
Иначе, 21. септембар 2024. године остаће забележен златним словима у историји виле „Зага“ и културе града под Букуљом. Тог дана Андреја, Бранислављев праунук, организовао је своје венчање и свадбу у дворишту виле "Зага", која је тад бележила трајање од 85 година (1939-2024). Величанственом свадбеном весељу присуствовало је око 120 гостију из Холандије и наследници Андрејевића. У суседном хотелу "Извор" уочи свадбе одржано је коктел-вече, а трећег дана, после свадбе, приређено је и дружење званица у СПА и велнес центру хотела "Извор".
Венчање у дворишту виле "Зага" - уметничко дело академског сликара Михаила Величковића
Овај догађај остаће упамћен као вероватно највећи скуп странаца (позваних да се веселе) на једном месту у историји Аранђеловца, док је стара вила достојанствено (очуване лепоте и сјаја, уз песму испратила генерације које су је деценијама чиниле топлим домом) предата у руке новог власника. Нови поседник виле од 2024. године је Александар Чоловић, власник аранађеловачког „Бекамента“ .
Вила „помирила“ академизам и модернизам
Алекса Величковић, мастер инжењер архитектуре, на почетку анализе виле „Зага“ пише: „Архитекти који су тридесетих година 20. века пројектовали у Аранђеловцу суочавали су се са специфичним стваралачким изазовом. Док је у Београду и већим градовима модернизам већ увелико узео маха, намећући сведене и асиметричне форме, градња у Буковичкој бањи захтевала је другачији сензибилитет. Овде циљ није био створити вилу за свакодневни градски живот, већ објекат за одмор и уживање, конципиран по узору на западне виле и палате, смештен у простране вртове. За такву врсту архитектуре и отмености, модернизам – примеренији густим урбаним срединама – деловао је превише хладно, док је академизам нудио потребну монументалност и склад са природом. Пројектанти су се тако нашли пред тешким задатком да испрате тадашње модерне трендове, а да не наруше монументални дух у споју са природним окружењем. Били су принуђени да „споје неспојиво” – да задрже академску отменост и симетрију форме, али да је реализују кроз призму модерног доба. Вила „Зага” је пример таквог архитектонског дуализма.
Саграђена је 1939. године, истовремено када су у непосредној близини настајали хотел „Шумадија”, отворени базен и купатило, што јој је осигурало једну од најпрестижнијих позиција уз сам парк Буковичке бање. Реч је о слободностојећем објекту габарита 11x13 метара (приземље, спрат и поткровље), који је смештен на пространом плацу од 50 ари тако да визуелно и суштински делује као природни „продужетак” парка.
Објекат је типолошки конципиран као „villa suburbana” (приградска вила за одмор), где постоји јасно дефинисан „piano nobile” (главни, репрезентативни, ниво издигнут изнад тла), успостављајући јасну поделу између сервисног и стамбеног дела. Масивни камени постамент (сокла) није само естетски елемент, он скрива приземље са кухињом и просторијама за послугу, чиме је „господска” зона јасно одвојена од тла и влаге, добијајући на репрезентативности. Овим потезом архитекта постиже бољу инсолацију и визуре ка парку, задовољавајући кључни постулат међуратног модернизма о „хигијени становања”.
Архитектонска композиција је, као и код већине репрезентативних аранђеловачких вила, постављена по принципу позног југословенског академизма – строго симетрично, са наглашеним централним делом, али прожета елементима модернизма.
Стилски, вила је занимљив спој супротности. Утицај романтизма огледа се у употреби рустичног камена, док наглашена вертикала централног дела – коју чине лођа на спрату, као и тераса и баџа поткровља – асоцира на форму куле или утврђења. С друге стране, присутни су елементи модерне, првенствено кроз сведену столарију и браварију, као и кроз чисте фасадне површине без орнамената.
Посебно је занимљиво решење крова. Архитекта је свесно обликовао централни део поткровља као наглашен правоугаони волумен (баџа) са терасом. Намера је била очигледна – да високим фронталним зидом визуелно замаскира кровне равни што је више могуће. Тиме је посматрачу сугерисао модерну, равну линију фасаде, трудећи се да прикрије коси кров који се налази у позадини.
Коначно, један од најупечатљивијих мотива је лођа на спрату са једним великим фронталним луком и два бочна мања лука. Иако има конструктивну улогу, јер носи терасу изнад, овај лук није пука декорација, већ важан просторни елемент који ствара међупростор између екстеријера и ентеријера. Његова чиста форма, лишена профилације, још је једна потврда модернистичког утицаја на вилу.
Доследност у примени академских принципа не завршава се на фасади, већ се преноси и на организацију унутрашњег простора. Диспозиција просторија је на свим етажама решена поприлично симетрично, око централне осе, док су бочне просторије распоређене готово као одраз у огледалу.
Као што је већ назначено, приземље је било резервисано за сервисни део и послугу. Поред предсобља и хола, ту су биле смештене кухиња и две спаваће собе за особље, а цео ниво је унутрашњим степеништем директно повезан са горњим делом куће.
Спрат представља главну, репрезентативну, зону. До улаза води спољно степениште од 18 газишта, преко којег се излази на улазну лођу. Уласком у кућу приступа се пространом централном холу из којег се гранају остале просторије: дневна соба, три спаваће собе и купатило. Ту се налази и унутрашње степениште које повезује све три етаже.
Поткровљем доминира централна спаваћа соба пуне спратне висине, са директним излазом на терасу. Бочно од ње, лево и десно, налазиле су се таванске просторије под косинама кровне конструкције. Накнадним интервенцијама, на тим деловима крова отворене су баџе како би се и тај простор искористио. Таква интервенција није нарушила аутентичност објекта.
Савремено доба донело је нове изазове за вилу „Зага”. Објекат је 2024. године продат. Нови власник иницијално је имао визију да постојећи објекат сруши и на његовом месту подигне ново, „савремено” здање. На срећу, дошло је до преокрета – инвеститор је одустао од таквог захвата и одлучио да вилу задржи, грађевински санира и ревитализује. Иако ће унутар објекта бити извршене одређене корекције простора ради прилагођавања новим потребама – чиме се неминовно делимично нарушава аутентична концепција унутрашњег распореда – треба похвалити одлуку да се сачува спољашња аутентичност објекта. Тиме је спречено брисање још једног трага градитељске историје Аранђеловца“, истиче Величковић.