Љ. Стојановић
Чекајући новог директора Смотре „Мермер и звуци“ добродошла би Аранђеловчанима представа Југословенског драмског позоришта „Развојни пут Боре Шнајдера“.

У дилеми ко ће бити нови директор Смотре „Мермер и звуци“, да ли мр Ђорђе Михајловић, који је одбио понуђену функцију након претпоследње седнице Скупштине општине Аранђеловац, или ће бити расписан јавни конкурс за то привлачно радно место, или ће поново бити постављен директор на основу политичке подобности,  имамо предлог да Управни одбор те културне манифестације уврсти у програм представу Југословенског драмског позоришта „Развојни пут Боре Шнајдера“. И да је прикаже сада, пре званичног почетка Смотре „Мермер и звуци“.

Зато баш ту представу? И зашто баш сада? 

Зато што као ванвременска сатира о нашем менталитету тако убедљиво коренсподира са овим временом. У представи је, такође, реч о избору директора (али се не односи на Михајловића, прим. аутора) већ функционише као сатирични механизам који не само што забавља, већ ослобађа, окупља, подсећа. А у том преплитању театра и стварности, ансамбл, у коме је Ненад Јездић остварио једну од својих најблиставијих креација, оставља траг који се ретко виђа – траг представе која не припада само репертоару, већ времену у коме је настала и опстала до овог нашег времена. Још јаче и убојитије. 

Све нам је познато. И овде у Аранђеловцу и у друштву уопште. Уместо површног смеха, а често и подсмеха како се постављају кадрови, представа публику уводи у густу мрежу апсурда, препознатљивих типова и механизама моћи који нас свакодневно обликују.

У „Бори Шнајдеру“ хумор је оштар, али нежно изведен, иронија је бритка, али никад цинична. Она функционише као прецизан инструмент, који индицијама, досеткама и ритмом открива слојеве  наше стварности којима бисмо најрадије окренули леђа.

Ансамбл ЈДП-а  функционише као прецизно уигран оркестар и са својим микрокоментарима представља драматуршки зачин, често на ивици битке,  коју смо често гледали на нашим општинским скупштинама. Поготово када је најжешћи део опозиције постигао, тајно или трајно, разумевање са структурама власти.  Тако се коначна атмосфера представе прелила у нешто што превазилази театар и улази у нашу свакодневицу.

Да је сцена  ЈДП-а постала више од позорнице, можда највише потврђује тренутак на крају представе. Када се глумци поклоне, а публика устаје, али не само због аплауза. „Индекси“ се подижу високо - не као декор представе, већ као јасан, симболичан гест.

Иако „индекс“ није имао у рукама Ненад Јездић у насловној улози Боре Шнајдера, нити га је подигао, а остали глумци јесу, никоме у публици то није сметало нити је ико реаговао што неко мисли овако, а други онако. Напротив, аплаузи су били упућени свима, посебно Јездићу због бриљантне улоге и коначно, према цивилизацијском односу према различитости мишљења и пре свега, према врхунском уметничком делу.  

У том тренутку постаје очигледно да је сатира пробила зид илузије и закорачила у стварност: покрет студената који је протеклих месеци пулсирао улицама и универзитетима, показао се као покрет који је започео међу људима од позива, међу уметницима. Међу онима који су, без великих речи, први рекли – не. Не апсурду, не притиснутој савести, не самозабораву.

Не тако давно због подршке том покрету, или тачније, делићу људскости коју је Центар за културу у Аранђеловцу показао малим гестом, био је прозиван, а Смотра „Мермер и звуци“, која треба да буде носилац најпрогресивнијих и осведочених уметничких дела  највишег домета – пала је на испиту.  Обуставила је, како смо већ писали, целокупан музичко-сценски програм на отвореној сцени, плашећи се не знамо чега. 

Зато сматрамо да је ужасно лековито довести управо ЈДП са представом „Развојни пут Боре Шнајдера“ Александра Поповића. Зато што ова представа није само комедија. Она је документ једног тренутка, и оног од пре пола века, и овог садашњег, и сведочанство  о храбрости глумаца, и огледало тренутне друштвене тензије, која се прелила преко оквира „рампе“. И зато је треба довести сада.

Мало је рећи да су карте за ову представу стално распродате, будући да је после толико деценија поново постављена на позоришне даске у сјајној режији признатог редитеља Егона Савина, као и то   да је проглашена за најбољу драму у другој половини 20. века. У време социјализма! 

Први пут је изведена 1967. у Атељеу 212, а њен живот, надамо се, наставиће се и у Аранђеловцу, под претпоставком да нови Управни одбор Смотре „Мермер и звуци“ и нови директор знају да разлуче шта је врхунско и ванвременско уметничко дело, уместо осредњости и повлађивања публици, као што је у већини случајева то било до сада и да припадност овој или оној политичкој опцији није мерило вредности уметничког дела.