Текст и фото: Љиљана Стојановић
Пут од Аранђеловца ка Крагујевцу започео је у магли која није била само метеоролошка појава, већ стање свести.
Густа, млечна, готово тактилна, она је прекривала пејзаж као мека опна, бришући границе између неба и земље. И уводила спорост, претварајући кретање у обред и тихо пристајање на неизвесност да ли ћемо стићи на време.
Асфалт је под точковима час шуштао, час ћутао, као да памти нешто старије од себе. Могао је то бити некада обичан друм, али је подједнако могао бити и пут, сложен од камених коцки, које су носиле тежину корака, историје. У тој неодлучности материјала – између асфалта и коцке – већ се најављивала изложба: простор између онога што видимо и онога што слутимо.
Пут се није откривао унапред. Указивао се тек у следећем метру, баш као што се смисао у радовима вајара Владана Мартиновића никада не нуди одједном. Хитали смо управо ка њему, ка изложби гранитних коцки, под називом „Калдрма“.
Гранитне коцке В. Мартиновића већ су имале своју биографију, свој претходни живот. Београдска изложба на Косанчићевом Венцу пре четири године остала је запамћена по дугим, уским столовима посутим песком, на којима су коцке лежале као археолошки налази тек извађени из земље. Песак је уносио нестабилност, могућност померања, осећај да се граница може променити једним додиром.Тај песак није била пука сценографија: он је призивао ерозију, пролазност, трагове ходања и нестајања.
Гранит је научен на притисак, на тежину корака и историје, али је овај предмет улице издвојен из свог утилитарног живота и враћен на песак, баш онакав какав се поставља када се калдрма полаже на коловоз. Коцке су биле доступне оку, готово у равни погледа, као да су позивале на панорамско сагледавање, на читање у низу. Деловале су као реченице поређане у тиху, камену поему, где се смисао рађа из понављања и минималних разлика. Скулптура која се из њих рађала постала је предмет који је показао своју унутрашњу мапу.
У Крагујевцу, у галерији Николе Коке Јанковића, исти концепт се наставља, али се његова унутрашња логика заоштрава. Гранитне коцке јесу правилне, препознатљиве, али њихов распоред у простору мења уобичајени ред ствари. Оно што је некада било лако доступно, сада тражи задржавање. Граница више није нешто што се сагледава у пролазу; она тражи мали напор, мали ритуал приближавања. Ниски бели постаменти, стерилни и аскетски, готово их спуштају до пода, па поглед не може остати у свом природном, комотном положају. Мора да се прилагоди, да се сагне, да промени ритам.
Тај мали помак у телу отвара и помак у мишљењу: границе се овде не сусрећу стојећи усправно, већ у благом наклону. Песак је нестао, а с њим и илузија природног окружења. Остаје огољен однос: камен и поглед. Да би се коцке сагледале, посматрач мора да се сагне, да чучне, да промени сопствену вертикалу. Тај гест није безначајан – он премешта тежиште читавог искуства. Гледање није више пасивно. Оно захтева телесни одговор.
На први мах све изгледа исто – низ коцки једнаких димензија, строго сабраних. Али већ у следећем тренутку, док се поглед спушта, разлике почињу да израњају. Неке коцке су начете, разграђене, као да су се саме од себе отвориле према времену. Друге носе траг боје и злата, дискретне, али довољне да поремете привид неутралности. Негде је у хладну површину утиснут ситан, драгоцени камен, готово стидљиво, негде метални новчић. Ту су и гестови који изненаде благом непосредношћу: вунен „шал“ који штити коцку од хладноће, крст који обавија гранит, знак који не инсистира, већ ћути у молитви.
У том сагињању догађа се суштинска промена: коцка више није само предмет, већ саговорник. Свака од њих тражи посебан тренутак, засебно време. Нема брзог прегледа, нема прелета ока. Има, али то је само поглед по површини. Онај усмерен поглед се задржава на структуру гранита, на његове неправилности и трагове обраде. Тежина камена осећа се готово физички, као контратежа телу које се над њим савија.
Ако су у Београду коцке припадале хоризонтали, овде оне активирају вертикалу тела, као додатни слој интроспекције. Спуштајући се ка коцкама, посматрач се спушта и у себе. Чучањ крај постамента постаје кратка пауза у којој се прекида свакодневни ритам и успоставља другачији однос према времену. То више није време за кретање, већ време задржавања. У том спором ходу и тихом сагињању пред гранитом, учи се једна заборављена вештина – вештина гледања. Управо то гледање, стрпљиво и сабрано, остаје као најтрајнији материјал, који ова изложба оставља за собом.
Заједнички именитељ обе поставке не лежи само у материјалу и форми, већ у идеји понављања са разликом, у истрајном испитивању елементарног облика. Гранитна коцка остаје иста у својој суштини: компактна, отпорна, готово равнодушна према нашим интерпретацијама.
Али, контекст је тај који је изнова преводи из једног језика у други. У Београду, коцке су биле део континуираног, готово наративног тока; у Крагујевцу, оне су издвојене, индивидуализоване, препуштене тихом, интимном саморазговору.
Цртежи, постављени уз скулптуре, отварају још један мали заокрет. Они не нуде објашњење, већ враћање уназад, у тренутак када је коцка још била линија, када је граница тек тражила свој облик.
У тим цртежима мера је прецизна, али одлука још увек лебди. Као да је могуће да форма крене и другим путем.
У том преплитању, Мартиновићев рад се показује као доследно промишљање односа између материје и идеје. Коцка је истовремено основна грађевинска јединица и метафора: она може бити део пута, али и мисаони модул, елемент из кога се гради унутрашњи пејзаж. Није случајно што се пут ка изложби, кроз маглу и неизвесност, тако природно надовезује на искуство саме поставке. Као да се кретање кроз простор наставља у кретању кроз мисао.
У том смислу, Мартиновићевa калдрма не припада само простору галерије, већ и дугом трајању камена у људској култури. Калдрма је овде архетип, елемент из којег се нешто гради, али и мисаона фигура која подразумева ред, меру, понављање. Гранит са својом готово геолошком стрпљивошћу, носи у себи време које надилази људски век. Сусрет са тим материјалом у галеријском простору производи благу нелагоду, али и смирење, јер нас подсећа на сопствену пролазност, али и на континуитет којем припадамо. 
„Однос камена и човека је сведочанство о протоку заједничког боравка на планети и видљив је свуда, на плочнику Кнез Михаилове улице у Београду, Страдуну у Дубровнику и високо на зидовима у Луксору, где су фараонови ратници оштрили врхове својих копаља“, мисао је вајара како свет треба гледати кроз време, које стрпљиво носи своје ожиљке, као хабање прага на улазу у Високе Дечане.
Београдска поставка, са песком као међуслојем, дозвољавала је да се калдрма доживи као остатак, као фрагмент неког већ завршеног процеса. Она је могла бити део пута који је разграђен, трга који је нестао, историје која се пресложила. Крагујевац, напротив, инсистира на садашњем тренутку. Калдрма је овде чиста, издвојена, готово изолована у својој самодовољности. Она није рушевина, већ чињеница, која не позива на носталгију, већ на концентрацију.
У том прелазу од археолошког ка контемплативном, од пејзажа ка лабораторији погледа, отвара се простор за унутрашњи рад посматрача. Свака коцка постаје место пројекције; у њој се може видети модул града, али и затворена форма мисли. Може бити знак стабилности, али и симбол тежине која спутава. Та двозначност није противречност, већ продуктивна напетост коју уметник не разрешава, већ је оставља отвореном.
Цртежи, посматрани у том кључу, функционишу као поља растерећења. Они омогућавају да се строга логика коцке привремено суспендује, да се мисао развуче, разигра, разлије. Линија на папиру нема масу, али има трајање. Она се развија у времену гледања, прати ритам ока. Тако се успоставља суптилан баланс између тежине и лакоће, између статичног и проточног.
Важно је и то што изложба не намеће јединствену путању кретања. Посматрач се може враћати, задржавати, прескакати. Тај нелинеаран приступ додатно наглашава медитативни карактер поставке. Као у спорој шетњи кроз маглу, нема јасног почетка, ни краја – постоји само континуирано искуство бивања међу облицима.
У том искуству, тело постаје мера. Висина постамента, потреба за сагињањем, промена перспективе – све то гради свесну кореографију погледа. Уметник не режира емоцију, али прецизно обликује услове у којима она може настати. Изложба тако постаје простор учења: учења како да се гледа без журбе, како да се прихвати тишина, како да се издржи једноставност.
На крају, враћамо се поново путу. Магла више није само препрека, већ стање које разумемо. Пут не мора бити јасно видљив да би био смислен. Као и у Мартиновићевом раду, довољно је кретати се полако, са пажњом, допуштајући да се облици, мисли и значења појављују постепено. Често и духовито. 
„Владан ме је изненадио радовима, одабраним за ову изложбу. Прво, називом „Калдрма“, речи која нам је стигла и одомаћила се из турског језика. Потом модификованим коцкама којима су се некада поплочавале улице Београда и других наших градова … Владан их је преиначавао на хиљаду и један начин, подсећајући ме на принцезу Шехерезаду, која је из ноћи у ноћ причала о еротичним доживљајима и подвизима својих јунака. Тако се и Владан окомио на коцке, мењао им изворни облик, сугеришући нова значења, додајући прикључке, необично изненађујуће као Медитеранац живе уобразиље…“, рекао је на отварању изложбе колега, Никола Вукосављевић.
И некако се сетих да се Мартиновић на изложби запитао: „Уметност, шта то беше“, а онда је почелa у мојој глави да се ломи вечита запитаност познатог концептуалисте Раше Тодосијевића Was ist kunst? И схватих да и Тодосијевић и Мартиновић стоје на истој линији сумње, али из различитих искуствених тачака. Од Was ist kunst? до Уметност, шта то беше? пут је кратак – то је пут од провокације до сећања. Код обојице питање није теоријско, нити реторичко, већ егзистенцијално – питање опстанка уметности, али и субјекта који је ствара и посматра. Разлика у интонацији само потврђује тежину истог немира. То је исто питање које не тражи одговор, већ време у којем ће опет бити постављено.