Мирослав Живановић
Мада је последња, дванаеста, књига истраживача, писца и песника Владете Коларевића Ђавољи ујам издата (Удружење «Баштина и будућност» Аранђеловац) прошле године и данас одише свежином, актуелношћу и остаје у врху пажње поштовалаца приповедачке традиције и дела познатог аранђеловачког ствараоца.
Када је Владета Коларевић записао 1976. године једну од првих усмених прича, сместивши је на почетку публикације, прошло је 45 година, а од првих до последњих усмених казивања (1976 -1983) сабрало се 13 година. Практично Ђавољи ујам је одлежао. као старо вино, сазревао и дочекао да изађе пред суд оних који ће га с гуштом „испијати“.
Шта нам Владета Коларевић нуди у овој збирци народног усменог предања? Аутор ју је, условно речено, поделио на осам поглавља, која су заправо периоди настајања аудио-записа и архивских докумената: «Ајдучко гробље», «Позајмица», «Некрштени дани», «Вујанска капија», «Запис пред општином», «Неначета вода», «Богомоља за кишу» и «Последње време».
Владета Коларевић у дворишту своје куће, Венчац у позадини (фото: ДТ, 17. септембра 2020. године)
Једна од највећих вредности ове вишеслојне књиге лежи у чињеници да се од прве до последње стране све своди на усмено предање, али не прочишћено, не филтрирано, него онакво какво је изашло из уста казивача и како их је чуо писац. У самом поступку писања је уочљиво поверење (обострано) онога ко прича и (ко слуша) бележи. Управо то поверење омогућило је да се приповедач потпуно отвори и повери своја знања, таложена током живота у најскривенијим деловима својих сећања. Осетивши да је дошао прави моменат, он то казивање дарује дуго чеканом читаоцу. Међутим, писац се, овом приликом, јавља у двострукој улози. Пажљиви читалац, већ у следећем тренутку преузима улогу вештог и наоко „неприметног“ писца, чија је вештина управо у љубоморном чувању чистоте и непатворености изворне речи и говора.
Жубор вишегласја и лепота говора приповедача
Зато се за ову књигу с правом може рећи да се чита, али и ослушкује. Неће ме изненадити да читалац, док чита Ђавољи ујам, чује жубор вишегласја казивача различите боје гласова времешних људи, спорог, али рођеног приповедача и нешто млађих, мање вичних лепоти говора. Разликују се они који уживају док причају и они којима прича бежи, па јуре за њом.
Ова књига је у тој мери подстицајна да не оставља никога равнодушним, него гони на размишљање и замишљање приповедача. Живан Пипер, Ана Благојевић, Милосав Марковић, Миливоје Милићевић, Славољуб Тика Коларевић, Душан Нешић, деда Тика С. Филиповић, Глигорије Глиша Коларевић, Даринка и Милан Даниловић, Рајна Коларевић, Леонида Христодуло, Лепосава Коларевић, Јеврем Чупић, Перса Чупић, Гроздана Чупић, Милорад Максимовић и Томислав Драговић само су нека имена приповедача, који магијском вештином, уз помоћ истраживача, уводе и воде читаоца у свет, говора, памћења и маште. Тек с времена на време, писац између усменог предања утка неки документ из архива или одломак из силних писанија Милана Милићевића, историчара, колико да приповедачи одахну.
Владета нам, у неким деловима књиге, нуди наоко секундарне податке историјског наслеђа, да би већ у следећем тренутку, под несвакидашњим открићима дугогодишњег истраживача, прерасли у чворне тачке националног и локалног идентитета. Пре свега се то односи на очување палете језичких, архаичних локалних речи и појмова, које успева да отргне од заборава. У неколико наврата Владета се на разне начине враћа значењима архаичних речи. Тако «Објаснице мање значајних речи и израза» доносе значење речи: равела - већа мотка, уровљена с једне стране у земљу; обично погодна за тучу; примка, богорадити, звоцати, мутвак, поновак, баставан, басмара... У поглављу «Вујанска капија» је појмовник под насловом «Предели речи» у којем приближава њихово значење: испртњило и ушмугло, да би у најдужем речничком списку («Речнички појмовник») тумачио појмове: пустољина, мрзлотинма, плиткоуман, џандрљив, дртољина, лакосан, кућевник, макања, положара, летораст...). На првим страницама првог поглавља већ се сусрећемо са три речи (кованик, ћераница, ћуслија) које аутор посебно објашњава. Писац ових редова о «Ђавољем ујму» намерно не објашњава последње појмове, остављајући знатижељницима да одгонетну њихово значење читајући књигу.
Разигравање прича о српским великашима
Усмено предање је у Шумадији незамисливо без историје. Тако Коларевићева истраживања задиру у (пра)давну прошлост простора оивиченог Рудником, Венчацом, Острвицом, Букуљом, Ваганом и Жутим оглавком. Овде се разигравају више или мање познате приче о српским великашима: деспоту Ђурђу Бранковићу, званом Смедеревац, о коме брезовачки свештеник Рајко Стефановић преноси предање да је „умро на Бадње вече 1456. у свом конаку код Цркве брезовачке“ у којој је највероватније и сахрањен. Присутан је и Цар Душан, преко своје сестре Грдосије (Мрњавчевићи и гробља и Грдана на Венчацу, која је наводно подигла брезовачку цркву). Од познатијих личности ту су Милош Обреновић са својом покајницом, Павле Бакић са довором и благородни Танасије, предлаган за Карађорђевог кмета, коме је Црни Ђорђе преотео славу и историју. Одељак је издвојен и за Јеврема Грујића, истакнуту историјску личност, пореклом из Даросаве. Када је реч о историји овога краја, забележена је и прича о Градини на Венчацу, Јеринином граду и гробници слепог Гргура.
Међу првима је и казивање Зоре Благојевић о томе да назив села Брезовац никако не потиче од дрвета брезе, већ као “места у коме живе пустињаци (монаси и духовници), јер бреза овде готово да и нема, нит' где расте као дрво саморасло. Није реткост да се манастир од старина ословљава као место где живе пустињаци“.
Прича којој је аутор изабрао за наслов књиге «Ђавољи ујам» пренео му је Влада Милићевић из Брезовца у којој открива како је анђео протеран из раја ступио у трајни ортаклук са народом стекавши право на неколико удела у години од мељаве. Служећи се лукавством ђаво измисли у воденици чекетало, справу која одбраја зрневље кукуруза, он зада загонетку народу како да му врате право на ујам. Народ се присети те одреди један дан у години, такозвани ђавољи ујам и то на Божић, јер се тог дана не иде од куће, па ни у воденицу.
Старе куће брвнаре на понос народног градитељства
Када је реч о старом народном градитељству, посебну пажњу привлачи део који се односи на старе куће - брвнаре. Поред материјала од кога су грађене, препознавале су се и по томе што су имале двоја (понегде и троја) врата. Украшавало их је прочевље или ватриште и соба од чатме над подрумом, кровом од сламе (кровине). Саговрници сведоче да су пре ових упамћене и куће звана бусаре, које су служиле за заклон у невољи. У Брезовцу је остао и назив дела села Бусара, а народна памет је оставила и изреку да „кућа не стоји на земљи, него на жени, која је дирек куће“.
Док се крсти, Глигорије Глиша Коларевић говори: „Овога ми печата, кућа и кућишта, слеме и племе, часне вериге, неимао од срца порода(...) ове ми свеће(...) овог ми вина (...) онога ми кола (сунца).»
Издвојено место у књизи заузимају обичаји од посебног значаја: позајмице, уранак и лепеза обичаја везана за Божић. Дуле Максимовић из Брезовца детаљно описује како су и када секли бадњаке, уносили их и када у кућу. Српска нова година се помиње кроз догађаје везане за ратна времена.
Исписима из архивске грађе од Милана Милићевића, етнолога, сазнаје се о фамилијама у Брезовцу (Благојевићи - звани Госпавићи, Коларевићи, Пантелићи) и о Перишићима у Венчанима. Свакако уочавају се и приче о фамилијама које су оставиле траг не само у српској историји: Јеврему Грујићу из Даросаве и чувеним Гарашанинима из Гараша, Плећевићима из Јеловика и лоза Сретена Божића, гласовитог писца и етнолога. Неки су оставили најближима и свој родослов као Десимир Лукић из Брезовца.
Уз изреке, запажања, народну мудрост, географске појмове, топониме, реке и потоке, изворе, брда и долине нашло се места и за епитафе: брезовачки доњокрајски и горњокрајски, блазнавачки с липовачког и хајдучког гробља.
Књига остаје упамћена и по народној мудрости, једноставној, бриткој а дубокој, клесаној вековима. Издвајамо само неколико, као случајне узорке. Живан Пиперина конта: “...Био сам, нигде не нађо дућан де се продаје срећа. Бога има, ја га нисам видо – ал' даће бог да Он мене види.“ У Узречицама неким записано је: „Земља ти је божје судилиште... Виноград хоће слугу, а вино господара... Слога кућу гради, а неслога разграђује... Човек се учи док је жив, а луд умре... Мука тера, невоља вуче, а несрећа села па се вози.
Прст у уво и песма се разлеже шумадијским пределима
Старинске народне необјављене песме које су се певале уз прело, вршидбу или неком другом згодом, нашле су своје место међу народним обичајима. Довољно је било да мајка стави прст у уво, запева са ћеркама да се разлежу шумадијски предели. Као пример народног талента и осећаја за поезију добро је дошла песма коју су Владети певали отац Света Димитријевић и његов син:
„Сунце жеже,запара је љута,/свака травка тужна,забринута./
Један цветак покрај друма вене,/ на тој суши 'оће да с' осуши./
Облак један преко неба жури,/цвет га моли - да стално не јури:/-Пусти кишу, ороси ми груди,/ да се цветак из мртви пробуди./А облак му на то одговара:/-Пун сам леда, даље ићи морам,/ кад се вратим, помоћи ћу души./Облак оде, а цвет се осуши.“ По Свети спевао ју је неки мученик који је боловао од грудобоље, од које се није избавио.
Ова књига ће добро доћи и будућим истраживачима као незаобилазно штиво да нађу и проуче драгоцене податке о народној усменој оставштини. У прегалаштву Владете Коларевића, поготово у овој књизи, осећа се нека заносана способност да приповеда, да о најмањим мрвицама живота - пева!
Да би овај приказ био у „хармонији“ са књигом, завршавам је причом која се не налази између њених корица, али је везана за њу. Аутор је књигу посветио Петронију Продановићу (1860-1927), свом прадеди по мајци. О њему ми је Владета испричао на основу сећања своје мајке Рајне да је један од ретких људи тога времена који је самоук, научио да пише и чита. Интересујући се ко је Петронија привео овој „науци“, мајка му одговори: „Бог с тобом, сине! Од кога? Од Бога!“. Иначе, Петроније је свакодневно пратио унуке у школу. Док су деца била са учитељем на часовима, Петроније није дангубио. Време је проводио у школској библиотеци читајући књиге.
Негде у средини књиге записао је аутор источњачку мудрост: «Пустите ме да сањам, и не будите ме како видите да је мој живот тај сан. Не дирајте ми језик стародревни. Граматика је привид писмености. Пустољина.»