Приказ: Љиљана Стојановић
Тако се десило. У последње три недеље три веома добре изложбе у Малој галерији у Аранђеловцу. Овог пута Дејан Миљковић, професор фотографије у Графичкој школи у Београду није дочекао да види своју изложбу у овом простору. Преминуо је прошле године, али су зато неколико десетина његових ученика и професора дупке испунили 7. јуна 2019. невелику галерију, приређујући омаж свом професору и колеги. Никада на једној изложби није било толико фоторепортера. И то младих. Неки од њих ће сигурно отићи у документарце, да утичу на друштвену, моралну и политичку савест, а други ће се окренути уметничкој фотографији, која живи за себе као свако уметничко дело. О томе је овде реч. О фотографији чији апарат са оним чујним клик-клак не доноси портрете за успомену, свадбене ручкове, свечане тренутке да се не забораве, већ један концепт, који је далеко од сваког приповедања и насиља приче. Миљковићеве фотографије су готове слике. Колико их је тесао и како је дошао до њих, само он зна.
У улазном делу галерије приказана су незастакљена дела на картону, експериментални радови у разним фазама, који су увертира за оно што следи у суседној просторији, где се развија концептуална уметничка фотографија. Нема ту неке раширене и свеобухватне целине. Уметник-фотограф то неће. Он хоће да у визер издвоји детаљ из те целине, да се фокусира на њега и прати га у његовим променама, као што је, на пример, пукотина на зиду, како је лепо илустровао Миљковићев колега, професор Владимир Милорадовић. Или, фасаде старих београдских зграда у мрклој помрчини, које се једва назиру и из којих само са једног прозора продире светлост. Бела мрља, онај последњи, одлучујући акорд, који даје смисао и мисао читавој фотографији. Као што један, последњи потез киста чини слику јединственом. Наравно, уметничка фотографија и слика једног уметника нису исто. Сликати је трајни глагол, јер може да потраје јако дуго. Пословичан пример је једна Сезанова изјава који је после педесете сеансе свом моделу рекао: “Изгледа да сам добро започео…” Код фотографа је глагол тренутан. И Миљковић тако констатује једну одређену форму, али је битан угао из кога је посматра. Тај угао је отвор за размишљање и промишљање. За мисао и машту. То је оно што фотографа-уметника разликује од фотографа документаристе.
Наслов овог текста може се протумачити као контрадикција. Анахроно и концептуално. На маргинама каталога, чији је предговор написао и о аутору са посебним пијететом говорио Милан Драшковић, пише: (не)пролазност и фотографије старих техника. Прво значи да се аутор бави темама које су колико непролазне толико и пролазне, или обрнуто, и друго, експериментше старим техникама с почетка прошлог века, без уплитања нових технологија, којима се буквално може све за трен направити. Истраживао је старе комбинације емулзија, усавршавао их, повезивао са разним подлогама, што нико овде није радио или је бар један од ретких који се на тај начин изражавао, што га, на крају, чини јединственим у фотографско-уметничком свету.
Изложба фотографија Дејана Миљковића (7 - 20. јуна) била је постављена најпре у Београду, а посредством Удружења ликовних уметника Аранђеловца, са малим допунама, приложена је на увид и овдашњој јавности.