Д. Јанојлић
Библиотека „Милутин Срећковић“ у Смедеревској Паланци уприличила је 5. јуна 2019. представљање прозе Љиљане Шарац. Њени романи стигли су у овај храм књиге знатно пре свог аутора. Тек на занимљивој књижевној вечери обелодањено је да је ова даровита списатељица пореклом из оближњег Селевца. У том селу, наиме, рођен је њен отац Витомир Лазић, некадашњи директор смедеревске „Ласте“, на кога је веома поносна.
Љиљана је већ пет година у књижевним водама и веома озбиљно промовише своје књиге. За себе каже да још увек није велика књижевница и да за њу не зна приличан број људи. Међутим, верује у оно што ради и до сада је много путовала и имала знатан број вечери попут ове у Смедеревској Паланци. Своје романе представила је и у Републици Српској одакле јој је муж, али и даље ради на томе успевајући да успостави контакт с многим библиотекама и установама културе у Србији.
-На сличан начин договорен је и овај сусрет с читалачком публиком Смедеревске Паланке – казала је ова ауторка са изгледном књижевном перспективом. -У гостопримство људи из завичаја мог оца нисам ни сумњала и овде сам са снажним осећајем припадања средини која негује и цени писану реч. Моје садашње презиме Шарац Вама не мора да значи ништа сем са корица објављених књига, њега сам узела од мужа и веома се њиме поносим. Презиме с којим сам се родила и сродила јесте Лазић, а Лазићи су једна од старијих фамилија у Селевцу. Ако ме неко пита одакле сам, никад не кажем из Београда иако у њему живим већ 20 година, где радим и одгајам своју и туђу децу. Рођена сам Смедеревка, с мојим родитељима сам живела и у Селевцу и у Смедереву. Град у коме сам завршила основну школу и гимназију, веома волим, о њему пишем, и увек га помињем у својим књигама.
За Селевац каже да је њено гнездо, у том селу су њени корени, Селевац је за њу једноставно – све. Имала је, међутим, несрећу да рано изгуби оца, али о Селевцу сања, о њему машта и, кад год затвори очи, увек је у свом сокаку.
-Ако већ у Селевцу нема мојих најрођенијих, а ја ћу га увек носити у лепој успомени, размишљам да у тамошњој ОШ „Ђорђе Јовановић“ направим промоцију мојих књига, али и озбиљну намеру да напишем сеоски, стари, добри роман у духу с почетка 20. века – заветује се Љиљана. -Знам пут којим ћу да идем и ја га најбоље осећам. Планова је много, а разлога да будем овде још више. Смедеревској Паланци, као седишту општине, припада и мој Селевац. И све је то део моје развојне и животне приче. Почаствована сам и срећна што сам вечерас овде и са вама.
Оно што је ову списатељицу пријатно изненадило кад је крочила у Библиотеку „Милутин Срећковић“, јесте сазнање да су се у њој већ налазиле њене књиге и да су их многи већ имали у рукама. Посебно се обрадовала кад је од особља библиотеке сазнала да су њени романи веома читани. За сваког писца, посебно за оног који тек почиње свој стваралачки пут, нема ништа важније од тога.
-Ја, поред деце и наравно мужа, највише на свету волим своје књиге – наглашава ова ауторка. -Везана сам за њих и страсно сам им одана, па ми се често чини како то више и није нормално. Не прође дан, сат, минут да не размишљам о књигама, а оне су саме себи најбоља препорука. Кад сам желела и гајила ту чудну и страствену уметничку црту, увек сам на уму имала мог оца Витомира, који је био и шахиста и глумац и… речју, чудо од човека. Ту љубав према писању наследила сам од њега и баке. Обоје су били вешти усмени наратори и дивота је била слушати их. Имала сам срећу да наследим нешто од тих њихових моћи и лепоте усменог изражавања.
О чему ће да пише неко ко је рођен у Смедереву? – запитала се у једном тренутку ова ауторка романописац. О Бранковићима, о зидању Смедерева, о Ђурђу, о Јерини… Она се целог живота и спремала за ову врсту стварања. И ништа ту није случајно, све је узрочно последично. Због тога је озбиљно и завирила у историју, упорно се бавила истраживањем догађаја из прошлости и – писала. И све што је открила и сазнала сместила је међу корице својих књига.