Љиљана Стојановић
Представа "Године врана" по истоименој драми и у режији Синише Ковачевића, чија је премијера била у марту 2022. године на Великој сцени Народног позоришта у Београду, уврштена је и у репертоар ове позоришне сезоне, што значи да је и даље актуелна и да се игра пред пуном салом матичног позоришта.
Замишљена је као велика фреска Београда у последњим годинама Првог светског рата и непосредно по ослобођењу (1917-1918) са јасном амбицијом да обухвати тежину историјског тренутка, колективну трауму и моралне ломове једног друштва на ивици опстанка.
У фокусу су свакодневни живот грађана под ратним условима, судбине људи суочених са окупацијом и ослобођењем и емотивне и моралне дилеме у условима историјских околности. То је „прича о љубави којој се не можемо одупрети и која је, наравно, забрањена. О времену када је грешно волети, и кад нас само љубав може загрејати…“, пише у тексту о представи драматург Даница Секуловић.
Централна драматуршка осовина ослања се на однос Јулије, Алојза и Живојина Рајића, на готово мелодрамски љубавно-идеолошки троугао, који би требало да функционише као интимни контрапункт ратном хаосу.
Тај однос се, међутим, током готово четворочасовног трајања не развија, већ се упорно понавља. Његова драматуршка функција остаје иста од првог до последњег појављивања, без значајнијег помака у разумевању ликова или њихове унутрашње трансформације. Отуда се намеће питање смисла: да ли ћемо њихов однос гледати три или тридесет пута, суштински је неважно, јер понављање не доноси продубљивању ликова.
На тај начин приватна прича преузима диспропорционално много простора, док сама тема – тешке године рата – остаје више наговештена него проживљена. Рат је присутан као амбијент, као стална сенка, али ретко као искуство које разара, мења и неповратно обликује људе. Уместо судбина, добијамо илустрације јунака.
Посебно место у представи заузимају кореографски сегменти „врана“ – физички захтевни, визуелно снажни и симболички јасно постављени. Оне се уводе у причу као симбол, као метафора злокобне судбине надвијене над Београдом. Као сценска слика, „вране“ имају сугестивну моћ, али њихова учесталост и трајање производе супротан ефекат: разбијају драмски ток и остављају премало простора за градњу ликова између тих призора.
Кратки драмски сегменти који следе након кореографије „врана“ нису довољни да се психолошки утемеље судбине толиког броја ликова у великом ансамблу. Они остају пре „слике“ него заокружени карактери, замрзнути тренуци, а не живот у процесу.
Део глумачког ансамбла представе "Године врана" захваљује публици на аплаузима
Велики ансамбл, више од 60 извођача на сцени, који би могао да носи полифонију ратног искуства, остаје недовољно искоришћен. Ликови се појављују, остављају снажан први утисак, али се ретко развијају. Тиме се пропушта прилика да се рат сагледа из више углова – социјалних, класних, моралних - и да се колективна драма заиста раслоји.
Трајање представе, од 19.30 до 23.15 са једном паузом, додатно наглашава ове проблеме. Дуготрајност овде не делује као естетски избор, него као последица драматуршке недисциплине. Скраћивање, нарочито у сегментима који се ослањају на понављање централног односа судбине главних јунака, не би ослабило представу. Напротив, изоштрило би њен фокус и дало више простора ономе што остаје у сенци: рату као искуству и људима који га проживљавају.
Иако Године врана остају важан и амбициозан пројекат, „један од значајнијих савремених домаћих позоришних продукција“, представа више верује слици него драмском развоју, симболу више него психологији, трајању више него нужности. У тој неравнотежи између форме и садржаја лежи осећај замора који публика неминовно понесе са собом, не зато што је тема тешка, већ зато што није довољно дубоко драматизована.
За дивљење је како је публика те вечери врло усредсређено гледала представу и на крају великим аплаузима поздравила носиоце главних улога: Калину Ковачевић (Јулија Кавран), Александра Срећковића (Алојз Кавран), Петра Стругара (Живојин Рајић), Љиљану Благојевић (Катица Рајић) и многе друге глумце који се појављују као официри, цивили, историјске личности, као и студенте глуме Факултета савремених уметности, за чије је костиме била задужена Марина Меденица.
Посебно велики аплауз у улози „врана“ добили су чланице балетског ансамбла Народног позоришта, ученици балетске школе „Луј Давичо“, као и остали играчи у импресивној кореографији Исидоре Станишић и Петре Фотез, костимографа балетских играча. Као сценографи потписани су Герослав Зарић и Владислав Канингтон, а композитор Борислав Дугић.