Љиљана Стојановић
Постоје драмски текстови који не старе зато што говоре о једном времену, него зато што говоре о механизму времена. Такав је Професионалац, драма коју је Душан Ковачевић написао почетком деведесетих, а која данас, у обновљеној поставци у „Звездара Театру“ у Београду, звучи једнако актуелно као у тренутку настанка.

У њеном средишту налази се сусрет две особе које повезује читава једна невидљива историја: писца, професора и сада директора издавачке куће Теје Краја и пензионисаног полицијског службеника Луке Лабана, човека који је, како сам каже, професионално пратио туђи живот.  

Заплет почиње оног тренутка када Лука Лабан, сада таксиста, са пуним кофером предмета из пређашњег Тејиног света, којег се он добрим делом и не сећа, полако открива бројне епизоде из његовог живота. Лабан је озбиљно схватио свој посао и годинама је врло приљежно шпијунирао Теја као сумњиво лице, писао извештаје, педантно записујући сваки његов корак, сваки догађај и приватни живот. 

У првобитној верзији представе тај судар носили су Данило Бата Стојковић у улози полицајца Луке Лабана и Богдан Диклић као писац Теја Крај, стварајући готово канонску позоришну поделу: Лука Лабан био је оличење помало гротексне државне лојалности, док је Теја Крај представљао нервозну савест једног друштва које покушава да разуме сопствену прошлост. Управо због те снажне глумачке сенке, свака нова поставка „Професионалца“ нужно улази у дијалог са легендом.

У обновљеној режији самог аутора, тај дијалог се не води кроз имитацију, већ кроз померања нагласка. Глумац пуног капацитета, фантастични Ненад Јездић гради Луку Лабана као сложенијег, готово трагичног јунака. Иза његовог грубог хумора и полицијске педантности назире се човек који је сопствени живот потрошио служећи систему који је нестао. Јездићев Лабан није само комична фигура из полицијског корпуса, он је човек који верује да је свој посао радио  часно, чак и када тај посао подразумева надзирање туђе слободе. Своју биографију је везао за државу која је нестала, али који и даље верује у логику свог заната. 

Наспрам њега стоји Теја Крај у тумачењу изврсног Игора Ђорђевића, који је суздржанији и унутрашње напетији лик. Ђорђевић као писац није само жртва  надзора, већ је и сведок сопствене немоћи, интелектуалац који тек сада, кроз фасцикле и записнике које му Лабан показује, открива колико је његов живот био туђа документација. У њиховим дијалозима смењују се хумор и горчина, иронија и туга – онај типичан ковачевићевски спој смеха и нелагоде.

А управо тај смех је кључан за разумевање представе, у којој још играју Ана Франић и Душко Ашковић. Као и у многим својим комадима, Душан Ковачевић говори о озбиљним историјским траумама кроз комику која никада није само комика. Публика се смеје Лабановим анегдотама, његовој бирократској педантерији и наивној логици система, али тај смех увек има призвук препознавања стварности. Јер, иза сваке шале  стоји једно питање: колико су наши животи били, или можда још увек јесу, нечији досијеи.

У том смислу обновљени „Професионалац“ не делује као повратак једној славној представи, већ као својеврсно суочавање са сопственом прошлошћу. Оно што је некада била сатирична слика једног система, данас се чита и као тиха студија о људима који су у том систему живели, радили и веровали да обављају свој посао.

Можда је управо у томе тајност овог комада. Душан Ковачевић, који данас поново режира сопствено дело, као да га чита очима времена које је дошло после њега. Оно што је некада била политичка сатира сада је и драма о сећању, одговорности и људска потреба да свој живот оправдавамо пред другима – или бар пред самима собом. А када се на крају преставе угасе светла, остаје утисак да „Професионалац“ заправо говори о једној старој, али никада сасвим завршеној причи: о томе како историја, чак и када промени име и облик, увек нађе начин да поново закуца на врата наших приватних живота.

Публика је ову обновљену представу примила готово са одушевљењем, као ретку прилику да се једно велико драмско дело поново сагледа у светлу данашњег времена. Није, заправо, необично што „Професионалац“ и данас тако снажно кореспондира са стварношћу: теме надзора, одговорности, личне и друштвене савести очигледно нису остале заробљене у епохи у којој је драма настала. Напротив. Чини се да су се само пресвукле у другачије околности.

Зато су се у публици те вечери могли препознати они коју су представу гледали пре три деценије, када су је на сцени носили други велики глумци, али и млађе генерације које у време њеног настанка још нису биле ни рођене. Та необична смена гледалаца – једних који се сећају и других који тек откривају – можда је најбољи доказ виталности овог комада.

Јер, када драма једног писца, какав је Душан Ковачевић, успе да повеже различите генерације гледалаца у истом препознавању, онда она престаје да буде само представа једне епохе.