Љ. Стојановић
Чини нам се да никад више уметника и никад више посетилаца није било на отварању изложбе радова, чланова Удружења ликовних уметника Аранђеловца.

Било је тешко у скученом простору Мале галерије сагледати целину, поготово што би 24 аутора требало некако упоредити пре слагања у неко везивно ткиво, што је у суштини било и немогуће. Не само због тога што је било тешко прићи некој слици или објекту и сагледати целину, већ превасходно што их није било могуће укалупити у неке стилске карактеристике што, у крајњем случају, није ни битно. Јер, некоме је целина једноставно за уживање, некоме за поуку, а некоме за декорацију битисања.

Зато смо све те могућности и запитаности оставили по страни и уживали смо у радости које су уметници имали на својим лицима што се баш њихова слика или керамика нашла у том шароликом и ентузијастичком друштву, што су једни другима могли да покажу шта раде и објасне ЗАШТО? Јер, аранђеловачко Удружење управо деценијама битише на ентузијазму, како професионалних уметника, тако и аматера, који, на срећу, не јењава, а последњих година Удружење опстаје готово искључиво због анагажовања његовог председника, Радована Арсенијевића.

Не улазећи сада у то да ли би требало Удружење подићи на неки виши ниво у односу на његове почетке седамдесетих година прошлог века, можда би требало размишљати о садашњем тренутку и овим „вуненим“ временима. Поготово што се чују неки фалширани тонови о преузимању тог маленог, а тако значајног простора за културу. Не треба ни питати од кога. Зна се. Од општинских власти, које, практично, газдују са тих неколико квадрата простора.

То је сликарка Ана Ђорђевић, између осталог, на индиректан начин и споменула на отварању изложбе: „Која год судбина буде задесила овај простор убудуће, ми који смо сада овде, сви који ће ово чути и видети, требало би да покушају да дају једно мрвце подршке да овај простор и даље живи“.

Потребно је рећи за оне који то не знају, а ми смо директни учесници у „освајању“ тог простора, да је ондашња власт, пре скоро пола века, чији је председник Извршног одбора СО Аранђеловац био Момчило Старчевић, лично потписнику ових редова предао кључеве тада празног простора из кога се иселила Народна библиотека.

И дугогодишњи секретар тадашње Самоуправне интересне заједнице културе Светолик Лика Ивановић имао је, као и општина у целини, пуно разумевања за културну политику града, па и за Малу галерију, у којој су се непрестано деценијама одржавале значајне изложбе. Једну од њих је 80-тих година прошлог века посетио и тадашњи Генерални секретар УН, Хавијер Перез Де Куељар. Била је то изложба керамике Мирјане Исаковић, професорке на ФПУ у Београду.

Ово кратко подсећање само је један неспоран аргумент да је култура синоним једне цивилизације. Куцање на општинска врата значи да би представници локалне власти требало данас да мисле о томе не како отети, већ како сачувати и материјално помоћи да Мала галерија, која је већ ушла у озбиљне године, и даље остане култно место за све оне Аранђеловчане који у уметности проналазе смисао свог битисања.

На отварању изложбе, која ће, иначе, трајати до краја јануара, присутни су уживали у звуцима младе виолинисткиње Јане Јагодић.

Виолинисткиња Јана Јагодић