Љ. Стојановић
У Галерији „Александар Алек Ђоновић“ у Аранђеловцу у току је изложба под називом Обелиск Мермер и звуци, ауторке наше суграђанке, архитектице Анђелије Станковић.

Она је представила свој мастер рад, инспирисан споменутом културном манифестацијом која, иако се приближава седмој деценији свог постојања и рада, нема адекватан простор који би одговарао њеном реномеу, стеченом у прошлом веку.

Да нису изложени панои са пресецима објекта кубичног изгледа, на којима се на више нивоа могу сагледати или наговестити садржаји које је Анђелија ставила на увид као могућа решења замишљеног седишта Смотре „Мермер и звуци“, могли бисмо са правом говорити о изложби скулптура.

На такву перцепцију нас упућују три комада изложена у простору и обликована у прилепском мермеру, белом као снег, који су перфектно изведени са архитектонском прецизношћу и који могу сасвим самостално стајати у било ком простору. Овако, у галеријском формату, па чак и да су предвиђени за јавни простор, не би ништа били мање вредни од било које скулптуре геометријских облика, којих има неколико у аранђеловачком парку скулптура.

Али, да се вратимо архитектонском концепту Анђелије Станковић, а он је „активацији града Аранђеловца и његових потенцијала, истраживање простора и догађаја, са нагласком узајамне трансформације значења простора“. То су главне теме њеног рада, каже Анђелија, а њен први предмет истраживања био је гранични простор и дух места, који су приказани кроз поменуте садржаје у самом објекту.

Он је, како се види на фотографији, врло компактан, сажет и ограничен у једном кубусу, али је зато унутрашњи простор врло разуђен и грана се у оквирима постојеће масе. Гледано споља, то је потпуно нов архитектонски приступ у односу на постојећу архитектуру институционалног типа у Аранђеловцу, па и архитектуру уопште.

Занимљиво је истаћи да је ауторка овог врло успешног рада лоцирала седиште Смотре „Мермер и звуци“ у оквиру комплекса зграда некадашње тзв. експлоатације „Књаза Милоша“, које се налазе у склопу парка Буковичке бање. Тачније, на месту где је била котларница и у непосредној близини садашњих уметничких радионица керамике и скулптуре Смотре „Мермер и звуци“.

Иако је то за сада утопијска варијанта, будући да још увек нису решени ни имовински односи између више заинтересованих страна на том простору, то не умањује значај самог архитектонског пројекта који је врло модеран и који би, када би био реализован, чинио прави контрапункт садашњем простору. Посебно и због тога што би на неки начин редизајнирао постојећи комплекс зграда и парка, јер, „граница не мора нужно да представља место престанка, већ је она оно од чега започиње ново постојање и нови идентитет“, сматра млада архитектица.

Па и да је све „чисто“, да нема никаквих проблема, па ни оних финансијских, који су најчешће предмет раздора и компромиса између Смотре „Мермер и звуци“ и градских власти – да се сада не упуштамо у ту причу – сумњамо да би једно овакво архитектонско здање било прихваћено. Увек би се нашао неко ко би се позивао на све и свашта само да би минирао нешто ново у овом граду.

Нове идеје, поготово овако радикалне у архитектонском смислу, тешко налазе пут у мањим срединама. Сетимо се само пројекта летње позорнице у парку Буковичке бање Ксеније Ђорђевић, такође архитектице из Аранђеловца. Узгред, био је то њен дипломски рад пре више година, који је тада донео заиста нешто ново, креативно и инспиративно, а који није прошао, па је накнадно позорницу урадио неко други. Реч је о нашем менталитету и о нашој архитектури и уметности, дабоме!