Фото: Бранко Златковић захваљује на додељеној награди, 10. јануара у Новом Саду (аутор фотографије: Мартин Цандир)
Приредили за објављивање: АТ и ДТ
Повод за интервју са нашим успешним Аранђеловчанином, др Бранком Златковићем, је додељивање награде „Дејан Медаковић“ новосадске Издавачке куће „Прометеј“ 10. јануара.
Бранко Р. Златковић рођен је 1973. у Аранђеловцу, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1999. на Групи за српску књижевност и језик са општом књижевношћу Филолошког факултета Универзитета у Београду. На истом факултету је 2005. одбранио магистарски рад Први српски устанак „у говору и у твору“– анегдоте и сродне приповедне врсте усмене књижевности о Првом српском устанку, а 2010. докторску дисертацију Настајање нове српске државе у усменом народном стваралаштву – усмене приповедне врсте о историјским личностима и догађајима од Првог српског устанка до Берлинског конгреса 1804–1878.
Од 2002. запослен је у Институту за књижевност и уметност у Београду, на пројектима Српско усмено стваралаштво у балканском контексту (2002–2006), Српско усмено стваралаштво (2006–2010) и Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду (2011–2019). У звању је научног саветника.
Неколико година руководио је Међународним кампом фолклористике (Тршић – Београд) и Међународним омладинским сабором српске и балканске духовности (Аранђеловац – Београд).
Обављао је послове одговорног уредника Задужбине, листа Вукове задужбине (2008–2011). Уредник је часописа 1804. Уредник Библиотеке „Одзиви Филипу Вишњићу“. У уредништву едиције „Студије о Србима“. Члан уредништва Фолклористике, часописа Удружења фолклориста Србије.
Радио је као асистент на Факултету политичких наука Универзитета у Београду (предмет Стилистика и реторика). Предавао је Обраду вести и Репортажу на Факултету хуманистичких наука у Београду. При Центру за развој људских ресурса и менаџмент у Београду држao je курсеве Писаних комуникација.
Председник је жирија Награде „Миле Недељковић“ за најбољу фолклористичку књигу. Члан је жирија за доделу награде у области уметности Вукове задужбине. Члан је Програмског савета Вукових сабора. Председник је Управног одбора Вукове задужбине. Председник је Главног одбора Задужбинског друштва „Први српски устанак“ из Орашца. Био је председник Скупштине Удружења фолклориста Србије (2020–2023), те члан више струковних удружења и одбора културних и научних институција.
Учествовао је на домаћим и међународним научним конференцијама, а био је и организатор домаћих и међународних научних скупова. Утемељио је 2006. године манифестацију Летњи фестивал књиге у Аранђеловцу.
Обављао је фолклористичка истраживања на терену Жупе Александровачке, Јадра и Шумадије. Резултате и грађу објавио је у тематским зборницима и часописима.
Аутор је преко двеста педесет студија, огледа, чланака, приказа. Приредио је више зборника и монографија. Објавио је четири књиге – Први српски устанак „у говору и у твору“ (Институт за књижевност и уметност, Београд, 2007); Мале приче о Вуку Караџићу (од 1787. до 1824) (Институт за књижевност и уметност, Београд, 2015); Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825 до 1832) I; Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825 до 1832) II (Институт за књижевност и уметност, Београд, 2024).
Добитник је Дипломе Скупштине Општине Аранђеловац за „допринос културно-научном животу у Општини Аранђеловац, посебно афирмацији Орашца као места подизања Првог српског устанка“. Министарство науке технолошког развоја и иновација Републике Србије сврстало га је међу десет посто изврсних истраживача из области хуманистичких наука.
Какво је детаљније образложење награде "Дејан Медаковић" новосадске Издавачке куће "Прометеј", коју сте добили 10. јануара, (заједно са Миливојем Павловићем за књигу "Десет портрета и десет разговора"), за Вашу књигу "Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825. до 1832)"?
Стручни жири за доделу награде „Дејан Медаковић“, на челу са др Бошком Сувајџићем као председником и члановима Миладином Милошевићем и Радованом Поповићем, донео је једногласну одлуку да награду „Дејан Медаковић“ Издавачке куће „Прометеј“ за 2025. годину додели књигама Миливоја Павловића Десет портрета и десет разговора у издању Службеног гласника, и Бранка Златковића Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825. до 1832, том I-II) у издању Института за књижевност и уметност.
Нова, двотомна монографија др Бранка Златковића – Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825. до 1832), сада овенчана наградом која носи име великог Дејана Медаковића, надовезује се на претходни том, који покрива раздобље од 1878. до 1824. године. Златковићева књига уводи нове актере, догађаје и искушења у Караџићевом животу, кроз чију призму се преламају велики ломови српске културе у времену у коме је Вук обавио послове једног научног монумента. Крећући се између најбоље научне монографије о Вуку, коју је написао Љубомир Стојановић, и есејизиране Вукове биографије Миодрага Поповића, по узбудљивости надомак бравурозне студије Меше Селимовића која још увек опредељује савременике за и против Вука, Златковићева двотомна књига представља прави истраживачки подвиг. Фасцинантно је до каквих је све подробности Вуковог комплексног језичког, литерарног, историографског и етнографског рада допирао радознали поглед Бранка Златковића у овом капиталном издању Института за књижевност и уметност у Београду.
Док су се у првој књизи, поред Вука, обрели и књаз Милош, Сима Паштрмац Амиџа, Иван Југовић, Стеван Стратимировић, Доситеј Обрадовић, Сима Милутиновић, Димитрије Давидовић, Димитрије Фрушић, Стефан Живковић, Јернеј Копитар, Јован Хаџић и други, сада су у фокусу: Адам Драгосављевић, Георгије Магарашевић, оснивач и први уредник Летописа Матице српске; Игњат Алојзије Брлић; Милован Видаковић; „млади поет“ Јован Стерија Поповић; животни печалник Сава Мркаљ и други.
„Мале приче о Вуку Караџићу“ мале су само по жанровској усмерености ка причи из живота, биографској цртици, пословици, анегдоти, породичном предању. У свом обухвату, оне демонстрирају монументалан захват и импресиван истраживачки напор. Како би успоставио могућу биографску приповедну целину аутор је проучио обиман корпус деветнаестовековне и потоње литературе – историографски извори, мемоари, биографије, аутобиографије, путописи, књижевне и историјске полемике, књижевне критике, преписка, знатан део савремене периодике, полицијска документа, црквени протоколи итд. У процесима обраде разноврсног литерарног материјала, у Златковићевој књизи ишчитавају се сложени односи који владају између усмене и писане традиције. Сам језик овог животописа, овог својеврсног „усменог романа“, представља посластицу по себи. Лексички архаичан, прилагођен деветнаестовековном стилском проседеу, усмерен ка што пластичнијем дочаравању људи и догађаја, до најживописнијих детаља.
У сва три тома своје књиге „дубоке оданости Вуку Стеф. Караџићу“, Бранко Златковић пише хронику једног времена, засновану на чињеницама, али и есејизирану биографију, узбудљиви историјски роман, детективску причу, бравурозан сплет анегдотских казивања, уносећи у наративне стратегије свога казивања карактеристичне детаље причања из живота и породичног предања, обрте шаљивих причица, тананост лирског животописа. Вук је у овој несвакидашњој књизи уједно и носилац приповедања и путовођа кроз замршене лавиринте сопственог живота и рада, предмет научног истраживања, али и књижевни јунак, око кога меандрирају најузбудљивији догађаји и најупечатљиви актери епохе.
Жири за доделу награде „Дејан Медаковић“ је констатовао да, у озбиљној конкуренцији (у најужем избору је била и књига Ђорђа Матића Спасени од бродолома: огледи о српској култури), књиге Десет портрета и десет разговора у издању Службеног гласника, и Мале приче о Вуку Караџићу у издању Института за књижевност и уметност, представљају остварења која стоје надомак духовног озрачја непролазног дела Дејана Медаковића. Њихове ауторе, искусног књижевног историчара, новинара културних рубрика, универзитетског професора и друштвеног делатника старог калибра Миливоја Павловића, и Бранка Златковића, научног саветника, књижевног историчара, председника УО Вукове задужбине, некадашњег председника Удружења фолклориста Србије, са Првим српским устанком као повлашћеном темом и Шумадијом као поприштем тог тематског опредељења, повезује још нешто: дубоко лични однос који су имали са великим Дејаном Медаковићем, у вези са оснивањем и радом Вукове задужбине, програмима Вуковог сабора у Тршићу и другим активностима.
Унутар мисаоног спектра медаковићевских тема и идеја, и један и други аутор суштински комуницирају са громадним Дејановим наслеђем и духовним погледом на истоветне иде-нтитетске меридијане књижевне и културне мапе Србије на инспиративан и стваралачки упечатљив начин, што показују и овим својим награђеним делима. Отуда је жири једногласно донео одлуку да награду „Дејан Медаковић“ за 2025. годину равноправно поделе проф. др Миливоје Павловић и др Бранко Златковић. Честитамо добитницима!
Шта је, Вама као аутору, највредније у књизи "Мале приче о Вуку Караџићу (од 1825. до 1832)"?
Као „вожду“ српске културне револуције, о Вуку Стеф. Караџићу написано је преко милион библиографских јединица. Између тих књига и чланака, није било лако пронаћи посебан угао, али с обзиром на сопствену научноистраживачку усредсређеност на Вукову делатност учнило ми се да постоји једно значајно, а неосветљено поље истраживања. Стога се Вук Караџић у мојој новој двотомној књизи појављује као историјски и књижевни јунак. На то упућује и насловна синтагма „мале приче“ коју је Вук употребљавао да означи кратке усмене прозне жанрове. Занимљиво је да је наш највећи сакупљач народних умотворина и лично постао њихов предмет, па је моја књига прошарана анегдотама и причама из живота Вука Караџића, његовим аутобиографским записима, фрагментима из преписке. Он је јунак песама, мемоара, дневничких записа, биографија, полицијских извештаја, црквених протокола, историографских списа, књижевних и језичких полемика. С једне стране, то књизи даје дозу литерарне пријемчивости, али је с друге стране чини комплексним документарним штивом.
Сви ови литерарни и документарни фрагменути чврсто су увезани у хронолошким и историјским контексима, па се око Вукове личности преламају бурни домаћи и светски политички и културни догађаји. Колико је ова књига посвећена Вуку, једнако је то монографија и о његовим савременицима, претечама и следбеницима, међу којима сам, као историчар књижевности, осветлио портрете данас сасвим заборављењних или малопознатих личности из наше књижевне и културне историје уопште. Тако су упечатљиве и многе „мале приче“ о Миловану Видаковићу, Адаму Драгосављевићу, Димитрију Владисављевићу, Спиридону Алексијевићу, Лазару Бојићу, Василију Василијевићу, Јовану Петровићу Ковачу, Јеремији Гагићу, Самуилу Илићу, Јевтимију Поповићу, Јевтимију Ивановићу, Георгију Магарашевићу, Емануилу Коларовићу, Димитрију Тиролу, Јовану Стејићу, Јовану Пачићу, Јосифу Миловуку, Герасиму Зелићу, Сави Текелији, Игњату А. Брлићу итд. Посебно су детаљно разрађене епизоде о Лукијану Мушицком, Сими Милутиновићу Сарајлији, Јовану Хаџићу, митрополиту Стефану Стратимировићу. Био би дугачак списак навести већину личности са којима је Вук долазио директно или посредно у контакт, али о томе илустративно сведочи и опсежна библиографија која је наведена у књизи.
Имамо ли данас људи – поборника народног стваралаштва налик Вуку Караџићу?
Још од времена Вука Караџића се говори да су то били позни моменти у којима је требало забележити стање српског усменог стваралаштва. Међутим, оно је у неким својим видовима и жанровима живо и животворно и дан-данас. У нашој култури постоје појединци, могло би се рећи ентузијасти, који о сопственом руху и круху и даље сабирају народне умотворине. Међутим, и академска заједница и институције науке и културе, те државне и локалне институције, као и некада према Вуку, тако се немарно и неодговорно понашају према њиховој веома важној делатности. На пример, у Југосточној Србији народно стваралаштво предано сабира Драгољуб Златковић, у Жупи Александовачкој Велибор Симчевић, у Шумадији Владета Коларевић, али и многи други. Оно што видим као позитивно јесте да се и у овирима научне заједнице буди све веће интересовање за теренско-истраживачки рад. Мислим да је томе доста допринело и оснивање Удружења фолклориста Србије које окупља обучене истраживаче који тематизују теренску грађу. Такође, и у оквиру научних одељења више института хуманистичких наука постоје истраживачи који предано раде на терену, а у последње време одбрањено је и више докторских дисертација на универзитетима у Србији који се темеље на савременој теренској грађи. С друге стране, актуелни су процеси вуковског језичког раслојавања. Иако је то неосновано и неутемељено, данас је актелно да се критикује Вукова језичка реформа, да се актелизују старе замерке о дисконтинуитету славенске језичке и црквене традиције. Српски лингвисти с великим пијететом научно чувају вуковски језички идентитет и интегритет, али нажалост без довољне подршке, упоришта и потпоре у државним инстиуцијама и законским мерама. Можда је најилустративнији пример небриге чињеница да смо дозволили да замру и да се угасе лекторати српског језика на катедрама иностраних универзитета.
Да ли би Вук Караџић данас био задовољан ефектима (о)писме(ње)ности српског народа?
Та је борба непрестана. У време Вука Стефановића Караџића и кнеза Милоша Обреновића у Кнежевини Србији било је отворено стотину основних школа с тенденцијом непрестаног раста. Данас се школе махом гасе због слабијег природног прираштаја, највећи број села и малих локаних заједница остао је не само без школа него и без становништва. То је стање којим свакако не би Вук био поносан. Такође, све су мање привлачне учитељске, наставничке и професорске професије српског језика и књижевности, што неминовно утиче и на слабљење професионалних квалитета школских кадрова. Уз доминацију медијског јавашлука и агресивну промоцију некултурних садржаја, те превласти латиничког писма над ћириличним, све то наш јавни и културни простор чини крајње запуштеним системом са забрињајавајућим ефектима дубље језичке и културолошке кризе.
Да ли ће се и вештачка интелигенција придржавати правила: "Пиши као што говориш, читај како је написано"?
Вештачка интелигенција искључиво представља пресек савремених достигнућа и постигнућа. Она испољава једино капацитете похрањених резултата индивидуалних и „природних“ интелигенција. С обзиром на то да дигитални простор омогућава слободан приступ за унос података, без провере релевантности чињеница, постоји опасност да се у нашој ионако декодираној култури нормирају језичке аномалије које су пријемчиве савременим младим нараштајима. Међутим, уколико се на систематски и системски начин приступи овом новом медију и његовим алаткама, он може да пружи солидан ослонац и да постане користан језички и лингвистички приручник.