Текст: Љиљана Стојановић

Фотографије: Љиљана Стојановић, Сабахудин Абдагић и Вјекослав Мадунић

Други део путописне репортаже наше новинарке, која је обишла Нови Пазар, Пештер, Призрен и Велику Хочу.

Напуштамо Нови Пазар са жаљењем јер нисмо свe видели што смо желели због програма пута који смо себи задали. Полако се, што више одмичемо, ослобађамо фактографије, фотографије, религије и многих других импресија града који је увек пун звукова. И када долазиш, и када одлазиш. 

Ипак, на свом пропутовању кроз Санџак или Рашку област, носимо са собом цео пртљаг успомена: куће, радње, живост, људе, младост, студенте, тишину Петрове цркве, одјеке Ђурђевих ступова, узвишеност Сопоћанских фресака, складност Алтун-алем џамије.

И да. Крећемо даље. Тамо где почиње бескрај Пештерске висоравни. Пут вијуга узбрдо, а како се Пазар оставља иза себе, ваздух постаје бистрији, а поглед шири. 

Делимеђе - кад молитва дотакне облаке

Крећемо около ка Сјеници, не знајући да ли смо погрешили у избору свог правца и то само због једног доживљаја. Да ли правимо узалудан напор? Успут се брда некако повлаче, а светлост ломи на влажним пољима. Идемо ли тамо где смо се упутили?

И, на хоризонту се појављује село Делимеђе, као на длану. На први поглед само неколико кућа, пашњаци и бескрај неба. Али када се пут исправи и када се приближиш, видиш оно због чега си  кренуо „странпутицом“: џамију са највишим минаретима у Европи, високим 77,24 метра. Виде се и кад магла загрли све око себе и изгледа као да држе небо да не падне. Два витка стуба од камена  парају облаке и дотичу бескрај. Просто делују нестварно међу тим ниским и мирним кућама у којима се чељад не види. Као да пркосе ветру, а ветар је, заправо, по природи ствари, њихов свакодневни сапутник. 

Делимеђе-џамија 

Џамија је завршена 2006. године, а грађена је више од деценије заједничким напором мештана, њихове дијаспоре и Исламске заједнице Тутина. За овај пример нису важни инвеститори, већ село. Општинари  који су били амбициозни да у њиховом крају буду највиши минарети. За понос и утакмицу. 

Архитекта делимеђенских минарета је бивши грађевинац, Мухарем Крушко из Маглаја. Са 230 изграђених минарета, углавном у послератној Босни и Херцеговини, Крушко је апсолутни светски рекордер. Први минарет је изградио 1966. у Глухој Буквици.

У исламском свету само неколико џамија надмашују ову по висини: Велика џамија у Меки, чији минарети прелазе 89 метара, мада се највиши минарет на планети налази у Алжиру, у склопу џамије Ел Џазир, чија висина износи 267 метара. Уврштен је у Гинисову књигу рекорда. Али, висина, кажу овде,  није мера духовности. Она се не мери степеницама ка облацима, већ тишином која се у човеку јави док стоји скрушено испод те вертикале. Јер, одавде, из Делимеђe, глас мујезина мора да се простре  далеко у даљину, додирујући сваку кућу као молитву.

Сјеница – град у сенци планина

Тај глас мујезина као да се чује километрима даље и са нама путује низ падину до Сјенице. Града  у сенци планина, у наручју ветра и јесење магле. Прича се да је Сјеница добила име по речи „сјен“ или „сјенка“, јер је град одувек живео између светлости и хлада. По другој верзији име је дошло по сену  којим обилује Пештер, јер су ту вековима уназад трговци на свом путу од Дубровника до Цариграда хранили своје коње мирисним пештерским сеном. А по трећој, име је настало по маленој птици сјеници.

Остављамо ствари у хотелу „Борови“ и увлачимо се полако у ритам малог планинског места. На улицама мушкарци са својим мислима, жене у марамама. Град је миран, али има пулс, онај стари, сеоски, чврст и пркосан. 

У једној  махали пијемо салеп. То ме враћа у врло младе дане, када сам у Зајечару, у познатој посластичарници „Пчела“ коју је држао Албанац, мени тада непознатог имена, пила са својим другарицама из школе топли и ароматични напитак у зимским месецима. Сећам се и данас његове густине, боје и мириса цимета. И сада, толико година касније у Сјеници, просто бројим невидљива зрнца миришљавог праха, који се разлива по површини напитка. Готово сам љубоморна на оне који су ту и који могу да се свакодневно сладе и уживају у мешавини млека, сасушеног и млевеног корена дивље орхидеје, шећера, цимета и пистаћа. 

Слева: Сабахудин Абдагић и Вјекослав Мадунић

На углу главне улуце стоји Валиде Султан џамија, једна од најлепших на Балкану и једина царска џамија у Србији. Саграђена је 1870. и кажу да је била задужбина мајке султана Абдулазиза. Прича о томе сеже у далеку прошлост и наслања се на легенду да је султанова мајка подигла џамију у знак захвалности што су јој Сјеничани вратили опљачкано благо.

Валиде џамија

Саграђена је од белог камена, без темеља, са куполом пречника 15 метара која лебди  без иједног стуба. Као да је направљена негде другде и ту само спуштена као тихи дах. Био је мрак када смо стигли до ње и имали смо ту привилегију да завиримо у огроман простор са зеленим теписима за молитву и да се дивимо светлости која се расипала по зидовима и врло сведеној орнаментици. 

Флорална орнаментика у Валиде џамији

У самом срцу Сјенице, док котлина прима зраке позног Сунца, а ветар спушта своја крила кроз многа дворишта, готово неприметно, иза ниских кућа и зидова,  стоји мала православна црква из 19. века, посвећена Св. апостолима Петру и Павлу. Она је једина православна богомоља у овом граду. Недељом се у њој окупља шачица верника, али у граду који је одавно постао мозаик језика, веровања и навика, ова мала црква стоји тек као знак присуства и трајања.

Црква Светих Апостола Петра и Павла

Увече су улице у Сјеници тихе. Улазимо у локал „Ва Ва Зу“, власника Баће Тахировића. То је место где су помешани време и људи, јер је кафе те врсте отворен међу првима у Југославији,  1981. године. Ту су се деценијама гостили, певали и свирали, туговали и веселили  многи уметници.

Капија у „Ва Ва Зу“

Пијемо пиво. Са нама је познати ренџер из Сјенице, по чувењу и много даље од свог завичаја, Сабахудин Абдагић. Прича се раширила на све стране. О зимама кад се данима не види пут, о снеговима који закопају читава села, о резерватима природе којих на овом простору има чак шест, о најпознатијем Увцу и његовим белоглавим суповима. 

И знамо већ да је Сјеница место више од висине, да је то дух опстанка, живота који се не предаје. 

На растанку размењујемо бројеве телефона, да се чујемо када више не будемо ту.

„Молитва“ на Увцу

Тог дана облаци су полако почели да покривају поподневно сунце, што нас је све пожуривало да кренемо ка Увцу. Ситна кишица је мирисала на јесен. Остављамо Сјеницу и спуштамо се ка кањону. Са колима се више не може и ја трчим без даха преко шиљатог и квргавог камења низбрдицом ка литицама које држе једна другу. Језеро је овде створио човек, али природа га је примила као сопствено. Меандри реке секу камен као перо по папиру и обликују слике које на фотографијама не можеш до краја сагледати. 

На платформи „Молитва“, одакле се Увац види у свој својој раскошној лепоти, затичемо туристе из Чешке и Русије. Нестрпљиво чекамо да се сликају, направе селфије, а изнад наших глава не лете белоглави супови којима је овде дом, већ благим зујањем кружи дрон којим управљају Руси. То ми ремети и замагљује поглед и мисли. Нестрпљиво чекам да оду.  Али и то чекање има предности.  Сазнајем да се место зове „Молитва“ по стародавној причи о молитвама мештана на том ћувику за добробит године. И резерват белоглавих супова, које чувају и хране људи.

Панорама меандара Увца 

А када сам се дочепала погледа, пуштам мисли да плутају над меандрима, док је предвечерје бојило планине плаво-сивим тоновима. Меандри реке личе на змију што спава у сопственом одразу. Вода сребри под предвечерњим небом, а у даљини се види мали, тамни отвор Ледене пећине, са 12 скривених дворана. Планине изнад стоје  као стражари времена да се случајно нешто не поремети у том миру, док један поглед када се усмери и згусне у једну тачку, препознаје окамењени одраз белог супа раширених крила, који је природа извајала. На том месту се разуме смисао тишине. Све што постоји дише у истом ритму: река, стене, сенке облака, супови и ја.

Пештерска висораван - пространство тишине

Пут даље води  кроз валовите обронке Пештера, који неки зову српским Сибиром или Тибетом, јер овде зна да се зими температура спусти и на минус 40 степени. На сваком превоју облаци су ближи земљи, а хоризонт се шири у правцу где се небо и травњаци додирују као стари знанци. Вијугави пут отвара пред тобом свет другачијег реда. Пространство које није само географија, већ стање духа. 

Пространство Пештерске висоравни

Ту се крајолик отвара у тиху ширину, у бескрај сивих трава и камена, где ветар носи приче старије од сваког путника. Реч „пештер“ значи „пећина“, али је овде нешто више – простор у коме се човек поново сабира. И ми смо застали да сложимо мисли у малом ресторану "Мерак" у селу Тријебине, где је Ихмет Ракић култивисао своје двориште у потпуном контрапункту свему што смо видели.

Слева: Вјекослав Мадунић и Енес Чатовић

Пештерска висораван, највећа у југоисточној Европи, широко се простире између Голије, Јадовника и Озрена и као да држи небо на својим леђима. Боје су суздржане, али дубоке: жуто-сива трава, сребрна вода, сиво-црни камен, златни тон где додирне Сунце. Ту царује тишина која  није празна. Густа је, као да чува хиљаде неизговорених реченица.

Дина на Пештеру

По падинама и шумарцима разбацане су куће и делови села, полускривени у зеленилу, као да се не намећу пејзажу, већ га допуњују, док се на пашњацима, у складу са природом и количином траве, полако померају стада.

Стадо крава мами погледе

У таквом пејзажу човек некако мисли спорије, дубље. Све што је било хитно, нестане у ширини. Пештер има моћ да из човека избрише сувишне мисли и да га сведе на оно основно: дах, поглед, осећај да је ту.

Фарма „Селек“

На Пештерској висоравни се ништа не може видети испод хиљаду метара. То је тачка од које се све мери. Тако, заједно са нашим возачем, Енесом Чатовићем, стижемо до села Царичине на 1.500 метара надморске висине, које је, према предању, било место царева, ага и бегова. Данас је познато по фарми Изета Селека на којој се гаје најкрупнији коњи, овце, козе, срне, ангуси, биволи. 

Детаљ са Фарме „Селек“ 

Атракција је, свакако, коњ Медо, француске расе першерон, који је на фарму стигао са око хиљаду килограма. То је највећи коњ који сам икад видела. Сада је, уз добру негу и љубав, достигао тежину од тону и 300 килограма и кандидат је за Гинисову књигу рекорда. У штали где се одмара и где сам у пријатељском и мазном тону „разговарала“ с њим, гледао ме крупним очима и слушао пажљиво. Његова глава је пола ја. Ако не и више. Дневно поједе преко 10 килограма зоби и пуно сена. Заиста му се треба дивити! Али не и плашити, јер је благе нарави.

Медо, од 1300 килограма

На фарми „Селек“ има још пуно коња других раса обучених за јахање, који су у највећем броју у то време били негде на испаши. Случај је хтео да смо баш у тренутку када смо одлазили сазнали да се тамо негде на пашњацима једна кобила ождребила и фарма „Селек“ постала богатија за још једно младунче, којих има у шталама и код других животиња.

Вранци у нијансама

Газда Селек је свакако имао визију за туристе који долазе из разних крајева света да осете мир планинског села, да виде коње који галопирају пашњацима, али и да пробају чувени сјенички сир од овчијег, крављег или мешаног млека, а посебно јединствени бивољи кајмак, прави деликатес посебног укуса, као и месо од ангуса. Ту, међу животињама човек се сети оног једноставног односа према земљи и исконском животу уопште - храниш, поштујеш, захваљујеш. Јер, земља не да ништа, ако не даш себе. Па и овде. Пештер не даје много, али оно што да, то траје.

Хотел „Борови“ 

Враћамо се најзад у хотел „Борови“, где смо одсели. Заиста оправдава своје име. Налази се на рубу борове шуме, над реком Јабланицом. То је место где се град и висораван спајају. Борови изнад, река испод, а тишина около.

Језеро испред хотела "Борови"

Садашњи изглед хотел из 1960. године дугује доградњи новог крила и проширењу  капацитета на  157 соба, ту су и нови, модерни ресторани, спа центар који је проглашен најлепшим у Србији 2023,  конгресне дворане и трим стаза од 2,5 километра кроз борову шуму. То  га чини врло удобним местом за рекреативни одмор о чему је причала директорка Минела Хаџовић.

О ваздушној бањи да и не говорим, што је и наш боравак учинило незаборавним, уз подразумљиву домаћу кухињу и производе са Фарме „Селек“.У најстаријем етно-ресторану пробали сммо чувени "Соте Строганов", сир, кајмак и остале познате производе са богате трпезе пештерске висоравни.

"Соте Строганов" - изглед, мирис и укус Пештера

Шпалир многобројних медаља на пулту рецепције и признања са Пољопривредног сајма у Новом Саду само су позив за, макар, још један сусрет са овим прекрасним крајем, где странци одмах постају њихови.         

Пут тишине и ветрова

И када путник најзад затвори очи за копање и претурање корисних ситница и крупних поука, догоди се да дозна обичне ствари, а дубоке истине: да  сваки пут није само пут ка неком простору, већ пут ка себи. Није само пређен у километрима, већ у осећањима. 

И зато кад кажем Пештер не мислим само на висораван. Мислим на људе који живе с ветром и суровом климом. И помислим како се и све остало, и камен, и трава, и тишина, не заборављају лако. То је пут кроз мир који те мења. Који не говори, али те потпуно разуме.

(Наставиће се)