Овај текст послала је нашем порталу проф. др Драгана Чолић Биљановски (дугогодишњи професор на Факултету драмских уметности у Београду), аутор монографије Смотре, којом је обухваћен период од почетака Смотре до 2000. године. За 60. годишњицу нема монографије, а нема ни програма Смотре на отвореној сцени у парку Буковичке бање „из безбедносних разлога“. Којих, још није званично познато. Ево и садржаја писма.
Пише: проф. др Драгана Чолић Биљановски
Културолошко-документаристичка монографија "Смотра југословенске уметности 'Мермер и звуци' 1968-2000", чији сам аутор, представља интегрални увид у троиподеценијско деловање ове значајне културне манифестације и на међународном нивоу. Монографија је промишљено компонована и представља целину за себе, будући да су већ објављене претходних година посебне оригиналне студије које обухватају Симпозијум скулптуре "Бели Венчац" и Симпозијум "Свет керамике".
Ова трећа студија, која је пред нама, има за циљ да представи још једну димензију, музичко-сценске делатности, која се одвијала у континуитету, као пратећи облик јединствене манифестације , како на бившим југословенским просторима, тако и у свету.
Студија садржи увод, затим концепт Смотре и главно поглавље хро нологије и описа музичко-сценских , изложбених, књижевних, драмских, концертних и филмских пратећих програма од 1968. до 2000. године. Следи, затим, селективна библиографија написа о Смотри. Овом приликом иза брано је 1500 наслова са стручним коментаром, што даје посебан квалитет и увид у заинтересованост дневних и периодичних гласила јавности. Ту су и завршне напомене уз неопходне илустративно-документарне прилоге, што подразумева свака научна апаратура. Да би студија била овако кон ципирана, аутор је био суочен са обимном грађом која броји око 5000 разноврсних докумената, што није једноставан подухват али представља задовољство и велики професионални изазов.
У уводном делу презентован је историјски и културни живот Аран ђеловца и околине, од најранијег до савременог доба. Међу првим поку шајима истакнута је личност Михаила Рисантијевића, рођеног Аранђелов чанина и оснивача путујућег позоришта од 1877. године. Развијајући туристичке могућности аранђеловачка бања, још с краја XIX века, током лета иницира и културне приредбе за своје госте, у чему се уочава спрега туристичке понуде и културе, што ће касније постати један од битних фактора културне акције града под Букуљом. Такође, крајем XIX века бележе се први концерти месног певачког дру штва, а почетком ХХ века, 1905. године, Станислав Бинички одржава кон церте Краљеве гарде у Аранђеловцу.После Првог светског рата културни живот се интензивира, те тако у граду од 1919. до 1920. године наизменично и паралелно делују чак три позоришне трупе. Прву оснива Милица Јаковљевић "Мир-Јам'', позната српска књижевница, друга је Ђачка дилетантска трупа 1920/21, а трећа је Дилетантска позоришна трупа "Зора", чији је оснивач Живорад Жика Поповић, професор Гимназије, касније истакнути културни посленик гра да Шапца. Међуратни период карактерише и културни рад гимназијалаца као и КУД "Абрашевић".
У даљем прегледу назначена су културна кретања у Аранђеловцу, после Другог светског рата, до краја шездесетих година ХХ века. У поглављу о концепту, изложене су идеје конституисања Смотре од 1966. до 1968.године, када су осмишљена три облика културно-уметничког деловања, сваки са специфичним одликама, али програмски међусобно, комплементарно повезана: Симпозијум скулптуре "Бели Венчац", 1966; Смотра "Мермер и звуци", 1968. и Међународни фестивал "Свет керамике", 1973. године, са својим симпозијумима од 1974.године.
Група уметника и љубитеља уметности из Београда и Аранђеловца далеке 1966. године одлучила се за Симпозијум скулптуре "Бели Венчац". Истог лета у руднику мермера, познатом од давнина у свету, на Венчацу, седморо уметника клеше своје скулптуре, које ће оставити у раскошном амбијенту парка Буковичке бање и тако створити јединствен музеј скулп туре од белог мермера под отвореним небом. Вредна су спомена њихова имена: Матија Вуковић, Ангелина Гаталица, Мира Јуришић, Ото Лого, сви из Београда, Раја Николић из Аранђеловца, Јован Солдатовић из Новог Сада и Шошана Хејман из Израела.
На дан 4. јула 1968. године први пут су се огласиле фанфаре и најавиле сусрет звука са мермером и смотру највреднијих музичких, фолклорних, драмских, балетских, књижевних, ликовних и филмских остварења. И на стаде Смотра "Мермер и звуци".
Од 1973. године синтези мермера и звука придружују се керамичари, рађа се Међународни фестивал "Свет керамике". Већ од наредне 1974. године до данас, свакога лета у Аранђеловцу се окупљају наши и инострани керамичари, радећи у најквалитетнијој глини, настојећи да поврате углед најстаријој уметности цивилизације. Најзад, коначно је остварен концепт тоталног уметничког фестивала, синкретичког карактера, где се свакога лета сусрећу и креирају све уметничке творевине људског духа уметници из земље и света под знаком Смотре југословенске уметности "Мермер и звуци".
Неке од награда и признања: Југословенско драмско позориште (1976) Вукова награда (1976), Плакета СУБНОР-а Југославије (1977) и Савеза ликовних уметника Југославије (1977)
Тридесет петогодишње трајање манифестације у Аранђеловцу прате и организационе промене, стварања и нестајања појединих идеја, бројних успеха али и повремених стагнација, као и дилема, што је пратећа појава сваке дуговеке културне анимације и акције, не само код нас, већ и у свету. Она је, бар кад је о нашим просторима реч, праћена и од идеолога једног времена, али и у сталним финансијским неизвесностима. Изградња летње позорнице с амфитеатралним гледалиштем осамде сетих година, у отвореном простору парка Буковичке бање, дала је нови импулс начину извођења фестивалских сценско-музичких програма, с ве ћим ансамблима али и техничким захтевима.
Хронологија и опис програма Смотре дати су по сезонама, уз детаљне, систематизоване, релевантне историографске, културолошке и театрограф ске податке. У низу фестивалског тока од 1968. до 2000. године могуће је осетити и вибрације културне политике бивших простора Југославије, те запазити отвореност српске средине за програме из других република и покрајина, које нису баш увек узвраћале истом мером.
Посебно место у студији заузимају истакнута имена разноврсних и реномираних уметника - књижевника, критичара, редитеља, театролога, композитора, диригената, новинара, публициста, политичара, културних посленика, као што су: Александар Ђоновић, Бранко Јовановић, др Душан Михаиловић, Ђура Јакшић, Миховил Логар, Стеван Станић, Милутин Чолић, Ђорђе Кадијевић, Душан Петровић-Шане, др Миодраг Зечевић, Душан Матић, Иван Табаковић, Стеван Боднаров, Ђорђе Радишић, Зоран Христић , Бода Марковић, Владо Бужанчић, Чедомир Мирковић, Братислав Љубишић, Драшко Ређеп, Мирајана Исаковић, Срето Бошњак, Слободан Атанацковић, Зоран Маркуш, Светлана Исаковић, Василије Тапушковић и многи други, све до Слободана Недељковића, од 1971. године сталног секретара, а од 1991. године директора ове комплексне манифестације. Сви они, као и на хиљаде уметника, давали су и дају како почетне, тако и за будућност XXI века програмске импулсе и смернице, истрајавајући на одржавању високих уметничких критеријума у одабиру фестивалских про грама Смотре југословенске уметности "Мермер и звуци" и њених ино страних гостију.
У овом смислу Смотра "Мермер и звуци" представља својеврстан мост прожимања култура и уметности с другим срединама и националним мањинама другог језичког подручја, како југословенских тако и других народа света, без фестивалског гламура, данас тако популарног, али с веома запаженим вишедеценијским уметничким деловањем и учинком.
Састављена, на први поглед, као мозаик разноврсних програма и разно родних уметничких области, Смотра југословенске уметности "Мермер и звуци" при пажљивој анализи показује добро промишљену и садржајно међусобно чврсто повезану целину, без случајности и импровизација, где музика, реч, покрет, чине основну нит од њеног оснивања до данас, када отвара ново поглавље уметничког сведочанства креативности, тек запо четог миленијума.
О вредности Смотре сведоче и највиша одличја, а прво признање стиже од УНЕСКО-а у Паризу, 1970.године. Следе и домаћа признања: Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије, 1974. године, Хрват ског друштва ликовних умјетника, 1975. године, Вукова награда, 1976. годи не, као и Септембарска награда, 1977. године и Јулска награда општине Аранђеловац 1995. године и друга.
Статистике прецизно евидентирају да је за тридесет три године дело вања на Смотри наступило више од 23.000 извођача, пред преко милион посетилаца. Изведено је 1108 програма, од тога су наступи 199 иностраних ансамбала и појединачних уметника. Приказано је 165 драмских представа, одржано 159 књижевних вечери, 340 музичких концерата, 82 балетска и фолклорна наступа, 176 филмских пројекција, 186 изложби ликовних уме тности и архитектуре.
Укупно 185 вајара остварило је 221 монументалну скулптуру у белом мермеру са Венчаца. Од тога броја 83 вајара из 37 иностраних земаља. Такође, 212 керамичара, од тога 52 уметника из 22 иностране државе света, створило је око 1000 уникатних дела.
У времену транзиције и нашег поновног интегрисања у европске то кове, по наведеној статистици, управо Смотра "Мермер и звуци" треба да буде иницијално средиште европске уметности јер трајним концептом припада Европи и свету, који је услед политичких догађаја, био макар личним ауторитетом старе славе и организатора, симболично, одржавајући континуитет, присутан и последње деценије века који остаде иза нас.
Зашто данас, 2025.године, нема садржаја на отвореној сцени у програму Смотре питање је на које морају искрене одговоре да дају СО Аранђеловац и Република Србија. Због чега, односно кога и зашто нема Смотре «Мермер и звуци» на отвореној сцени у парку Буковичке бање? - питање је грађана и уметника ове наше напаћене земље у којој живимо! Лако је нешто уништити, али веома тешко је стварати нове концепте од почетка!