Љ. Стојановић
Глумци Атељеа 212 Горан Јевтић и Урош Јаковљевић није требало да се поклоне аранђеловачкој публици, већ се та иста публика „поклонила“ њима након бриљантног извођења једне јако занимљиве и потпуно неуобичајене представе „Академија смеха“.

Дуготрајан аплауз, уз узвике „браво“ били су завршница заокружене праве и истинске позоришне представе, а када су Јевтић и Јаковљевић развили транспарент „Студентски захтеви су и наши захтеви“, задовољство је било комплетно.

Ове врло захтевне представе не би ни било да је нису изнели, мало је рећи, феноменални глумци, јаки и харизматични ликови у којима је партнер светиња, јер су обојица толико компатибилни да изгледа као да су саткани од исте супстанце. Они су још једна потврда да смо врло талентована глумачка нација, која је своје знање стицала у тзв. Београдској глумачкој школи. Не можемо а да не споменемо редитељку Милицу Краљ, сценографкињу Милицу Бајић Ђуров, костимографкињу Селену Орб и композиторку Јању Лончар, јер су сви заједно допринели свеукупном врхунском утиску.

Први пут је у Србији изведена драма једног угледног јапанског писца, сценаристе, глумца и редитеља Кокиа Митаниа, и то пола века од настанка „Академије смеха“, што сведочи о томе да су универзалне теме актуелне свуда и у сваком времену. И, иако је драма производ јапанске културе, њене актере нисмо гледали као да су Јапанци, већ као наши људи, као нешто што се и овде дешава, јер, није реткост да се сагне глава и избрише дијалог који не одговара тамо некоме. Ми смо, како некада неко рече, велемајстори у аутоцензури. Нама занимање цензора није потребно.

Реч је, дакле, о комедији, односно дуодрами, заснованој на истинитим догађајима за време војне диктатуре у Јапану почетком Другог светског рата, када је јапанска власт увела позоришног цензора. Његов је задатак био да прегледа и (не)одобрава све драме које су се у то време играле на позоришним сценама Јапана.

Окосница радње је сукоб писца комедије, који на све начине покушава да опстане његова позоришна трупа, и, позоришног цензора који треба да печатира сваку реплику, а који ужасно мрзи комедије и презире позориште уопште, у које и не иде. У тим суманутим ситуацијама, у тој борби ЗА и ПРОТИВ позоришта, у запитаности да ли би требало играти комедију у кризним временима, у тој готово урнебесној комедији коју глумци заиста фантастично носе, осећа се и предзнак сатире која се одмиче од пуке комедије или комедије за широке народне масе. Јер, сатира је озбиљна драмска форма зато што се кроз њу проговара о неким деформацијама у друштву и то на начин да се људи насмеју, али на крају и запитају у каквом времену то живимо?