Љ. Стојановић
На Фестивалу малих позоришних форми у Аранђеловцу изведена је и једна премијера, настала као спрега две институције у култури, Смотре „Мермер и звуци“ и Центра за културу.

Избор је пао или је само дата прилика глумици Марији Кнежевић да оживи заборављене речи, које је један од најпознатијих романтичара у српској књижевности Бранко В. Радичевић, годинама скупљао да се не загубе и објавио у четири збирке под заједничким називом „Сујеверице и друге речи“.

Та његова посвећеност заиста је за дивљење, јер је ходајући златиборским крајевима, голијским пространствима, моравским врбацима и другим крајевима Србије оставио драгоцен историјски подсетник како је реч жива материја и како се временом тумачила међу народом.

Реч као таква била је велики изазов за протагонисткињу ове приче да на драмско-хуморну подлогу поређа толико, за нас, нових појмова које смо први пут чули, а посебно да их сценски оживи, како би публика која је дошла у великом броју да подржи своју суграђанку, имала широку слику о малим, али важним речима које су чиниле смисленим сваки живот, па и тог тзв. малог човека.

У најави за ову представу речено је чиме се све бавила Марија Кнежевић у обликовању ове монодраме кроз лик Косаре, у којој је хтела да позоришним језиком сачува „обрасце понашања и идентитет културе српског народа, мудрости и умотворина“.

То су у савременом језику заборављени појмови који су се некада могли чути на свадбама и сахранама, у кафани која је била вековима уназад „народни универзитет“, на аутобуским и железничким станицама, на саборима, у кућама, у трачарењима, у свађама, на огорченим растанцима и љубавним састанцима са којих није згодно ни изговорити их.

То је највећа вредност ове монодраме, за коју је адаптацију и драматизацију Радичевићевих „Сујеверица“ приредила доктор Љубинка Стојановић, режирао Дејан Цицмиловић, док је костимографкиња била Ида Игњатовић, која је оживела начин облачења из 70-тих година прошлог века, у које је смештен овај монодрамски запис.

Како приличи премијерама, Марији Кнежевић је на крају уручен букет цвећа, док је публика све то пропратила великим аплаузима, уз оно неизбежно: „Браво“!

Последња представа Фестивала, „Воз“ Звездара театра са Војом Брајовићем и Сергејом Трифуновићем није одржана уз образложење организатора да је један глумац болестан и да ће важити улазнице за нов термин, 16. фебруар. Самим тим још увек је непознаница којој ће представи Аранђеловчани дати своју наклоност и гласове за најбољи сценски приступ и извођење монодраме, односно дуодраме.

Верујемо да ће њихови критеријуми бити изоштрени и да ће своје гласове дати најбољој представи.