Текст: Љиљана Стојановић
Фотографије: Љиљана Стојановић, Вјекослав Мадунић и Велимир Михаиловић
Трећи наставак путописне репортаже са југа Србије и Косова и Метохије.
Било је подне када смо напустили Сјеницу. Пут се према Тутину спушта као кроз неке тихе таласе. Брда су мека, шумaрци тамни и увучени испод облачног и сивог неба. Иза сваке кривине чека неко село, које изгледа као да је заборављено. Као да у њему не живе људи.
Пролазимо поред Тутина где су некада куће дисале заједно са брдима, а сада високе зграде парају небо и као да су заборавиле на меру места. Тај несклад између бетона и земље разбија тиху лепоту вароши и причу о пролазности, о путевима, о томе како се границе мењају, а земља остаје иста.
Од Тутина ка Газиводама, асфалт постаје уска стаза кроз планине. Ветар носи мирис воде још пре него што је видиш. Велико акумулационо језеро разлило се између брежуљака као комад неба који се спустио на земљу. На разуђеним обалама неколико чамаца и устрептала мисао да се приближавамо, колега Вјекослав Мадунић и ја, „административној“ граници Брњак, тачки која раздваја Косово и Метохију од Србије. Ту почиње друга стварност. Иста земља, други свет. 
Прелазак је тих, готово неприметан. Добар дан, добар дан! И са једне и са друге стране. Лична карта или пасош, знак униформе и поглед који мери. Ту, иза ограде и спорадично уз пут, поређано је неколико оклопних војних возила. И то је све.
А онда опет друм, пут преко Србице (Скендерај) и Глоговца (Дренас), до бучне и колима закрчене Приштине са високим, новим зградама и разним рекламама дуж главне двосмерне саобраћајнице. Згужвани у том пролазу, милећи и гледајући около где да се извучемо из тог мравињака, посматрамо Приштину која делује као тачка између два света, место где све траје, али ништа не остаје дуго.
Оданде пут води јужно, према Призрену. Пење се и спушта, вијуга кроз брда као линија која тражи смисао. Негде успут појављује се први виноград, па поглед на град у долини подно Шар планине, увек исти и увек нов.
Призрен – кораци векова
У Призрен се не улази. У њега се урања. Дочекује вас атмосфера која није празна, већ густа од присуства свега: мириса хлеба, старих димњака, чесама, звона са цркава, езана са џамија, модерних зграда, старе чершије. 
Изнад свега, брда су нагнута као руке које чувају град. Бистрица, та вечна сведокиња, жубори кроз средиште Призрена као да носи поруке с планина, а са собом односи све што би могло да оптерети прошлост.
То је град у коме су стали сви слојеви историје као прстенови на старом стаблу – царском, јер овде је некад куцало срце једне српске царевине.
Стижемо касно поподне код хотела Минт, крај старе чаршије. Каснимо. Ту нас чека један драг човек, Адриан, који нам већ два-три сата чува паркинг место.
Смештамо се на брзину и силазимо тамо где смо и пошли. Пролазимо крај католичке катедрале Госпе од непрестане помоћи, коју је саградио надбискуп Дарио Бучарели крајем 19. века и која припада Призренско- приштинској бискупији. Била је затворена, али знамо да је у техници „ал секо“ сликар из Аустрије Симковис, на њеним зидовима приказао грађане Призрена, обучене у традиционалне ношње тог времена.
Ноге нас носе ка калдрми која није обичан камен. Она чува кораке векова. Сваки траг у њој припада неком другом времену, неком другом човеку који је овде газио, застајао, гледао у исте мостове, у исту реку и исте планине. Призрен се не може само посматрати. Он се мора ходати и мора се удисати полако.
Чаршија дише својим дахом: на камену моста који је преживео све ватре, на калдрми која памти сваки корак и на фасадама кућа што гледају ка Бистрици, урезани су трагови народа и вера који су делили исту реку, исту светлост, исти хлеб. Ту, где се отвара стара призренска чаршија, почињу и сећања, оно што не пише у књигама, али се чује у тишини векова, простор са густом паучином коју су скидали многи испреплетани народи, свако како је мислио да треба.
Сада су ту највећи споменици културе и вере, али и дућани са разном робом, златом, сребром, свилом. А табла са називом улице познатог глумца југословенске кинематографије, Беким-а Фехмиу-а, постала је препознатљив топоним за продавницу шарених бомбона и других посластица.
У чаршији време не иде напред. Оно се врти, кружи. Људи су мирољубиви, продавци раде свој посао крај својих радњи и тезги и предусретљиви су. Неки стоје, наслоњени на вратима локала чекајући купце, као да је свет још увек тако једноставан. Кроз тај призвук свакодневице, провлачи се нешто старије и дубље.
Призрен је град у коме време не пролази. Оно се само пресвлачи. Улице које је мерио краљ Стефан Првовенчани, касније је мерио краљ Милутин, онда цар Душан, па Синан - паша, и још касније Бранислав Нушић. Он је овде био у дипломатској служби и човек који је записивао призренске приче са истом топлином којом их и данас причају старији људи и мајстори у чаршији.
И управо ту, у том царском граду, упознасмо и дивне људе у хотелу, у угоститељским радњама сваке врсте, од бурегџијинице „Баш бурек & Донор“ до ресторана, “Беска“, без којих се не може замислити да се одавде оде, а да се не осети мирис и укус призренских специјалитета и њихове одличне кафе. Ту, заправо, видиш себе, као госта у граду који секунде мери вековима.
Св. Архангели – где камен дише вечност
Призрен је град у коме се непрестано спотичеш о векове на сваком кораку. Готово иза ћошка, у клисури реке Бистрице надомак града, а између врхова Шар планине, показује нам пут срдачан Албин из хотела „Минт“. 
На том путу ка клисури обузме те одједном неки чудан осећај, много пре него што угледаш рушевине манастира Св. Архангела. Иако разаран више пута током свог старачког живота, дугог 673 године, и где тишина има тежину вечности, стоји душа манастира и камење, разасуто као поломљени говор.
Овде, у сенци Шар планине, где се светлост спушта као благослов, и где је ваздух густ од присуства нечег већег од човека, цар Душан је пронашао исцељење. И из тог чуда, из додира невидљивог, родила се његова одлука да овде подигне своју задужбину, гробну цркву, вечни дом – за себе, али и за славу небеских сила које су га подигле из болести.
Св. Архангели су некада били величанство преточено у камен. Хладна светлост је клизила низ његове зидове, пресијавајући се о мозаике пода, израђене од вишебојног камена и стакла, подова за које кажу да су били најлепши што их је рука икада начинила. Свака коцкица у њима имала је своју песму, свој дах мора и светлости, донета из далеких крајева – као да је цар желео да сабере цео свет под сводом свог последњег дома. Фреске које су радили византијски мајстори, нису преживеле, али њихово присуство се наслућује, као мирис који се не може видети, али осећа у простору.
Манастир је био чудо и по својој организацији: опасан јаким зидинама, повезан са утврђењем Вишеград, који бдије изнад њега, имао је конаке, библиотеку, болницу, трпезарију и мању цркву посвећену Св. Николи. Све је то чинило једну целину у којој се земаљско и небеско преплитало, где је духовност имала свој простор, ритам, своје свакодневно дисање.
Али време, то неумољиво време које меље и планине и људе, није поштедело ни ову светињу. Ратови, освете, рушења, похаре - једно по једно, све је нестајало. Од клесаног камена Св. Архангела подигнуте су друге грађевине, Синан пашина џамија у Призрену и многе куће, али ни у том расипању материјала није нестала њихова лепота. У стубовима џамије и данас се виде капители из Архангела – сведоци једног пређашњег савршенства које је променило само своје обличје. Камен није престао да говори. Само је променио језик.
Цар Душан, сахрањен у својој задужбини, касније је пренет у цркву Св. Марка у Београду. Његова надгробна плоча је поломљена, али постојана и даље лежи на месту где је некада било његово почивалиште, у средишту тишине која није празна, већ света. Тај камен, оштећен и монументалан, носи у себи читаву тежину једног царства, једне амбиције и једне молитве.
Данас, међу рушевинама које су преживеле толико векова, опет се чује корак. Нови конак је саграђен, монаси су се вратили, и живот се полако враћа у овај простор. Стражари КФОР-а чувају манастир , али права стража је у људима. У оцу Михаилу, игуману манастира Св. Архангели, монасима и ходочасницима који се дочекују са пуно пажње, љубави и несебичности. Поново се пале кандила и враћају молитве у тишини и у привременим капелама.
Св. Архангели нису само споменик, нити само сећање на царев сан. Они су место где се може осетити како време застаје, како се прошлост и садашњост стапају у једно, где тишина постаје молитва, а поглед на остатке зидова буди дубоки мир. У том амбијенту, између врхова Шар планине где се све сужава у клисуру и у тишину, човек разуме колико су пролазне наше зидине и колико су трајни наши снови.
Св. Архангели су, и у рушевинама, сведочанство раскоши духа који је умео да ствара, верује и сања. Они су сећање на царску величину и на људску немоћ, на то да све што је саграђено може бити разорено, али никада у потпуности изгубљено. Јер ту, у том светом простору између камена и неба, још увек пребива оно невидљиво – снага, лепота и вечна светлост која не зна за крај.
Богородица Љевишка – тишина која дише светлошћу
У самом срцу Призрена, иза тешких капија и ниског каменог зида, стоји Богородица Љевишка - тиха, упркос свему што је преживела. 
На њеним темељима, који памте византијску базилику из времена Стефана Првовенчаног, краљ Милутин је почетком 14. века подигао петокуполну цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице, дело најврснијих солунских мајстора, Михаила и Евтихија, из радионице Астрапа, који су утиснули небеско у земаљско. О томе сведочи натпис у спољашњој двоспратној припрати са звоником, где се помиње и име Николе, главног архитекте храма, који је био једно од средиште српске уметности и духовности. Сваки зид и свод, свака фреска и сенка причају причу о врхунцу византијског сликарства 14. века на тлу Србије, у доба краља Милутина.
Љевишка је ризница боја које не бледе и кад су дубоко рањене, и кад векови избледе. Михаило и Евтихије су удахнули на фрескама неку ретку, живу духовност, ону која дише изнутра, из самог погледа и покрета фигура, у духу једне нове класицистичке елеганције унутар византијске конвенције, зачетка пре „ренесансе“ у Сопоћанима. Њихов се мајсторски рад препознаје по изузетној колористичкој хармонији и емоционалној дубини фигура. Све је у некој тананости цртежа и боја, које чине да зид изгледа мек и топао. 
Фреске, иако рањене и оскрнављене кроз историју, још увек дишу. Лице Богородице, избледео али постојан поглед архангела, плаветнило, златасти трагови боје у сенкама сводова – све то говори о времену када су уметност и вера били једно, када је свака боја имала своје значење. То је рукопис епохе у којој уметност није била само украс, већ начин молитве.
Међу фрескама се тешко може издвојити она која је најлепша, али фигура Христа Призренског – ремек дело византијског сликарства, надилази сопствену раван. Његов поглед, као и чувени лик тзв. „Лепог Јована“ у Сопоћанима, следи посматрача из сваког угла, у необјашњивој трећој димензији сликарске вештине. Та слика Христа, награђивана на симпозијумима византијског сликарства, није само уметничка, већ духовна вертикала ове цркве.
Сачувана је и јединствена представа из 13. века, Богородица Љевишка, односно Богородица са Христом Хранитељем Призренским, која се с правом убраја међу најлепше и највредније сачуване целине из српског средњег века. Таква тема нема парњака у византијској уметности. Она припада само овом граду и овом месту, а верује се да назив Љевишка потиче од брда Љевиш, на чијем се подножју храм уздигао, као да је одувек био предодређен да чува равнотежу између неба и земље.
Судбина цркве је огледало судбине Призрена. Као многе светиње овог простора, и она је кроз векове претрпела болна понижења. Након пада под Османлије половином 15. века, претворена је у џамију. Фреске су обијене. На њеним зидовима, преко лица светитеља, наносили су се малтер и креч и молитва на другом језику. У тим слојевима историје види се сва туга Балкана: како једно свето место постаје бојно поље за туђу веру.
Када су векови заборава прошли, храм је поново продисао као православна црква почетком 20. века, а педесетих година истог раздобља, обновљена је и очишћена од наслага заборава. Ипак, нови пламен је задесио у марту 2004, када су поново горели зидови, а гуме тињале у њеној унутрашњости. Тада је, заједно са пепелом, изгорео и део оног поверења да су светиње сигурне макар под небеским сводом.
Богородица Љевишка је данас под заштитом УНЕСКО-а, као део светске културне баштине. Но, није то само заштита од заборава - то је признање да је ова црква једно од ретких места где се може видети како уметност превазилази границе народа и времена. Њена обнова је у току: камен по камен, боја по боју, враћа се живот у оно што је вековима ћутало.
Овај храм је сведочанство о споју духовног и естетског, о времену када су уметници и владари заједно градили за вечност. Она је, у исто време, и рана и лек: рана због свега што је претрпела, и лек јер показује да се лепота увек враћа, чак и из рушевина. О томе је, на овом светом месту, где се поново поје, пале кандила и мирисне воштанице, сведочио ходочасницима из Деспотовца, кустос Богородице Љевишке, Никола Спасојевић. 
И када смо у само предвечерје, када утихне светлост, напуштали цркву, остала је иза нас њена тишина, али тишина која више није празна, већ има снагу молитве. Њене зидине , полуотворене према свету, сведоче о постојању нечега што није само грађевина.
Саборни храм Св. Ђорђа и Богословија Светих Кирила и Методије – пламен који се враћа
У самом срцу старог Призрена, недалеко од реке, уздиже се Саборни храм Св. Ђорђа, сведочанство снаге народа који гради из сопствене вере. 
Подигнут у другој половини 19. века, овај тробродни храм је дело призренских трговаца, који су, снажни у вери и солидарности, успели да добију турски ферман. Њихова упорност осећа се и данас, као пулс у темељу, као тих, али неумитан живот.
И данас, као да камен масивних стубова и зидова зна да је то место порушено до темеља недавних година, па га додирујеш тише него што је уобичајено, да не би нарушио вековни разговор који се и даље одвија у новоподигнутим зидовима пре 15 година.
Тако, на Опленцу у Тополи, звоно са звоника Саборног храма Св. Ђорђе чује и данас краљ Петар Први Карађорђевић, који га је пре 113 година поклонио храму да поново одзвања призренском долином и сабира расуто.
У порти храма сачувана је стара црква Руновића, која је у најтежим тренуцима служила као заклон служби и тихој молитви. Ту је Владичански двор и црква Св. Николе из 14. века, подигнута од стране властелинске куће Драгослава и Беле Тутић. 
Унутра, место где је био иконостас, уметничко-занатски рад галичког мајстора из Македоније, зографа Кузмана Фрчковског, мирише још увек на паљевину и прашину рушења. Зато ваздух има неку густоћу која не припада спољашњем свету. Као да се сећања свих који су некада стајали пред иконостасом, у тишини молитве или стрепње, задржала у меком полумраку. И уместо иконостаса, икона Богородице Одигитрије из 15. века, дошла је из Љевишке, као птица која је, тражећи мир, нашла дом у наручју новог храма.
Богословија Светих Кирила и Методија је место које је и само преживела вихоре историје, молитве и надања. Она није само школа. Она је живи храм духовног тражења, чији зидови су уткали бол, жртву и наду. Основана у другој половини 19. века у кући Симе Андрејевића Игуманова, она није била само школа – била је уточиште језика, традиције и идентитета у сложеној метохијској стварности, у чијем је очувању православља много помагао и Јастребов, руски конзул у Приштини.
Током историје Богословија је постала културни центар. Под вођством Петра Костића рано је ушла у срце српског образовања под отоманском влашћу, поставши светионик наде у тами. Али, и њу су ратови погодили, а рана је запечаћена пре двадесетак година, подсећајући на крхкост и пролазност, али и на снагу вере.
Ипак, духовна снага није умрла. Данас, обновљена Богословија има библиотеку, трпезарију, собу за ученике, капелу и салу за догађаје. Њу похађају нове генерације богослова из свих православних крајева бивше Југославије, који не уче само теологију, већ живот молитве и службе. Од обнове је изашло десет генерација, а сада је уписан 31 ђак. Ту школу су похађали и српски патријарси: Варнава, Гаврило, Павле и Иринеј.
И та два стуба, чувари православља у Призрену, саборна црква Св. Ђорђа и Богословија Кирила и Методије, заједно са Владичанским двором и седиштем Рашко-призренске епархије СПЦ још од 1219, постоји невидљива нит која говори да се само спојено знање и вера могу одржати кроз ударе времена. То су два језика којима се тражи иста светлост, две струје исте реке и тамо где Богословија и храм стоје један надомак другог, јасно је да се пут ума и пут душе не раздвајају, већ тихо преплићу у исту стазу.
Синан пашина џамија
Изнад свих улица које се као жиле разилазе око Бистрице, стоји Синан-пашина џамија, тиха и моћна, без које се панорама Призрена не може ни замислити. 
Подигао ју је Софи Синан-паша у 17. веку, Албанац из села Виле у тој земљи, и изгледа као да је у камен џамије уградио сву тежину времена, које је, већ тада, на рушевинама учило да преживи. Материјал за њене зидове и капителе, потекао је из манастира Св. Архангела, па се чини да сваки њен слој чува и једно нестајање и једно ново постојање.
У унутрашњости, изнад тканинама покривеног пода, стоји запис: „Ђент мисали – Слична рају“. И заиста нешто од тог небеског осећаја лебди у орнаментима, у арапској калигарфији што се прелива као вода по зидовима, у архитектури која припада класичном османском даху Истанбула, али се у Призрену чита сасвим другачије – ближе брдима, ближе земљи и ближе људима. Јер, после завршетка Првог балканског рата, када су ове територије припале Србији, било је захтева да се џамија сруши. Срби то нису дозволили. Због те лепоте људскости, а и због своје историјске приче, џамија је данас под заштитом као културно добро од изузетног значаја.
Висока, смирена, у мермеру и светлости. Њени сводови подсећају колико су историје народа овде биле испреплетане, често болне, али неумитне. Звук езана са минарета и црквено звоно са српског православног храма, умеју да се сретну у истом ветру, у сутон који спушта мир над градом, над којим бди тврђава.
Каљаја - као круна Призрена
Кад се попнеш на Каљају, стару тврђаву из 11. века која као круна бди изнад града, поглед се расипа на Призрен као на мапу, сажету од векова. Он је мозаик, збор разних судбина. 
Куполе, минарети, звоници и кровови као да се међусобно ослањају. Тада схватиш да су слојеви времена, културе и вере у Призрену неуништиви, јер се не налазе само у зидинама, већ у људима који и даље ходају његовим улицама.
У мислима се преплићу фреске Љевишке и мирис дима који се још увек осећа, звук Бистрице, хладни камен Архангела, тишина цркве Св. Ђорђа, топли гласови из чаршије и одјек младих богослова у дворишту. Све то заједно ствара неку врсту унутрашње равнотеже, као да су се сви слојеви прошлости и садашњости на тренутак поравнали у нама.
Схватам да су градови попут Призрена ретки. У њих се не стиже, у њих се враћа, чак иако си први пут. Као да је негде у теби увек постојао његов одјек. Они не траже да их разумеш, већ да их чујеш. Да застанеш довољно дуго да би осетио како се историја претаче у садашњост, како свака рана има своју тежину и како тишина понекад више говори од свих гласова. То је град који дише у ритму векова, а опет тихо допушта да и твој дах постане део његовог слојевитог постојања.
(Наставиће се)