Драгован Лаза Лазаревић

Те посне послератне године суша је сатрла Шумадију. Кише ни од куда, звезда упекла, једва се дише. И зрикавци падају у несвест.

Пшеница спржена, кукуруз се усукао к’о туберан. Сви блену у небеса, не помажу ни додоле, ритуалном игром призивајући кишу испод сеоских храстова – записа. Надајући се летњем пљуску, сељаци се кријући крсте, моле Свевишњем и запевају: «Сунце жеже, запара је љута, свака травка тужна, забринута, један цветак поред друма вене, на тој суши, ’оће се осуши...»

Нова револуционарна власт их разгони као «рецидиве затуцане прошлости».

Акције обавезног откупа и утеривања у сељачке радне задруге (СЕРЕЗЕ) не јењавају. Удбаши у дугачким кожним капутима не посустају, угонећи сељаке у СЕРЕЗУ и празнећи им амбаре, стаје и оборе, ради помоћи рађајућој радничкој класи у градовима и варошима и изгладнелој «браћи» у суседним земљама које су нам, на «првој кривини», задавале ударац с леђа.

Капутлије су, без пардона, «чешљале кулаке», иако им је искрснуо много, много важнији посао. Када се нагузи, оно се и натрћи, вајкали су се сељаци, јер се баш у то доба разортачисмо с баћушкама Русима. Пуче тиква и дојучерашње божанство у Кремљу, преко ноћи постаде сотона. Од Стаљина, до јуче нико бољи, а од данас нико гори, испало је после Резолуције Информационог бироа комунистичких партија (ИНФОРМБИРО). Многи и невини западоше затвора. Напунише се казамати к’о кошнице када се пчеле роје. Отворише и логор за отпаднике на Голом отоку на мору Јадранском.

Народ се ућутао, али неки подјебавају и у Стојнику, на средокраћи између Младеновца и Аранђеловца. Сеоски чудак Обрад (није под винклу и није сав свој, причало се у селу) галами како је он саветовао и саветнике, па је ред да га и ови некрсти питају шта им ваља чинити. Одводе га у ’апс да преноћи у омраженој Јуциној кући у вароши на Киселој води, да му гузица помодри, а глава се охлади.

Пијанци Павела и Шенко су опрезни. Ракија им није сасвим попила мозак, строго пазе да их не чује «ко не треба», док тихо певуше «антидинастичке» песмице. Павела креће: «Друже Тито, што нам узе жито и погачу па нам деца плачу», а Шенко придодаје: «Пре Тита било је и жита, а сад нам је следовање – кита». Ретки, проверени, слушаоци се кисело смешкају, стрепећи да не бану «кожни капути» и дежурни цинкароши. Њиховог сабрата по ракији Рајкулу сврбе уста и радо би запевао, али се не усуђује од када му је народна милиција пендреком измодрила гузицу, пошто се дрзнуо да, онако «под гасом», запева: «Дува ветар, Броза јури Петар, а за њима АФЕЖЕ, дигле сукње, па беже».

Живот се, ипак, некако, али једва котрља, килавије од оснивања СЕРЕЗА. Неће сељаци у тор ни када је под морање (’Оће ли нам и жене бити задружне, подбадао је Тутавура).

Они одозго наређују да се, поред чупања бркова, увртања ушију и муда, разних претњи и смицалица, снажно појача пропаганда о предностима и нужности уласка у СЕРЕЗУ, нашу сорту руских колхоза. Заповеђено је да сви из градова и вароши који имају неодлучне и сумњичаве родитеље на селу преузму обавезу да их убеде у благодети СЕРЕЗЕ.

Тако је и мој стриц Богдан Лазаревић, капетан ЈНА, невољно возом кренуо из Книна да приволи свог оца Животу, солунца, да не оклева, већ приступи колективу. Познавајући добро свог оца, унапред је знао да је то узалудан посао, пошто је Жика опрезан, неповерљив, мудар домаћин. «Ћале ће ме на леп начин лукаво одјебати», размишљао је док је воз кланцао ка Београду.

Свратио је на конак код брата од стрица Радисава, машинског шлосера у Београдском браварском, у Космајску улицу. Док је снаха Драгица успављивала малог Радована (понео име стрица, пострадалог на крају рата на реци Босут), браћа су размишљала како да Боле убеди тврдог оца да омекша и уђе у СЕРЕЗУ.

«Чича Живота је паметан, али курчевит човек, свашта је преживео, само га воденице нису млеле. Бојим се да ће те превеслати, да ћеш остати без речи», упозорио га је брат Радисав док га је испраћао на воз за Шумадију. Ни Радисав није знао да га агенти Удбе (на линији ИНФОРМБИРОА) данима прате, а ноћу му чуче под прозором.
Млади официр Богдан некако је смогао снаге да, под липом, насамо објасни сумњичавом родитељу благодети колективизације, у шта ни сам није био убеђен.

«Види, тата, биће вам много боље и лакше. Њиве ће бити без међа, лакше ћете их обрађивати, а и радника ће бити више, као нека огромна моба. Ускоро ће стићи и трактори, сејачице, вршалице... приноси ће бити неупоредиво већи, народ богатији и задовољнији. Добијаћете и трудодане... прекинуо је набрајање, смишљајући узалуд шта још да наведе од лепота – да оца преломи.

«Не мучи се, сине. Ако је све тако добро као што ми наприча, не треба да ме убеђујеш, сам ћу у задругу», пресрете га, дотле ћутљиви, отац.
Син капетан је намах све схватио. «Прејеба ти мене, ћале, џаба сам долазио», помислио је у себи и упутио се на железничку станицу.

Животи су, као и многим другим сељацима обрисали магазу и кош с кукурузом, испразнили оборе. Морао је и он у Банат да докупи жита за измирење, драстично разрезаног, откупа.

Бравар Радисав је заглавио на Голом отоку.

Официр Богдан је ражалован и најурен из војске.

Колективизација је обустављена, а СЕРЕЗЕ се распале. (Од 400 домаћинстава у селу, утерана су само 23) .

А социјализам је, упркос свему, јачао. Социјализам можда и није лош, али где баш нас да стрефи, гунђали су сељаци.