Пише: Љиљана Стојановић

Фотографије: Љиљана Стојановић
                         Вјекослав Мадунић
                         Срђан Петровић

Четврта, завршна репортажа о Старој Србији - Нови Пазар, Петрова црква, Ђурђеви ступови и Сопоћани - Сјеница са Пештером и Увцем - Призрен са  Богородицом Љевишком и Св. Архангелима  - некадашњи центар Хотачке Метохије „Голема /Оча“)

Тог јутра још увек нисмо тачно знали  да ли ће нас пут одвести на саму ивицу мапе, до места где се језици и животи само на изглед раздвајају.

Око поднева кренули смо из Призрена, још под утиском јужних прича, пејзажа, малих  и великих успомена што се лепе за мисао када се дуже путује и много види. И зато смо наставили даље, ка албанској граници. 

Нисмо имали никакав посебан разлог да пређемо границу, осим радозналости - оне врсте  која нарочито проради када си већ данима у покрету, када упијаш мирисе Старе Србије, Косова и Метохије, и када ти се учини да је свет иза следеће кривине можда мало другачији. Или, да свет са друге стране није претња, него само друга врста погледа. 

Пут нас је водио ка граници, у  Вермице, која се са албанске стране зове Морине. Граница, која дозвољава да будемо и овде и тамо.

Границе су, заправо, увек били чудни простори: довољно јасни да знају где припадају, а ипак отворени под кораком путника који их прелазе из многих разлога. Иза те тачке, пут сече Коритник, млађи  брат Проклетија, камени чувар простора, громада од кречњака и борова који се пружа од Призрена до кукешких предела. Тај импресиван широки масив са густим и широким зеленим боковима, чини се као да је неки камени штит између два света. 

Тамо, у првом градићу с албанске стране, Кукешу, пописмо по једно пиво – албанско и пећко – тек да оставимо мали траг у месту које нас неће запамтити. То пиво било је, у ствари, наша граница: не идемо даље, враћамо се ка Србији, ка Метохији, ка причи у којој ће се скупити сви слојеви путовања. Окренусмо се и вратисмо се поново преко Коритника, као да смо направили круг да би дубље осетили повратак.

Велика Хоча 

Када смо поново прешли границу и ушли у метохијску долину, пред нама је лежао исти простор, али осећао се другачије – као да се повратак утиснуо у пејзаж. Брда су се скупљала једно према другом, правећи тихо окриље око села која су се рађала иза сваког завоја.

А онда се отворила долина Велике Хоче, широка, мекана и дубока, као длан који те прима без питања. Светлост се ту мења другачије - постаје топлија и старија, као да те припрема за улазак у простор у коме се време не мери календаром, већ великим стрпљењем. 

 

Њени кровови исписују причу о једном од најстаријих српских насеља на тлу Метохије. То је село које не јури никога и ништа, већ стоји столећима  на свом месту, укорењено у лози и камену и где су цркве гушће него куће. Ту почиње прича која се не исписује само погледом, већ дахом и кораком, и оним тихим унутрашњим тоном који се јави само  када си стигао где треба.


Кад уђеш у село видиш оно што споља не уме да се види и каже лако: да је ово једна од најизолованијих заједница на Косову и Метохији, са 700 српских душа. Она је данас скоро одсечена од света, не на драматичан начин, већ онако како се из старог рукописа цепа један по један лист – тихо, полако, тако да ни не приметиш колико се књига истањила. 

Та изолованост Хочи није одузела снагу. Напротив. Дала јој је неку унутрашњу сабраност, неку тиху одлучност да остане оно што јесте. Седам стотина људи живи овде као породица која нема можда све што јој треба, али имају једни друге. Свака од њих је ослоњена на неку невидљиву нит од камена, земље, лозе и од свих тринаест цркава и црквишта, распоређених по сокацима и шумарцима које међусобно разговарају. 

У Хочи, цркве нису само  богомоље – оне су оријентири душе, проширени дневни боравци  села, места око којих се организује живот и мале светлосне тачке које ово место држе усправним.

 

Овде сам први пут схватила да се идентитет не чува великим гестовима. Чува се тако што се ујутру  устане, изађе у двориште, погледа небо над виноградом и оде на посао.

И можда је баш у тој скромној препуштености себи, Хоча постала оно што јесте: не енклава, него упориште, сведено али постојано у својој вери, као тврд камен који се не да времену и многим изазовима.

Цркве – стубови православља

У Великој Хочи, тамо где се села не деле на улице него на прошлост, историју, успомене, и садашњост, морала сам дубље да се загледам  у приче мештана. Схватила сам да је оно што сам до тада знала заправо само слој преко много дубљег наслеђа. 

Када се хода главном хочанском улицом, поглед најпре падне на западну фасаду цркве из 14. века - Саборни храм Св. Архиђакона Стефана из времена Душанове царевине, обновљен у 16. веку , а 1853. добио је нову припрату и трочлани звоник. А потом се поглед заустави на зидове цркве међу каменим кућама и виноградима, која носи на себи трагове многих векова. Њена архитектура је једноставна – једнобродна грађевина, правоугаоне основе, без куполе. Њени зидови носе дах нечег старијег од календара, као да су их минули векови само облагали прашином, али не и трошили, и када се градило вером, а не плановима. 

Није она тек једна од многих сеоских цркава, већ главно место окупљања верника - простор у коме се утискују породичне приче. Ту се, према казивању јереја Вуксана Костића, обављају крштења, венчања, литургије, све оне церемоније које повезују људе и учвршћује осећај да мала српска заједница која је опстала, дише једним ритмом.

Унутра, фреске у  стрпљивој полутами чувају векове и молитве. Има их и из 16. али  и из 19. века које  приписује зограф по имену  Јосиф из Лазаропоља, аутор обнове многих цркава у Метохији, посебно око Пећи и Дечана. Из мноштва ликова, којима је осликана цела црква, израњају лица светитеља, плави и окер тонови, сцене из Старог завета, ликови чији погледи  не знају шта је прошло, али знају да још трају. Као да и они истом тишином која као магла обавија село, чувају ову српску заједницу, заједно са мештанима.

А када се зађе дубље, низ пут, а онда мало узбрдо кроз шуму, стазу коју зна само онај ко живи овде, стоји малена црква из 12. века, посвећена Св. Николи. Из времена Стефана Немање. О њој ми је шапутао један невероватно бистар дечак, Дамњан Чукарић, чије је знање дубље и шире него што мери године. Њега сам случајно срела и он се сам понудио, као добар домаћин, да ми покаже пут. Његове приче о селу, црквама, сналажењима у садашњим тешким временима и прича  о томе да је ова црква старија од Високих Дечана, више су вределе него двадесет архивских томова. 

Око цркве старо гробље, разуђено и обрасло, као да спава. Надгробне плоче утонуле у траву, натписи избледели, споменици накривљени, имена најчешће невидљива – као сенке које не траже да их памтиш, него само да их не згазиш. То је место тихе побожности и присећања, успомена уклесана у камену. А опет, има у томе неке лепоте – као да се прошлост не намеће, него се тихо повлачи у позадину, остављајући само потребу да се поклониш. 

У последње време, мештани су почели  да је отварају полако, да је сређују, да се изнова упознају са давнашњим административним центром Хотачке Метохије. Поставили су капију, довели воду у двориште. Као да желе да ушију распаране шавове прошлости.

Винице – душа Метохије

А онда – вино. Хоча без вина није Хоча. Овде вино није само пиће – оно је памћење. Свака виница  има своју причу, своју арому, свој ритуал. У Хочи вино није само производ. Овде се вино наслеђује, чува. Бере се као да се бере време. Свака породица има свој подрум, свој мирис ферментације, свој начин говора о лози. Виногради стоје као живе књиге, пуније од историје, јер су је писали и зима и сунце, и рука и молитва.

Хоча је земља лозе. Винарије које у „Големој *Очи“, како су стари звали Велику Хочу, данас су познате као винице. Оне се шире по обронцима као мрежа мисли, сећања и историје. Све је почело у 12. веку, у време Стефана Немање, чија се даровна повеља манастиру Хиландару сматра првим писаним документом о виноградима овог краја. А онда је у 14. веку неко сабрао генијалност да од Хоче до Призрена,  где је столовао цар Душан, направи виновод   - цев кроз коју је хочанско вино  текло све до трпезе великог српског цара. Тај виновод је делимично сачуван и представља истински духовни и историјски симбол. Истовремено је и  јединствен  пример у свету да су се само природним падом од Хоче до Призрена могле пунити чаше на трпези цара Душана. 

Виноградарство је у Великој Хочи део идентитета, начин преживљавања, али и духовне повезаности са земљом и историјом. Готово свака старија кућа има виницу, сваки дворишни подрум чува бурад вина. Сви имају неки свој пут  од бобице до бачве. Свака породица има своје лице  које зна тачан час када вино није више „шира“. И тако, док се у свету  земља мери по цени квадрата, овде се вредности мере гроздовима.

Виница Петровић – шест генерација у једној чаши

Када уђеш у простор Винице  Срђана Петровића, осећаш да си закорачио  у време које има патину. Ова породица се вином бави шест генерација,  а њихова виноградарска баштина обухвата засаде нових и  старих сорти, постављених још крајем 19. века. Код њих виноградарство  није само посао, већ наследни чин. Њихове аутохтоне сорте Прокупац и Вранац имају укус стрпљења, а њихове боце носе имена која делују као поглавља: Метохијско црвено, Царско црвено по средњовековној рецептури са двора Немањића и цара Душана и Завичај – вина која се не пију брзо, него се разговарају. Свако је прича за себе, али највише очарава једноставна чињеница да вино није само овде производ – то је идентитет. Кад га пијеш, имаш утисак да у себе уносиш векове. 

Значајани део образовног и културног живота Велике Хоче чини не само поменути археолошки налаз – стара цев из система  виновода у време цара Душана, који је нашао своје место и у недавно отвореном Музеју вина, већ и многи други експонати, старе пресе, бурад, флаше, документа, алат, фотографије,  као и породична тапија Петровића из 1911, печатирана од султана Мехмеда Петог Решада, која потврђује традицију и континуитет те фамилије у виноградаству.

Отворен као заједнички подухват Удружења винара Велике Хоче, то је мали, али драгоцен простор, поклоњен селу од једне породице, где повремено излажу своја вина хочански винари, али се у једном кутку на отвореном, скупљају и млади. Кућа је из 19. века и обнавља се постепено да чува не само предмете, него и сећања на многе догађаје.

Код породице Срђана Петровића смо стигли касно поподне. Смештај смо резервисали раније, али прави доживљај не можеш унапред наручити. Он те затекне. Као што је нас затекао венац, окачен преко широке капије, окићене од претходних дана, када је домаћин женио сина.

Та капија била је прва реченица њиховог дома: отворена, радосна, пуна живота. А у погледу кроз ње тихо је кључао бакарни казан за ракију, онај традиционалан, старински, какав се ретко среће. Пара се током целе ноћи дизала у танким праменовима, а ваздух је био сладак од шљиве и дима.

Примили су нас као своје. Седели смо у сали за госте, пробали мезетлуке и вино које је носило укус овог поднебља –  као плод који је сазрео под метохијским небом. Испод те њихове лозе, која је и у дворишту правила вењак изнад  столова са претходног весеља, све је било тако једноставно  и све је имало неког смисла.       

Дечанска виница – вино као молитва

Недалеко од Петровића, у истим хочанским виноградима, налазе се парцеле које припадају манастиру Високи Дечани. Ту монаси, на 25 хектара, гаје винову лозу попут молитве – стрпљиво, смирено, без журбе. Њихово вино је концентрат благости и рада. Дело руку  које знају тежину земље, али и лакоћу вере. Монаси кажу да се вино овде не прави – оно се служи. Као што се служи тишина после молитве. Црвено, тамно, густо – као да носи историју под кожом.

Међу винима које производе, посебно су значајна црвена сува вина, као што је Дечанско вино, комбинација разних сорти. Та вина нису само економски производ већ духовни израз: монашка традиција, рад у винограду и производња вина су продужетак молитве  и контемплације.

                   

И када након свега кренеш низ хочанске путеве, видиш да ово село није стари свет који нестаје, него мали свет који уме да опстане. Не тражи помоћ, нити тражи да се посебно говори о њему. Оно само живи у својој мери: тихо, виноградарски, камено, у откуцајима које не чујеш док не застанеш. Хоча је можда скривена од великих мапа, можда и заборављена од оних који деле свет по границама. Али, овде су светиње у камену, у лози, у тишини људи који немају обичај да се жале и хвале. Али, о њима говори неко други. Бранислав Нушић, чији је мурал насликан на једном сеоском зиду, као и његове речи: „Срби Велике Хоче највише су се одржали против зулума. С тога се у целој Подрими сматрају као најодважнији.“ 

И зато, када одеш, не напушташ село, већ га носиш као дах који те прати. А онда схватиш да је то место које траје као недовршена реченица у историји, и које ће, све док има људи да беру грожђе и запале кандило, наставити да буде живо.