Фотографије: Алекса Величковић
Текст: Мирослав Буца Живановић  
Предратну Вилу „Здравље“, у ужем делу Буковичке бање подигли Александар Стефановић и супруга Роксанда, по узору на истоимени летњиковац у бањи Ковиљача, у част краља Александра Карађорђевића. благодарни на новчаној помоћи за развој бањскпог туризма у овом делу Србије. Остаће уписано златним словима да је Јован Дучић, песник-дипломата и академик, током лета, посећивао ову вилу и био њен најугледнији гост. 

Када су Александар Стефановић и његова супруга Роксанда Роса, били на свадбеном путу у бањи Ковиљача 1924. године, за око им је запала вила „Здравље“ (у којој су одсели) власништво др Живана Јакшића, сврстана у краљевске резиденције. 

Роксанда и Александар Стефановић, непосредно после свадбе 1924. године (фото-колекција породице Стефановић)

Сазнавши да  краљ Александар Карађорђевић - Ујединитељ, улаже свој иметак у развој ове бање, аранђеловачки железничар, привржен морнахистичком режиму и краљу, чије је име са поштовањем и поносом носио, реши да имењаку у част сагради своју вилу у Аранђеловцу и дарује јој исти назив у знак љубави и здравља младенцима.

Изглед Виле „Здравље“, непосредно после завршета првог дела 1927. године (фото-колекција породице Стефановић)

Према одговорима на наш упитник достављен катастру, сећању Милана Стефановића, сина Александра Стефановића, власника виле „Здравље“, сазнањима Славице Ракић, инжењера катастра СО Аранђеловац и пројекту Ивана Рејеца, зна се да је летњиковац грађен у два наврата. Први део подигнут је 1927, а други 11 година касније. 

Власник једне од најпознатијих вила у Буковичкој бањи био је Александар, пензионер, из Копљара. Вила је саграђена између пруге уског колосека Младеновац-Лајковац и Бановинског пута Аранђеловац-Лазаревац, у улици Илије Гарашанина број 52 (првобитно: Улица Александра Карађорђевића -Ујединитеља). Мада је, после Другог светског рата 1953. делимично, а пет година касније у потпуности национализована, аранђеловачка општина није уложила ни пребијене паре да је обнови и заштити од зуба времена. Радује нас то што наследници првог власника и  станари љубоморно чувају вилин назив поштујући симболику, избор и вољу породице. Тренутно у овој кући станује пет породица. Свакако ту су и потомци Александра и Милана  Стефановића са Милановом супругом Мицом и сином Александром  (са породицом).

Будући да кућа није у већој мери обнављана (или мењана), остала је архитектонски неизмењена и јединствена. Међутим, последњих година је толико запуштена и оронула, да се о њеној лепоти може говорити помоћу старих слика из породичне колекције Стефановића и људи који памте њену дубоку прошлост.

Рођење Милана Стефановића и посета Јован Дучића вили „Здравље “

Милан Стефановић се присећао, у разговору са аутором, да су му родитељи радо причали како је Буковичка бања, десетак година уочи рата, постала мека за туристе. У пуној сезони се у вили „Здравље“ тражио кревет више. Када се Милан родио 1930. године, игром срећних околности, подбукуљском чаршијом се пронео глас да је главом и брадом, у двориште препуно зеленила, воћних стабала и украсног биља виле „Здарвље“, закорачио  Јован Дучић, славни српски песник, писац и дипломата, национално опредељени Херцеговац из Требиња.

Јован Дучић (стоји, десно) у дворишту Виле „Здравље“ са власницима виле Александром и Роксандом (стоје, лево), 1930. године, и знатижељни гости (фото-колекција породице Стефановић)

Наредних дана главна тема свих већих скупова и комшијских разговора била је одакле овако угледна личност баш у вили „Здравље“, а многи су долазили да се својим очима увере у истинитост ове приче. Знатижељни су сазнали да Зора, сестричина Јована Дучића, годинама летује у вили која се прочула и у далеком Требињу да одише здрављем! Задовољна удобношћу, лепотом виле, гостопримством и предусретљивошћу домаћина, редовно је резервисала свој смештај. За ову прилику у дворишту се обрео и локални фотограф (вероватно Густав Хајек, власник фотографске радње у Аранђеловцу (иземеђу 1918-1941), замолио породицу Стефановић и угледног госта да их скупа слика на степеништу виле и тако му одају захвалност. Мика показује и разгледницу Требиња, којом се Зора 1966. године захваљује и „радо сећа Александра и Роксанде и... Вашег  парка и киселе воде.“ 

Дуго носећи у себи политичко наслеђе покојног оца, Мика неочекивано добије поклон, који је носио у тајности.  Када је плануо рат, Александар је одвео малог Милана код угледног аранђеловачког кројача да му скроји и сашије  четничку војничку униформу, а затим и слика на Букуљи за успомену. Фотографију малолетног војника Милан је чувао на скривеном месту и поверио је дуго чувану тајну аутору ових редова.

Милан Стефановић, у четничкој униформи чувара династије Карађорђевић (фото-колекција породице Стефановић.

Врхунац бањског туризма Буковичке бање био је пред почетак Другог светског рата, када су почели да су кују планови о повећању понуде, проширивању смештајног простора и наравно грађење нових вила-лепотица које ће очаравати својом лепотом не само власнике него и госте.

После национализације, Милану и његовој сестри Ради остављен је део виле да се сместе са својим породицама. Остали део населило је неколико других породица. У том послератном пероду вила је била прибежиште традиционалних монархофила и русофила (по једна породица), као  и КПЈ-отваца (четири породице).

Миланов фудбалски таленат брушен за олимпијску репрезентацију Југославије

Када се буде писала историја аранђеловачког ногомета име Милана Мике Стефановића наћи ће се у најужем кругу великана најважније споредне ствари на свету (о национализацији Виле „Здравље“, али и Микином фудбалском умећу писали смо и у часопису „Стварност“, који је излазио од 1990-1992. и 2012-2017. године). Иначе, Милан Стефановић је, после завршене осмогодишње школе и гимназије, уписао два факултета - Економски и Геолошки у Београду. Ногомет му је остао највећа љубав. После Другог светског рата опробавао се у три клуба: „Чеди Плећевићу“, „19. септембру“ и „Шумадији“, чији дрес је носио шест година и припадао његовој првој послератној генерацији.

Међутим, већ 1946. године, на почетку каријере, политика је умешала своје прсте, само зато што је одбио да иде на школску радну акцију. Одмах је избачен из омладинске организације и изолован из тима. То су биле најтеже године у његовом животу. Уз помоћ пријатеља, породице и Боже Недељковића, Милана ослободе „политичких греха„ па је наставио фудбалску каријеру. Чаробњацима лопте пошло је за ногом да освоје наклоност љубитеља најважније споредне ствари на свету. Њихове фудбалске чаролије редовно је на старом игралишту пратило 2.000 присталица. Исти дрес носили су: Милан Стефановић, Алојз Хочевар, Пеца Милованчевић, Момир Лукић, Шваба Андрић, Славољуб Јовичић Кић, Свеволод Милосављевић... 

Дода Тахири је на себи својствен начин уобличавао њихов таленат. Схвативши да Милану није потребно много причати, улио му је кратак савет: “Чим примиш лопту, трчи ка голу противника и дај гол!“. Прилику да неупоредиво признатији учитељи брусе ногометни таленат, Милан Стефановић је добио 1953. године у Црвеној звезди, коју је тада тренирао чувени тренер Љубиша Броћић. Осетивши Микине могућности, почео је да га посебно припрема за олимпијски тим Југославије. Друштвене нарави Мика се спријатељи и са саиграчем, колегом на Економском факулету у Београду Миљаном Миљанићем, чију је слику са екипом Реал Мадрида чувао као посебно драгу  у својој богатој фото-колекцији.  Међутим, здравствени проблеми су спречили Мику да се вине у фудбалске висине и оствари блиставу ногометну каријеру какву су му стручњаци прорицали.

Данас се Александрово и Миланово потомство често присећа својих намилијих. Уз помоћ богате колекције старих фотографија Александар Аца, његов син Милан, и његова баба Милица  сатима препричавају лепе тренутке везане за породицу и вилу „Здравље“.

Вила „Здравље“ под архитектонском лупом Алексе Величковића

Осврћући се на архитектуру виле породице Стефановић, Алекса Величковић, мастер инжењер архитектуре, наглашава и потребу промене политике односа према предратним вилама и њиховог коришћења као једног од брендова аранђеловачке туристичке привреде: 

-Вила „Здравље“ налази се на парцели од 8,99 ари, у непосредној близини парка. Основна намена објекта била је пансионског типа, намењена смештају бањских гостију. Вила „Здравље“ грађена је у две фазе. Након изградње оба дела, са око 30 соба, били су намењени за изнајмљивање бањским гостима. Први део виле завршен је 1927. године. Објекат је у основи имао 93,73 m², а састојао се од подрумских просторија, приземља и спрата. У његовом обликовању јасно се уочава настојање да се испоштују академски принципи. На први поглед кућа је деловала симетрично, са наглашеним централним делом који чине спољашње степенице, балкон са оградом од кованог гвожђа и декоративни калкан са натписом ВИЛА „ЗДРАВЉЕ“. Када пажљивије погледамо фотографију, уочићемо да фасада заправо није изведена строго симетрично.

Стручњацима је јасно да је академизам служио као инспиративни оквир. Насупрот томе, декоративни елементи носе обележја позне, провинцијске сецесије.
Други део подигнут је једанаест година касније, 1938. године. Позициониран је уз саму ивицу парцеле, са јасном намером да се очува компактност дворишног простора и задржи површина намењена зеленилу и боравку гостију. У основи је имао  241,24 м² на коју се ређају сутерен, приземље, спрат и поткровље над делом објекта. Инжењер из Аранђеловца, Иван Рејец, урадио је пројекат и оверио га својим потписом и печатом. У овом делу пројектовано је осам соба по етажи, са заједничким купатилом на сваком нивоу. На делу окренутом ка улици предвиђене су луксузније собе које је требало да имају и кухињу. У сутерену, до улице, налазило се два локала, а према дворишту су техничке просторије, кухиња и трпезарија за госте, што је знатно доприносило пансионској функцији виле. Улична фасада пројектована је под утицајем академизма (симетрија, рустична камена обрада сутерена). 

Дворишна фасада пројектована је да буде једноставна и без декоративних елемената. Међутим, приликом саме изградње дошло је до извесних одступања у односу на пројекат, највише у делу уличне фасаде. Улична фасада је симетрична, са уравнотеженим распоредом отвора и балкона, али обрађена веома сведено и рационализовано, у духу касних тридесетих година.

Како би се први и други део - објекат из 1927. и доградња из 1938. године -складно спојили у јединствену целину, иницијални објекат (из прве фазе) морао је да претрпи одређене измене, а декоративни калкан са називом виле уклоњен је тек између 1979 - 1983. године.

Након доградње и прилагођавања првобитне структуре, вила је неколико година имала своју пансионску функцију и представљала препознатљив део бањске понуде Аранђеловца. Иако би рестаурација виле „Здравље“ и њено враћање изворној намени представљали један од кључних корака у очувању аутентичног бањског идентитета Аранђеловца, локална управа у пракси не показује стварну иницијативу да тај потенцијал препозна и активира. Главни разлог лежи у чињеници да се очување архитектонског и културног наслеђа не третира као стратегијски, развојни ресурс, већ као терет који захтева финансијски и организациони ангажман изван краткорочних политичких интереса.

Објекти од историјског значаја, као што су предратне виле, посебно које не могу одмах да се„капитализују“, ретко доспевају на листу приоритета. Уместо тога, доминирају пројекти који нуде „брзу видљивост“, али не доприносе дугорочној одрживости туристичког идентитета града. У таквом моделу управљања, објекти попут виле „Здравље“ остају изван институционалне пажње, иако би управо они требало да представљају основу културног и туристичког бренда Аранђеловца. 

Последица оваквог односа јесте континуирано занемаривање и физичко пропадање објекта. Уместо да буде пример успешне интеграције културног наслеђа и савременог развоја, Вила „Здравље“ постаје сведочанство недостатка системске стратегије, као и неспособности локалне управе да препозна вредност сопствене архитектонске и туристичке баштине. Уколико се овај тренд настави, Аранђеловац ризикује да изгуби не само значајне историјске објекте, већ и препознатљиви бањски карактер који је деценијама представљао темељ његовог идентитета“ - опомиње Алекса Величковић.

Аранђеловачке виле – туризам за сећање

Издавачка делатност „Стварност“ и Портал Е СТВАРНОСТ, у оквиру реализације пројекта „ТУРИЗАМ ЗА СЕЋАЊЕ – Туристичке атракције Буковичке бање и Аранђеловца као непоновољиви доживљаји“, основали су и тим за пројекат „Аранђеловачке виле – туризам за сећање“. Чланови тима су: Алекса Величковић, Мирослав Живановић и Анђелка Тодоровић.

Недавно је на адресу Издавачке делатности „Стварност“ приспело и писмо из Музеја Града Београда у коме је, између осталог, наведено и следеће: „...обавештавамо Вас да је Музеј Града Београда сагласан да Вам за потребе Вашег истраживања које спроводите у оквиру пројекта  „Једна вила – једна прича“, у циљу прикупљања података о предратним вилама у Аранђеловцу, а који је део свеобухватнијег пројекта „Аранђеловачке виле – туризам за сећање“, у оквиру кога настојите да скренете пажњу стручне и шире јавности на могућност обнављања запуштених летњиковаца уступи дигиталне репродукције следећих музејских предмета“.

Допис Музеја Града Београда - Сагласност за коришћење репродукција предмета из Музеја Града Београда, од 28. октобра 2025. године

Чланови пројектног тима предано прикупљају податке и документацију о аранђеловачким вилама, чијим ће уређивањем и прилагођавањем за смештај туриста бити и реализован пројекат „Аранђеловачке виле – туризам за сећање“. После локалних избора у Аранђеловцу, априла 2026, са овим пројектом и званично ће бити упознати представници локалне самоуправе. До тада, ради промене свести о значају тих објеката за развој овдашњег туризма, довољно је да сви претенденти за јавне функције, за почетак, погледају на Интернету како се према урбанистичком наслеђу односе у бањским и туристичким местима развијених европских земаља (Великој Британији, Француској, Немачкој, Аустрији и Италији, на пример).

Напомена: Пројекат „ТУРИЗАМ ЗА СЕЋАЊЕ: Туристичке атракције Буковичке бање и Аранђеловца као непоновљиви доживљаји“ је суфинансиран из буџета Општине Аранђеловац на основу Уговора о суфинансирању пројекта у области информисања, који су закључили Општина Аранђеловац (број: 01-1 400-1459, од 2.6.2025. године) и Драган Тодоровић предузетник Издавачка делатност СТВАРНОСТ (број: 01-225, од 6.6.2025. године). Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.