Љиљана Стојановић
У амбијенту Народне библиотеке „Свети Сава“ у Аранђеловцу, одржано је 10. маја књижевно вече посвећено стваралаштву  песникиње и приповедача Бранке Максимовић из Брезовца, ауторке која је током више деценија свог рада остала доследна свом завичају и свету усменог казивања, народног предања и лирског доживљаја природе.

О њеном песничком стваралаштву говорио је аранђеловачки песник Душан Бањац, подсетивши присутне на време када је књижевни живот у овом делу Шумадије био изузетно жив и плодан. Посебно се осврнуо на „Културни круг“ песника, како је назвао брезовачке ствараоце, који је осамдесетих година прошлог века окупљао ствараоце жељне писане речи и уметничког израза. Било је то време када су културне установе и тадашњи СИЗ културе, као и ондашња Радио „Шумадија“, пружали значајну подршку у представљању младих аутора и издавању поезије локалних стваралаца. 

Поклоници стваралаштва Бранке Максимовић и пренумеранти књиге "Вујанска капија" ("Стварност", 2026)

Подсетио је и на 1985. годину, када је познати новинар Радио Београда и аутор легендарне емисије „Међутим“ Феликса Пашића, снимио документарни филм о Бранки Максимовић. Два инсерта из тог филма приказана су током вечери, враћајући публику и ауторку у време када су аутентични гласови српског села и његове културе имале своје место у медијима. 

Говорећи о њеној поезији, Бањац је истакао да Бранка Максимовић природу доживљава као свог двојника. Њени стихови настају из дубоке повезаности са светом који је окружује, па све што види, осећа и проживљава претаче у једноставну, а снажну лирску слику. Код ње, рекао је, све личи на природан процес – речи израстају из свесног, емотивног и визуелног доживљаја света. Управо због тога њена поезија поседује аутентичност и топлину, које лако проналазе пут до читаоца. 

Бањац је подсетио и на њихову заједничку прву књигу „Пред земљиним вратима“, у којој су своје стихове објавили Бранка Максимовић, он и песник Ђуро Милекић. Према његовим речима Бранкино стваралаштво одликује осећај за дух културе којој припада, поштовање система вредности и дубоко уважавање свега што човека окружује, због чега заслужује значајно место међу писцима овог краја.

Слева: Душан Бањац, Бранка Максимовић и Иван Златковић

О прозном делу њеног стваралаштва говорио је књижевник Иван Златковић, осврћући се првенствено на књиге „Вујанско перило“ и „Вујанска капија“, дела која чувају свет народних предања, митова и веровања. Подсетио је да су се многе приче са том тематиком  својевремено појављивале на страницама часописа „Треће око“, који је у њима препознавао богатство народног казивања и шумадијског духовног наслеђа.

За „Вујанско перило“ Златковић је рекао да представља својеврсни зборник митолошких и демонолошких прича, које је ауторка забележила на приступачан, савремен начин, не нарушавајући њихову изворност. Посебно је нагласио њен однос према казивачима, људима од којих је приче слушала и записивала, као и способност да сачува не само садржај, већ и начин приповедања, језик и дух времена из којег те приче потичу.

У тим причама, сматра Златковић, огледа се и њен снажни лирски сензибилитет, али и дубоко разумевање традиције, фолклора и усмене књижевности. Савремени писац, рекао је, не може стварати озбиљно књижевно дело уколико не познаје традицију и културну баштину народа којем припада. Заправо у томе види једну од највећих вредности Бранкиног стваралаштва - способност да традицију не само сачува већ и да јој подари ново, савремено значење.

Анализирајући поједине делове књиге, говорио је о сусретима човека са необјашњивим појавама, о демонским бићима и трансформацијама животиња у митолошка створења, као и о причама о вештицама које ноћу сијају попут репатих звезда – мотивима  карактеристичним за митолошку традицију овог краја. Без обзира на тему, истакао је, Бранка Максимовић поседује ретку способност да причу приближи читаоцу и учини је уверљивом.

За књигу „Вујанска капија“, за коју се мисли да је мало запостављена, сматра да је одлична и да заслужује дубља научна истраживања, јер се може посматрати из историјског, социолошког, филозофског, сазнајног и књижевног угла. У њој се, поред ауторкиног родослова, као и сећања на Владету Коларевића, знаменитог истраживача народних обичаја, налазе и сведочења бројних усмених приповедача, чији гласови данас готово да су утихнули.

Посебно је издвојио ауторкин „азбучник“ из те књиге, који је назвао својеврсном енциклопедијом ритуалног, магијског и обичајног живота народа. У свему томе препознао је њену изворност и способност да разуме рурални свет, његову „менталну географију“, начин размишљања и оно што чини саму суштину живота на селу.

Говорећи о нестајању усмених приповедача, Златковић је испричао две упечатљиве анегдоте. Једном је Владета Коларевић упитао старицу да ли је писмена, а она му је одговорила: „Нисам писмена, него усмена“. Другом приликом, у борском крају једна бака је на Златковићев позив да се фотографишу одговорила: „Ево, сине, само да се намиришем“. То је, рекао је Златковић, свет за којим данас чезнемо, свет којег је све мање.

С тим се сложила и сама Бранка Максимовић, истакавши да у њеном крају више нема људи какви су некада били казивачи народних прича. Да би написала своје књиге, морала је, како је рекла, да прође кроз сваку причу лично, да у њу поверује и да је тек тада преточи у записану реч. Најавила је и нову књигу која ће представљати наставак досадашњег истраживања народног предања и духовног наслеђа Шумадије. У том контексту, али на самом почетку књижевне вечери, споменула је колико је тешко објавити књигу, скупити новац и наћи издавача. 

Споменула је притом велику помоћ Владете Коларевића и Драгана Тодоровића, који је, у оквиру Издавачке делатности „Стварност“ у Аранђеловцу објавио две Бранкине књиге: „Уморно време“ (2015) и „Вујанска капија“ (2026). 

Насловна страна збирке песама Бранке Максимовић „Уморно време“ („Стварност“, 2014)

Препоручујемо Вам и да погледате видео запис на Јутјубу, са промоције збирке песама „Уморно време“ у хотелу „Извор“ 29. децембра 2014. године, на којој је о књизи говорио Владета Коларевић (преминуо 1. фебруара ове године).

https://www.youtube.com/watch?v=i9hXS8xcLCo

Владета Коларевић је прошле године написао и уводник у књизи Бранке Максимовић „Вујанска капија“. У том Владетином запису, последњем објављеном за његовог живота и ово је за вечност остало: „Ова ће читанка надживети многе установе – које се културом баве из незнања. а Бранку и њојзи сличне посебнике сврстати међ' оне епске подвижнике који су се Песништву обећали, матерњој мелодији језика и писма и побожној тами усменог наслеђа. Ослушкујућ' душу народну и време Бранка је стасала као несхваћена појава у друштву – коју однарођена елита, без знања, махом прећуткује, а богме и оспорава.“

Насловна страна књиге народних сведочења Бранке Максимовић „Вујанска капија“ („Стварност“, 2026)  

Ову књигу Бранка Максимовић је посветила „свим пренумерантима“, захваљујући којима је књига и одштампана.
Зашто организатори ове промоције стваралаштва Бранке Максимовић нису позвали и представнике Издавачке делатности „Стварност“, која је објавила две њене књиге, да учествују у програму – изгледа да је само њима знано!?

Иначе, Бранка Максимовић је упутила речи захвалности и присутним пренумерантима, као и многим другим добрим људима који су помогли да њена књига „Вујанска капија“ доспе до читалаца.

Посебан тон вечери дали су чланови изворне певачке групе КУД-а „Електропорцелан“, као и фрулаш Мирослав Ранковић. 

Певачка група Културно-уметничког друштва „Индустрија електропорцелана“ у сали Народне библиотеке „Свети Сава“ у Аранђеловцу

Одломке из књига и стихове казивали су ауторка, Душан Бањац и Омер Петојевић, стварајући атмосферу у којој су се књижевност, музика и народно памћење спојили у јединствену целину.

Омер Петојевић надахнуто дочарао поетику Бранке Максимовић

Било је то вече посвећено не само једној ауторки, већ и свету који полако нестаје. Јер, нису оживели само стихови  и приче Бранке Максимовић. Оживели су гласови некадашњих казивача, шум вујанских шума и хук ветрова са Венчаца, заборављена веровања и сећања на људе који су умели да чувају причу као највеће благо. У времену брзих информација и кратког памћења, књижевно вече посвећено Бранки Максимовић подсетило је да постоје вредности које не застаревају – реч, сећање и корени из којих израстамо.