АТ
Драгомир Плећевић, абаџија, и Саша Стошић, опанчар, још увек су верни занатима које су заволели и од којих нешто и зараде.

-Упркос бројним променама моде и разних савремених трендова још увек има људи који пожеле да имају народно одело – рекао нам је 85-годишњи Драгомир Плећевић. Док нам показује своје производе присећа се родних Гараша и рада у абаџијској радњи од 1949. године код оца Драгољуба (1911-1999), који је имао своју радњу од 1934. до 1988. године у Даросави.

Шајкаче по мери и свачијој жељи

Драгомир је добро „испекао“ абаџијски занат код свог оца, али је скоро цео радни век, после завршене средње економске школе провео у привреди (у Земљорадничкој задрузи у Даросави од 1964-1970. године, Вили „Караџић“ од 1970-1980. и у „Колубари“ од 1980-2000, кад је и пензионисан).
-Никад се нисам одвајао од абаџијског заната. Стално сам шио шајкаче, бриџ-панталоне, јелеке и антерије, моја одела су носили и глумци серије о Вуку Караџићу. Остао сам једини са овим занатом, нема више ни шнајдера, попут Слободана Петковића, преко пута парка, и Ивана Павловића из Сеничана, који је своје капе и шајкаче продавао на вашарима у околним местима. Имам и сачуваних новинских текстова о мом раду – казује нам још увек држећи Драгомир.

Текст „Кројач за јелеке и шајкаче“, аутор Миодраг Петровић, лист „Блиц“, 27. фебруар 2008. године

Данас је све теже набавити и квалитетан материјал, јер параћинска штофара (после стогодишњег рада је закатанчила сва врата, па и предионице и ткачнице) не постоји. Једини канали за снабдевање су из Турске. Иначе, одело од шајка данас углавном наручују представници културно-уметничких друштава, а има и наших суграђана, средовечне доби, који хоће да имају народно одело. Млађима је, за потврду националног идентита, и данас довољна шајкача, као што је то записао и М. Петровић пре 14 година.

Женски јелек, на почасном месту у Драгомировој радњи у Сеничанима

Уз народну ношњу пашу опанци које, у доњој вароши већ годинама у својој радњи у најстаријој кући у главној улици, вешто салива Саша Стошић. –Заволео сам опанчарски занат, који сам учио код врхунских мајстора, а свакодневно правим опанке, али и модерне ципеле, које све више интересују младе људе – рече нам Сале обућар.

Саша Стошић, опанчар

Није тек тако речено да „без алата нема заната“, јер је потребно, најпре, изабрати одговарајућу врсту коже за сваки део опанка, припремити опуте и узети алат у шаке. Најпре је БОДОМ потребно процепити кожу на око један до један и по сантиметар од ивице опанка, па тако у круг. Потом се разврте рупе не месту расцепа, па се провлачи опута кроз рупе. Пожељно је да опута буде влажна како би се лакше провлачила кроз рупе, а може да буде опута провучена и кроз лој. Тако се завршава фаза шивења опанака.

Неопходан алат за израду опанака

Затим се опанак набаци на калуп, формира се по дубини и по ширини, затегне се уз помоћ ексерчића и остави да се суши. Опанци неколико дана стоје на калупима, произведеним од дрвета или пластике, како би попримили пожељан облик. Док су на калупима мајсторско умеће се наставља бојењем опанака. И то без било каквих вештачких боја и фарби, већ трљањем шљивовом и трешњевом кашиком.

Затим почиње премет или преплет опутом, преко прстију до негде испод риса - до почетка корена свих прстију и све се заврши лозицом, која настаје тако што један крај опуте провлачимо кроз опуту, па онда други крај и таквим наизменичним провлачењем добија се лозица. После сушења ради се вођица да ојача преплет, како не би пао према доле. Вођица се налази дуж краја премета са обе стране и по средини. После скидања опанка са калупа правим каишеве или лаковане каишчиће, залепим пенџет-гуму и опанци су спремни за купца.

Фаза бојења опанка – шљивовом или трешњевом дрвеном кашиком

-Осим жућкастих опанака правим и опанке тамно-браон боје, која се добијала у процесу штављења коже. Раније се користила и шишарка од храста лужњака, која је и давала кожи тамно-браон боју. Тако се у домаћој радиности добијала тзв. вегетабил-кожа, природним путем, без хемије која се примењује у данашњој индустрији – несебично открива тајне свог заната Саша Стошић.

Опанци привлаче погледе пролазника

-Жао нам је што нема младих, који би се заинтересовали за ове старе занате, једногласно нам рекоше абаџија Драгомир Плећевић и опанчар Саша Стошић, који никако од државе да добије решење да је његова радња уписана под „старе занате“, чиме би имао и мању пореску обавезу и могао да рачуна на подстицајна средства,а што би вероватно мотивисало и младе људе да се баве старим занатима.