Текст и фото: Мирослав Живановић
Пре десет година, 30. јануара 2012. преминуо је Живан Сарамандић, непоновљиви бас-глас српске оперске сцене. Његово место у кући славних аранђеловачких великана одавно је резервисано. Овим поводом указујемо на битне околности из Сарамандићевог животног мозаика.
Живан је свој таленат наследио од оца Миодрага, трговца и музичара, који је пре рата у Београду свирао неколико инструмената, а дружио се и са оперским певачима. Међу њима је био и Бранко Пивнички, дугогодишњи управник београдске опере, који је на истом месту пожелео Живану добродошлицу, када је примљен у Оперу Народног позоришта.
Развијање истанчаног укуса и склоност ка такозваној озбиљној музици, која се у то време ретко слушала и изводила, Живан је започео у средини у којој је живео и растао, нарочито у аранђеловачком парку. Његова музичка група свирала је уз популарну и класичну музику, док су Живанови стричеви по кући певали италијанске канцоне.Трагање за музичким изразом и изазовом води га у Удружење џез музичара Србије, чији је члан постао 1957. године.
На приредби Радио Београда „Микрофон је ваш“, у Аранђеловцу 1959. године, певајући романсу „За тобом моје срце жуди“ Живан је освојио прво место.
Прелом у каријери
Као апсолвент Економског факултета у Београду Сарамандић је доживео прекретницу у певачкој каријери. Наиме, тих дана добија позив и 2. јуна 1962. године наступа у великом београдском варијетеу „Орфеум“, који у то време представља културну институцију у склопу цркуса „Адрија“. У њему су наступали најбољи глумци, пантомимичари и певачи. Својим дебијем Живан је привукао велику пажњу јавности, телевизије и писаних медија.
Дочека Нове 1963. године радо се сећао током целог живота,јер тада су југословенској политичкој елити певале највеће естрадне певачке звезде. После концерта сачекао га је крај бине Едвард Кардељ, други човек у хијерархији власти. Он га је упознао са Јосипом Брозом Титом, са којим започиње блискост, којој се често враћао и о њој с поносом причао. Радо је певао Титу и његовим гостима. Од многобројних наступа пред маршалом, најчешће се сећао свечаног концерта у част Леонида Брежњева приликом посете Југославији: „Када су Тито и Брежњев изашли после разговора, загрљени и ознојени, сви смо мислили да се све добро завршило... Узео сам гитару и почео да певам старе руске песме које нико не зна... Брежњев је био изненађен. Кад сам видео да то делује дам знак Бокију (Милошевићу) да почне, лагано, „моравац“. Приђем Брежњеву и кажем: «Молим вас да заиграмо наш народни плес».Тито одгурне столицу, да пропусти Брежњева, и сав запрепашћен гледа шта ће се десити. Брежњев каже да он то не зна, али ја одговорим да је то просто. Два лево, два десно...и он се ухвати поред мене. Дотрчаше запрепашћени његови лекари показујући на срце, али смо ми лепо два минута играли „моравац“. Када се то завршило, он ми каже: „Такав си ми диван програм приредио да ћу ја сада бити твој лични уметник. Поклонио се и говорио поему „О човеку о Нету“. Ту је поему Мајаковски посветио посланику Нету из Берна, којег су 1923.године убили белогардејци. Ја сам православни комуниста. Никада нисам био титоиста... Тито ми јесте седам пута дао стан, који сам свих седам пута вратио“, говорио је Живан.
Дочекан с неверицом-испраћен овацијама
Да би добио шансу и покушао да наступа у опери, Живан је морао да прође посебну петомесечну обуку код чувене професорке певања Зденке Зикове. Примљен је 30. априла 1966. године на пробни двогодишњи рад у Опери Народног позоришта. Мада је у то време месечно у опери имао плату 45.000, а за једно вече на естради добијао 30.000 динара, Живан се није много двоумио. Наставио је вредно да вежба и већ 21.септембра исте године дебитовао је у улози краља Египта у опери „Аида“ Ђузепеа Вердија.
Наступ Живана Сарамандића на сцени Народног позоришта 1974. године музиколог др Бранка Радовић сматра историјским. Са неверицом дочекан, испраћен је овацијама. Рођен је нови Борис Годунов, али онај којим је могла да се подичи београдска опера и да гостује не устежући се, свуда у свету. То се и догодило. Са Сарамандићем Београдска опера је наступала у Брну, Варшави, Совјетском савезу.
Упечатљив доживљај с почетка осамдесетих година прошлог века о Живановом чаробном басу оставио је Дејан Савић, асистент диригента Хора Опере Народног позоришта и пијаниста, који је учествовао у стварању ремек-дела Мусоргског, опере „Борис Годунов“. Диригентску палицу је носио Душан Миладиновић: “На првој заједничкој проби у Сава центру Бориса Годунова је тумачио Живан Сарамандић. Када се празним гледалиштем разлегао Борис Годунов, занемео сам и помислио у себи - па шта је ово, ко може овако да звучи, какав је ово глас? Са свим дубинама и висинама аликвота, чист и продоран, јасан и топао. Следеће чега сам постао свестан јесте да је оркестар престао да се чује, потом сам угледао широк осмех маестра Миладиновића и чуо његове речи: „Млади колега се изгледа збунио, па није одсвирао своју деоницу? Ништа зато, хајдемо поново, молим вас, сви заједно овога пута (...) Срећом он је схватио колико сам био опчињен оним што је долазило са сцене.“
Живан оперски месија у Метрополитену
„Био је наш Шаљапин, исто тако широког репертоара, толико разноврсног жанровски како ни један естрадни бас не би могао да буде међу оперским уметницима и као ни један оперски певач могао је да пева ону другу популарнију музику. То му је полазило за руком тако да се никада није одрицао једне од две уметности(...) Његов репертоар са црначким духовним песмама, али и руским романсама одушевљавао је руске љубитеље музике и обожаваоце великог Шаљапина. Многи су са сузама у очима излазили са ових концерата. Његове четири октаве у гласу, потпуно изједначени регистри, са оним ефектним тоновима у најдубљем регистру које мало ко поседује, чинили су сваку интерпретацију задивљујућом (...) Могао је да буде најдубљи бас, па затим и бас-буфо, чак и бас-баритон, што му је омогућавало огроман дијапазон улога у Опери Народног позоришта,“ дала је кратку стручну експертизу др Бранка Радовић.
Стручњацима није промакло да је Живан Сарамандић после колосалног испевавања арија из „Бориса Годунова» у Метрополитену проглашен за месију. У чувеној њујоршкој оперској сали, у којој су били представници управе Метрополитен-опере, настао је тајац који је трајао све док чувени Боб Ломбардо није устао, пришао Живану и са огромним запрепашћењем му признао да је највећи бас којег је икада чуо!
Певао је пуном снагом дан уочи што је преминуо
Шта је певао Живан? Оперу, руске романсе, забавну, џез, старе градске и старе народне изворне песме. Коме је певао? Школским друговима на Букуљи, у парку Буковичке бање, под «Аркадама» и «Старом здању». Певао је за Милку и уз Милку, у његовом моћном басу отварала се пета боја гласа, као врхунски украс његовог певања.
Најпознатији бас код нас двао је целога себе и мада је имао, при крају живота, великих срчаних проблема због чега му је уграђен и троструке бајпас. Певао је пуном снагом, као да први пут пева и дан пре него што је преминуо 30. јануара 2012. године.
Један од колега Живана Сарамандића, из београдске Опере Народног позоришта, дирљиво је рекао: „Његов одлазак затекао нас је потпуно неспремне, усред планова за даље пројекте и размишљања о томе да ли постављати поново „Бориса Годунова“ или радије Бородиновог „Кнеза Игора“. Напустио нас је усред проба за обнову омиљене му Вердијеве опере „Дон Карлос“, свега два дана пред премијеру. Ту представу и све касније у којима је учествовао, играли смо у његову част, а краљева столица, његов престо, остао је празан. И тако до данас. “
Снагом своје личности Живан Сарамандић је певање без фалша, претворио у морални кредо - живот без фалша.
