Мирослав Живановић
Преображај Сретена Божића, родом из Горње Трешњевице код Аранђеловца, у Банумбира Вонгара у Аустралији није само биографска надоградња, него један од важнијих догађаја у култури Абориџина, историји Аустралије и основа за веће научно истраживање овог феномена.
Из титоистичке Југославије, у којој је дуго тумарао тражећи своје место под сунцем, Сретен је емигрирао 1958. године у Италију, да би се затим, обрео у Француској. Овде је све време живео као избеглица у прихватилишту Црвеног крста у Паризу. Захваљујући сналажљивости полази му за руком да за непуне две године, у срцу европске памети, упозна књижевницу Симон де Бовоар и ирског драматурга Семјуела Бекета са којим се касније дописивао. Часопис Модерна времена власништво водећег филозофа Жан-Пол Сартра објавио је Божићеве ране приче.
Како је сећање Сретеновог оца Стевана о трагању за златом у Аустралији стално одзвањало у ушима младог пустолова, и подгревало му сан о „петом континенту“, отиснуо се на „пут наде“. После годину дана пловидбе, закорачио је 1960. године на континент окружен са три океана, британској колонији (у којој су робијали кажњеници) првобитно названој Нови Јужни Велс. Прве године тешко се споразумевао са досељеним белцима због лошег познавања енглеског језика.
У потрази за послом (од Алис Спрингса до Кимберлија) доживео је по први пут у животу и три сусрета: са пустињом, камилом и домороцем -Абориџином. Када је „пустињска лађа“, коју је користио као превозно средство, угинула од исцрпљености остављен је сам самцат на милост и немилост суровој природи пустаре Танами. Захваљујући однекуда створеном Џубуру из абориџинског племена Варбили, који га је закопао у песак до главе, правим чудом је преживео. Од тада Абориџини су постали део његове судбине.
Славко Даниловић, политички дисидент, бринуо о Сретену у Аустралији
Коначно стигавши на одредиште у Кимберлију, Божић се прихвата посла физичког радника на градилишту велике бране и постројења за наводњавање на реци Орд. Са њим је било 30-так југословенских досељеника, углавном физикалаца, приучених мајстора и занатлија, који су једва говорили енглески језик.
Сретен Божић на једном од градилишта у Аустралији (фото: из књиге Абориџински митови)
После завршетка посла на Орду, био је домар туристичког насеља Мандора. Сретен користи прилику да се чвршће зближи са Абориџинима, мада је приступ Арнхемовој земљи и рад у Бушу (област ван људских насеобина и култивисаних подручја) био строго контролисан и одобравало га је Министарство за социјална питања у посебним случајевима. Ово је обавезивало све антропологе до првих година 1970, јер су њихова истраживања о животу домородаца сматрана превратничким, а дружење са Абориџинима забрањено законом.
Захваљујући школском другу из Индустријске школе у Аранђеловцу Славку Даниловићу, југословнеском политичком дисиденту, Божића у Гоуву 1969. године чекају грађевински послови на којима ради велики број Југословена и Европљана, смештених у раднички логор Валаби Бич.
Да би наставио колико-толико да живи нормално, није бирао посао. Његови сународници водили су га од рудника до рудника да истражује и копа руду злата. Затим је „златарски посао“ заменио подземним ходницима рудника уранијума. Овде му је друштво правила јефтина радна снага, пре свих Абориџини. Временом, пред Божићем почиње да се отвара чудесан свет домородаца. Схватајући куда воде понори у које су их све дубље гурали бели колонисти, њихов трагични усуд код њега је попримао снажну, магнетску привлачност.
Увидевши да са њима живи први белац који им прилази као људским бићима, Абориџини Божићу несебично отварају богате ризнице свог начина живота, схватања, културуре и етнографије. Требало ја да прође деценија (колико је живео са њима у Бушу) да Сретен комплетира слику и слегне утиске о трагичном положају ових племена. Њиховом убрзаном зближавању замајац даје „уранијумска хистерија“, чијих је завршних последица Божић био један од ретких сведока.
Сретен Божић са истраживачкима судбине Абориџина (фото: из књиге Абориџински митови)
Наиме, помама колонијалних грамзиваца за копањем руде, која је касније послужила за експериментисање атомским пробама, доноси трагедију (која је чувана у најстрожој тајности) незамисливих размера - брисања са лица земље домородаца! Љубопитљивом Сретену то није могло да промакне незапажено, па је почео да бележи руком и фото-апаратом све што чује и види од, испоставиће се, наследника културе домородаца за коју се тврди да траје 50.000 година. Постало му је јасно: развој рударства уранијума у директној је вези са пустошењем домицилних племенских заједница и њихове традиционалне културе. Пред очима му се отворила комплетна стварност нацистички обликованог „коначног решења“ домородаца, што га је подсетило на митске приче „данка у крви“, српску трагичну судбину у раљама отоманске империје.
Преображај Сретена Божића у Банумбира Вонгара
У току те и такве спознаје, почиње преображај Сретена Божића у Банумбира Вонгара. Ово име су му даровали Абориџини и означава „гласника света духова“. Упркос суровој репресији аустралијских власти, иза којих стоји енглеска империјална култура силе и уништења, Вонгар прикупљену грађу и писане списе први пут објављује (после прозних, поетских и антрополошке записе на енглеском језику) у књизи Абориџински митови (1972).
У годинама пре и после навршене деценије боравка у Аустралији, име Сретена Божића постаје сумњиво властима Северне Територије и воде га као „шпијуна хладнога рата“. У Гоуву, коначно, схвата да је под надзором полиције и да га прате. Том статусу пресудно је допринео текст о разорном утицају рударске корпорације, који је захваљујући Гордону Брајанту, савезном политичару Лабуристичке странке, објављен у часопису Smok Sygnals ( Димни сигнали), гласилу организације Aborigines Advencement League (Напредна лига Абориџина) у Мелбурну. Због тога се сакрио у Буш међу Абориџине.
Корак даље ка потпуном сједињавању са домороцима, Сретен прави избором Абориџинке Ђумале за своју животну сапутницу. Са њом је изродио сина и ћерку. Тиме је створио својеврсно побратимство са Абориџинима. Живео је дуго година у Бушу са својом породицом све док га једнога дана непознати људи (иза којих је стајала држава) нису претњом (у маниру криминалаца) одвојили од најмилијих и приморали да напусти земљу.
Више никада није видео своју породицу, нити сазнао шта се заправо десило са њима. Од овог догађаја Вонгар се никада није у потпуности опоравио. Наду су му давали снови и халуцинације на јави у којима је «виђао» Ђумалу и децу. Настављајући да пише, Вонгар је покушао да зацели своје ране. Своја сећања почео је да обликује у романескне форме створивши такозвани Нуклеарни циклус. До тада је писао поезију, драме, новинске чланке, антрополошке радове и кратке приче. Први роман Валг посветио је Ђумали и њеној поезији, која га је оплеменила и увек му изнова давала снагу и инспирацију.
Добитник највеће аустралијске књижевне награде „Емиритус“ није подобан за „Нобела“
Божић у Мелбурну упознаје аустралијског писца кратких прича, мемоаристу и антрополога Алана Маршала. Плод њихове сарадње је заједничка књига Абориџински митови (1972). Његово књижевно стваралаштво подвргнуто је драконској цензури о чему је писао: „Мој рад је очигледно био проскрибован тако да ниједне новине нити часопис у Аустралији не би вољно штампао било шта са мојим именом. Издавачи антологија аустралијске књижевности су га се клонили, а мене нису сматрали подобним да учествујем на главним аустралијским књижевним такмичењима, под изговором да су моја дела већ објављивана у иностранству. Мог имена није било ни на електронским медијима, укључујући и књижевне програме на радију“.
Приређивач Божићевих дела, каже: „Вонгарова дела нису пуки опис живота аустралијских Абориџина, већ неопозиви глас против њиховог свирепог погрома, залагање за признавање њихове културне посебности и значаја њиховог историјског наслеђа... У томе је наилазио на дубоко неразумавање и отпор беле Аустралије, тако да су управо стога његове књиге прво објављиване у Америци и Европи, Далеком истоку, а тек потом и у Аустралији, јер су дубоко узнемиравале друштвену свест... Његова дела су у Аустралији забрањивана, књиге заплењиване, нападан је, а његова сведочанства нису подобна... На својој кожи је јасно је могао да осети да неслобода једнако радо облачи и комунистичко и либерално рухо, с обзиром да је и у Југославији и Аустралији прогоњен из истих разлога.“
И поред свега, Божић је добио највећу аустралијску књижевну награду „Емиритус“ 1997. године. Међутим, приликом свечаног уручивања био је присутан само Сретен, његова друга супруга и службеник који је у име државе уручио награду. Испоставиће се да је јавност ускраћена за вест о награди, а да Божић као добитник није предложен за Нобелову награду, како је до тада практиковано. Истине ради, неки од његових романа данас су део школске лектире у његовој другој домовини.
Недовољно изучаван феномен Трешњевичанина Сретена Божића Б. Вонгара
Живот и дело Сретена Божића, алијас Вонгара, представља непоновљиви, недовољно изучаван феномен преображаја, преливања и транспоновања личности из једне у другу формом, духом, емоцијама и стваралаштвом. У српској књижевности, донекле етнологији и антропологији, тек су се недавно појавила научна истраживања о Сретену и његовом делу. Пажњу стручне јавности привукли су радови Александара Петровића Антропологија истине, други живот и опус примум Б. Вонгара, Јелене Арсенијевић Митрић Емигрантски дискурс Б. Вонгара, Љиљане Богоеве Седлар Б. Вонгар и нобеловци: текст и контекст и Гордане Горуновић Књижевно дело и живот Б. Вонгара у светлу етнологије и антропологије.
Док Сретен Божић (у тек начетој десетој деценији живота) на имању, предвиђеном за своју породицу, у Мелбурну још увек снива своје снове у друштву омиљених дингоса, присетимо се речи Александра Петровића: „И Срби и Абориџини, и бели Аустралијанци, који то још не схватају, и цео свет, имали су срећу да је Сретен Божић постао Б. Вонгар и да се са дна друштвене лествице винуо ка врховима савремене књижевности. Оно што је он учинио може да уради само онај ко је после смрти успео да се роди.“
Стваралаштво Сретена Божића: тешко је утврдити тачан број и годину издања његових штампаних дела, јер су многе књиге прво изашле на енглеском, па превођене под истим или различитим називом на другим језицима. Зато и овај списак (преузет из Википедије) треба узети са резервом. Богати стваралачки опус Вонгара сачињавају седамнаест књига. Од тога је навише посвећено такозваном Нуклеарном квинтету и то су романи: Манхунт (1975) у српском преводу Хајка на човека, Валхо (1983), Каран(1985), Габо Дарја (1987) и Раки (1994). Дингово легло (1999) је аутобиографско дело, а у збирке прича су убројане: Пут за Брагу (1978), Барбару (1982), Последњи чопор дингоса (1991) и Марнгит (1992). Објављене су драме: Јабланови-Гулвири и Бого (1960), Камен у мом џепу (Сретен Божић са Аланом Маршалом, 1972), Село Баланг-Ан (1973), Билма (збирка поезије, 1984), Тотем и руда (фотографска колекција, 2006) и Абориџински митови (антропологија, 1972).