ДТ
Брезовчани извор планинске питке воде „Врањевац“ каптирали пре 60 година, а од километра пута поред једног од најлепших кладенаца у аранђеловачкој општини – за 15 задњих година асфалтирана половина џаде од 500 метара.

-Мој комшија Милан Максимовић и ја најчешће покосимо траву око извора и приступне стазе до извора „Врањевац“, на коме од памтивека моји Брезовчани пију воду која је „као душа“, што би рекао наш народ – изусти Брезовчанин Александар Вујановић.

Александар Вујановић на неасфлатираном делу пута поред „Врањевца“

На извор „Врањевац“ по воду долазе не само мештани, већ и путници-намерници који су чули за воду која дотиче са венчачког виса „Змајевац“, који је ваздушном линијом удаљен око 500 метара. Наш саговорник је ове године сам довезао неколико трактора ризле, којом је поравњао рупе на овом делу пута. –Овај пут у делу Брезовца с називом „Ливаде“ користи око 75 домаћинстава, од којих њих десетак да би дошли својим кућама, а остали да би наточили воду. Чуди ме што аранђеловачка власт никако да асфалтира пола километра пута! Да ли сматрају да им ми нисмо „сигурни гласови“, па им се „не исплати“ да среде пут до најлепшег, не само брезовачког, кладенца? – пита се Вујановић.

Александар Вујановић (који обрађује седам хектара земље, има четири хектара шуме, две краве и 15 оваца и ради каменорезачке послове у фирми „Мис Јовановић“) сопственим средствима и личним радом одржава и пут и извор „Врањевац“. Преко пута потока „Врањевац“, који протиче поред истоименог извора, прва комшиница Јелена Коларевић је пре две-три године обележила лепом дрвеном таблом назив кладенца са исписаном поруком: „Извор 'Врањевац ' природа нам дала! Чувајмо га – хвала“

Оригинална информативна табла код кладенца „Врањевац“

Лепе риме („дала – хвала“) подсетиле су нас на песнике Брезовачке, Бранку Максимовић и Владету Коларевића (једно село – два чувена песника), који су својим причама и песмама о „Змајевцу“ и „Врањевцу“ сачували за вечност приче од давнина, које су се преносиле с колена на колено, а Бранка и Владета их с љубављу деценијама записивали.
-Према води и белом венчачком мермеру Брезовчани се од вајкада односе као према божанству, па нас зато много боли ово упропашћавање Венчаца и немар власти, која дели људе на „моје“ и „њихове“, па зато ни пут поред Врањевца није асфалтиран – рече нам Бранка Максимовић и читаоцима напег портала подари наменску песму „Све надјача број гласача“:

Песма Бранке Максимовић „Све надјача број гласача“

-Хвала мојим Брезовчанима, који су 2000. године сви потписали петицију против отварања каменолома „Сенове Лазине“, преко пута моје куће и у близини Врањевца. Тад су „Неметали“ почели да рањавају Венчац и на овој страни, али су престали. Остала је белина која је данас могла да буде и знатно већа, па да збрише са лица земље и све околне куће, па и извор воде „Врањевац“. Срећом, то се није десило, па се надам да ће Брезовчани, који се сад буде и против проширивања лежишта „Виногради“, успети да нешто од Венчаца остане и за будућа поколења – рече нам виспрена и одважна песникиња Бранка, која се не либи да каже истину, ма како она болна била.

На мермерној табли која је постављена приликом каптаже „Врањевца“ 1961. године (урадили Брезовчани, који су махом и радили на, током стотину година једином руднику меремера „Венчацу“) пише: „Врањевац. Ову чесму подигоше захвални грађани овог краја са 35 чланова, 1.Х 1962.“ Кад је касније табла поломљена, у великој временској непогоди која је 80-их година задесила Брезовац, Бранка Максимовић (тадашњи курир „Венчаца“ на мотору АПН-4, који и данас чува испод свог прозора) је на „Венчацу“ организовала да њени Брезовчани ураде нову таблу, која и данас сведочи о слози и љубави према свом завичају.

Поглед на таблу „Врањевац“ и напуштени коп „Сенове Лазине“

Брезовчани су 30-их година прошлог века добили и сеоски водовод, са три мермерне чесме, које данас одолевају зубу времена, али немају славине и изгледају запуштено. Ваљда ће нова власт, ако ни због чега другог оно бар због ојачале опозиције у аранђеловачкој скупштини, асфалтирати и пут поред „Врањевца“ (без калкулација о „сигурним гласовима“) и преуредити водовод и чесме изграђене од стране Дунавске бановине Краљевске банске управе Краљевине Југославије. Тада је седиште бановине било у Новом Саду и боље су новосађани знали шта нам ваља чинити у нашем дворишту од нас самих.