Мирослав Живановић
Главни истраживач, професор Станко Бранковић, светски познати ауторитет за електрохемијске процесе Универзитета Хјустон и Роблес Хернандез , ванредни професор, освојили су Грант за стварање врхунске класе магнетних материјала у износу од 240.000 америчких долара бесповратних средстава.
Ова вест изазвала је пажњу познатих светских научних часописа крајем прошле године, о чему је «еСтварност» прва у Србији добила те информације. Еминентном српском научнику, Аранђеловчанину Станку Бранковићу, професору престижног америчког Универзитета у Хјустону, бесповратно је од стране САД поверено 240.000 долара да са својим тимом у наредне три године осмисли нове електрохемијске процесе синтетизације танког слоја метала на другој подлози, или проводној површини ради модификације његових спољашњих својстава, и стварање исплативог процеса стварања нове легуре врхунског квалитета, која ће имати широку примену.
Поводом добијања овог Гранта, Станко Бранковић, професор електротехнике и рачунарске технике, специјално за «еСтварност» каже: -Ово истраживање ће донети нови начин синтетизације магнетних материјала користећи електрохемијске процесе, технохемијског и биомолекуларног инжињерства. Наш циљ је да дизајнирамо магнетни материјал који ће имати веома добра магнетна својства, као што су магнетизација засићења, магнетна мекоћа (способност да се мења смер магнетизације на врло малим спољним пољима), а истовремено бити у могућности да подржи пропустљивост и високог електричног отпора, рекао је Бранковић и додао: -Све је то потребно за стварање нове класе магнетних материјала, који ће имати веома мале губитке енергије током електромагнетне индукције на фреквенцијама високог поља. Ово је наставак истраживања магнетних материјала које је спровео мој тим у последњих 15 година. Истраживања су заснована на дугогодишњим идејама које смо предложили и доказали темељним радом, на основу чега смо добили подршку и потврду индустријских партнера.
Станко Бранковић у свом кабинету на Универзитету Хјустон у САД
Станко Бранковић је рођен 13. марта 1969. године Аранђеловцу, од оца Радована и мајке Драгиње. Има и старијег брата Дарка. Станко је завршио основну школу и гимназију у Аранђеловцу. На Технолошко-металуршком факултету у Београду дипломирао је у редовном року 1994. године на одсеку за хемијско и биохемијско инжењерство. Бриљантом студенту просек оцена је био изнад девет, што га је сврстало у круг најбољих академаца у његовој генерацији овог факултета. Када су Југославији уведене санкције после распада земље, Станко добија прилику да пише докторски рад на државном Универзитету у Аризони на тему Електрохемијски раст танких филмова који је одбранио децембра 1999. године.
По одбрани доктората, одлази две године на постдокторско усавршавање у националној лабораторији на Брукхавену у Њујорку. Тамо је радио са нашим истакнутим научником др Радославом Аџићем. После одбране доктората и усавршавања у Њујорку, запослио се у истраживачом центру компаније Сигејт у Питсбургу. Четири године након тога прелази да ради као професор на универзитет у Хјустону у Тексасу, где је тренутно редовни професор на Електротехничком факултету.
Објавио је више од сто значајних научних радова укључујући шест поглавља у разним књигама и едицијама и постао цењен и планетарно признат стручњак у својој бранши. Одржао је више од две стотине предавања на стручним симпозијумима, конгресима и врхунским универзитетима.
-Главни изазови професорскога посла су везани са научноистраживачким радом и креирањем новога знања, преношење знања и успостављање светски признатог доприноса у својој области. То се огледа у квалитету публикација у престижним журналима, бројем цитата, бројем докторских и пост-докторских сарадника, истараживачким фондовима који су вам додељени у отвореном надметању са колегама из ваше области, престижним наградама и светском угледу, објашњава др Бранковић са којим изазовима се сусреће на факултету,
Радо се сећајући свог одрастања у Аранђеловцу, Станко Бранковић истиче да се његова свакодневица у Аранђеловцу није много разликовала од својих вршњака: -То је било време социјализма и једнакости када мање-више није било раздвајања међу децом по класној основи. Сви смо пролазили кроз слична иксуства, несташлуке, школе итд. Другари који су ми били у тим данима су и данас моји најбољи пријатељи - Зока, Цале, Дале, Ага, Кнез и Плећа. Од наставника средње и основне школе који су ми остали у драгом сећању издвојио бих Милу Котур (предавала српски), Милу Миливојевић (физика) и Драгану Ђорђевић (енглески). Моји родитељи су били професори на Вишој технолошкој школи у Аранђеловцу, тако да сам од малих ногу појам посла доживљавао кроз искуство њихових професорских обавеза. Они су се потајно надали да ћу студирати хемију, али сам их, морам да признам, разочарао и постао инжењер, отворено прича професор Бранковић дотакавши се и студирања у Београду: -Имам и лепе и ружне успомене из тог периода. Што се тиче професора који су оставили трага на моје погледе у животу издвојио бих професора Гојка Димића (физика) и професора Славка Шербановића (термодинамика). Већ дуго живим и радим у иностранству тако да нисам упознат у потпуности са условима за студирање и научно- истраживачки рад у Србији. Једно је сигурно, слаба материјална ситуација у нашим научним институцијама не сме да буде изговор за нерад, апатију и ниске стандарде. Млади људи би требало да жуде за највишим циљевима и да се труде да стално уче и да се усавршавају колико год то могу у датим околностима. Не смемо да заборавимо да је однос према науци и образовању ствар културе и цивилизациског нивоа једнога народа и да то колико су те делатности цењене у нашем друштву одсликава однос према нашој будућности и нашој деци.
Професор Станко Бранковић са супругом Тијаном има сина Михаила.
