Драгован Лазаревић
Пустолови, који би хтели "хлеба без мотике", можда још трагају за напљачканим благом харамбаше Рајка, скривеним, према народном предању, у недрима Рајкове пећине, надомак Мајданпека.
Неке, изгледа, нису обесхрабрила ни сазнања спелеолошке екипе, предвођене проф. др Раденком Лазаревићем, која је пећину поодавно до танчина претражила и за посете знатижељних оспособила, али на благо пустахије Рајка није набасала. Спелеолози у пећини нису пронашли ни накит, ни дукате харамије Рајка, мада злата и сребра има у комшилуку - у руднику бакра, а можда и у некада златоносном Пеку, али су открили непроцењиво спелеолошко кристално благо - накит и украсе које је природа вековима филигрански вајала.
То природно благо "које расте" сабрано је у књизи др Лазаревића "Крас Дубашнице, Горњана и Мајданпека", у издању Српског географског друштва, борског предузећа "Штампа, радио и филм", Туристичке организације и Друштва младих истраживача Бор. Крас Бора и Мајданпека захвата површину од 117,5 километара квадратних, а на том простору је истражено 356, како се то сувопарно, стручно вели, спелеолошких објеката - 292 пећине и 64 јаме. Дужина подземља је 15.626,6 метара, а површина 80.641,2 метра квадратна.
Међу тим даровима у утроби земље су и три лепотице - Рајкова и Лазарева пећина и Верњикица, коју је, са екипом, истражио наш познати геоморфолог, хидрогеолог и спелеолог, професор Београдског универзитета др Лазаревић који, мада је у пензији, још истражује "подземље". Проф. Лазаревић, рођен 1924. године (увелико гази 96-у) у Стојнику код Аранђеловца, довршио је истраживање Рајкове и Лазареве (Злотске) пећине, које је давно започео Јован Цвијић.
Рајкова пећина је "на челу" Малог Пека који настаје од Паскове и Рајкове реке, а протичу кроз истоимену пећину. Највеће знаменитости и лепоте Рајкове пећине су Велика, Кристална, Јежева и Дворана водопада. Крштена је именом хајдучког харамбаше Рајка који је живео у 19. веку у старом рударском насељу Рајково, узводно од понора Рајкове реке. Легално је Рајко био механџија, а ноћу је хајдуковао - пресретао и пљачкао путнике и караване на друму Доњи Милановац - Мајданпек. Народ верује да је опљачкао силно благо и сакрио га негде у пећини, за којим неки и даље трагају, забележио је др Лазаревић који је записивао и бајке и легенде из "завичаја" многобројних пећина које је истраживао.
У источној подгорини Кучаја, у залеђу Злота, познатом под називом Дубашница, у близини Бора, на крају јединственог кањона Лазареве реке, налази се Лазарева пећина. И у Цвијићево време, када је започео истраживања, звала се Лазарева, а доцније је названа Злотском, по оближњем истоименом месту. Сада се поново зове Лазарева, а злотским се називају све друге пећине у залеђу Злота.
Пећина је добила име по кнезу Лазару, чији су остаци војске, бежећи испред Турака после Косовског боја, склонили у ову пећину. Народ верује да су кости, пронађене у пећини, остаци животиња којима су се хранили српски војници. У турско време је улаз био зазидан да се у пећини не би скривали хајдуци и збегови. Народна веровања су заблуда, јер су пронађене кости у пећини много старије - потичу чак из леденог доба. На левој страни Лазареве реке, на пушкомет од Лазареве пећине, налази се лепотица Верњикица. Име те пећине потиче од влашке речи врењика, што значи вредна, непоновљива, изванредна. Ове три подземне красотице налазе се међу осам пећина чије је уређење др Лазаревић организовао и међу 13 за које је урадио пројекте за уређене и туристичке посете и о свакој написао монографију.
При руци су др Лазаревићу стално неустрашиви чланови Спелеолошке групе Друштва истраживача из Ваљева, који су истражили око хиљаду спелеолошких објеката. Они су најбољи изданак покрета Младих истраживача који је поникао у Ваљеву, под "палицом" некадашњег републичког министра полиције Душана Михајловића. Увек су ваљевски спелеолози са својим "чика Раденком", по којем и једну пећину код Мајданпека назваше "Чика Раденкова јама".