Мирослав Живановић
Сви Аранђеловчани знају за стрму Улицу др Будимировића, која из главне улице води према аутобуској станици, али податке о његовом животу и раду зна мало житеља града под Букуљом.
Доктора медицинских наука Милана Будимировића красила су три врлине, око којих се исплео читав његов живот: приврженост петочланој породици, изражен осећај слободарског патриотизма и племенитост коју је највише испољавао кроз медицину. За сваку од ових темељних одлика чврстог карактера, изградио је морална начела због којих је био спреман да положи живот. Безброј пута је у изазовним временима то потврђивао тако да се његова смрт (последица нацистичке освете) може узети као школски пример поклапања етике и животних принципа.
Милан Будимировић пореклом је из сеоске породице у Батајници. Отац Михаило Будимировић и мајка Десанка Мамузовић Будимировић добили су га 1895. године. Бистром детету школа је ишла од руке. После осмогодишње, диплому средње школе стекао је у Сремским Карловцима 1913. године (према другој верзији основну школу и гимназију је завршио у Београду).
Припремајући се за свој животни позив лекара, уписао је медицински факултет у Инсбруку. Добоши Великог рата прекидају његове младалачке снове и приврженост докторском позиву. Зову отаџбине даје предност над науком. Као доборовољац-медицинар видао је ране и спасавао животе српским војницима, искусивши прве лекције људи у „белим мантилима“. Сурова животна стварност предухитрила је теоријско знање и катедру. Ратни изазови чекали су га на првом кораку, јер је већ 1914. године ухапшен и као талац прослеђен у логор. Милана нису могли дуго да спутавају стеге и живот у логору. Убрзо бежи из заточеништва и пребацује се у Француску. Дочекао је згодну прилику да се врати српској војсци као добровољац у медицинској униформи. По сопственом признању (на саслушању у Гестапоу 22. априла 1943) испричао је које чинове је носио као лекар: „ Војску сам служио током светског рата (читај-Први светски) и као помоћник лекара. Након рата и након што сам завршио студије, био сам унапређен у санитетског поручника. Током година био сам и даље унапређиван и године 1924. постао сам санитетски капетан прве класе. Овај војни чин имам још и данас“
По завршетку Великог рата, Будимировић се враћа студијама медицине. Наставља школовање у Загребу. Дипломирао је и одбранио докторску дисертацију на престижном Прашком универзитету 1922. године.
Годину дана пре тога у Прагу га чека и најлепша страница његовог љубавног живота. Познанство са Чехињом Викторијом Буковски прерасло је у брак 1921. године.
Носећи у себи жељу да своје медицинско знање посвети српском народу, Будимировић исте године када је докторирао, хита у Србију и у Александровцу добија први званични посао среског лекара. Већ наредне 1923, одлуком Министарства образовања, сели се у Аранђеловац, испуњавајући велику жељу да се посвети неговању здравља младог нараштаја и подмлађивању земље која је изгубила много људи и рату.
Факсимил црквене матичне књиге рођења ћерке Милена (архива: «еСтварност»)
Милану Будимировићу се првих година живота у граду под Букуљом посрећи. Супруга Викторија Буковски Будимировић и Милан пригрлили су друго дете - ћерку Милену 28. марта 1924. године. 
Факсимил црквене матичне књиге рођења ћерке Марије (архива: «еСтварност»)
Треће дете - ћерка Мирјана се (према црквеним матичним књигама) родила 21. маја 1928. године. Кумовао је као и код претодне деце Миливоје Радосављевић, инжењер из Земуна.
Доктора колеге препознавале по исцрпним годишњим извештајима о ђачкој хигијени
Доласком у аранђеловачку гимназију 1923. године, амбициозни доктор Милан Будимировић уводи многе новине. Пре свега организује здравствене прегледе ученика на почетку и на крају школске године. Недовољна просвећеност и сиромаштво родитеља који су настојали да своју децу одшколују, тешке економске и финансијске околности, кумовали су лошем смештају гимназијалаца од којих се очекивало да стасају у цвет српске интелектуалне елите. О томе је Милан указивао у исцрпним годишњим извештајима о здравственом стању ученика. Телесним вежбама је поклањао посебну пажњу и настојао да оне буду на највишем нивоу и укорак са светским нормама.
У том периоду гимназија је била без школског купатила и амбуланте, што је сматрао великим недостатком за одржавање телесне чистоће ученика. Доктор Будимировић, интелектуалац европских погледа, нашао је своје место и улогу у културно-просветном животу Аранђеловца ангажујући се у хору и раду Соколског друштва гимназије.
Доктор Будимировић на сваком кораку испуњава своју жељу да буде од користи при побољшавању локалних животних услова. Аранђеловац се развијао као бањско место и имао је неслућену перспктиву. Предуслов за то био је нови градски водовод, који би задовољавао не само тренутне потребе за водом за пиће него и у будућности.
Први већи подухват техничких стручњака Србије у граду под Букуљом није могао да прође без видљивог доприноса Милана Будимировића. Наиме, после две године градње, крајем новембра 1928, Аранђеловац је једно од првих места у унутрашњости Србије почео да користи модеран водовод. 
Заједничка фотографија заслужних Аранђеловчана за изградњу водовода, др Милан Будимировић, први ред, трећи са десне стране
Тако је варошица, која није имала довољно здраве воде за пиће, прерасла у најперспективнију бању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. О овоме је писао лист „Време“ (24. новембра 1928) у тексту под насловом „Аранђеловац је добио модеран водовод“. Када се на крају свечаности окупио комплетан Општински одбор за градњу водовода (свечаност је овековечена фотографијом непознатог аутора) у првом реду поред Илије Михаиловића, председника Народне скуштине Краљевине Југославије и дугогодишњег председника Аранђеловца, стоје Драган Пантић, тадашњи председник Аранђеловца, Милан Милосављевић, директор Дирекције вода, и Милан Будимировић (трећи са десне стране) који је бринуо о квалитету воде. Ово је једна од ретких, ако не и једина, фотографија на којој се доктор (очигледно није био склон јавним наступима) појављује у Аранђеловцу.
Будимировић купио вилу да се завуек насели са породицом уАранђеловцу
Да је Будимировићу изузетно пријао рад и живот у граду под Букуљом, сведочи и податак да је 1936. године, купио једну од најлепших предратних кућа у Аранђеловцу од индустријалца из Панчева Светолика Ранковића, касније у народу прозваној вила Будимировић. 
Вила Будимировић (фото: „еСтварност“)
Многи су у овоме препознали његову жељу да овде заувек остане са породицом. Игром необјашњивих околности исте године, после тринаест година рада у Аранђеловцу, „због политичких разлога“ (без детаљнијих објашњења пише у Монографији Гимназија у Аранђеловцу (1920-1990) Милана премештају у Сремске Карловце.
Није требало дуго чекати да се доктор Будимировић уклопи у нову средину и поново врати школи и побољшавању услова за учење нових генерација ђака. Наиме у књизи „Школство у Бешкој 1690-1941“ (Насеље у општини Инђија) на 169. страници пише да је „...18. марта 1939. године начелство среза, а према предлогу општинске управе у Бешки и закључка општинског одбора од 14. фебруара 1939. године именовало комисију за избор земљишта за градњу школе у Бешки.“ Међу седам чланова комисије налази се и име др Милана Будимировића, среског санитетског референта.
Како пишу Српске новине, број 680 (Чикаго, јул 2014) управо се ова 1939. година, коју је Гестапо чувао у досијеу др Милана Будимировића, наводи као кључни доказ за његову ликвидацију: „Он је главни агитатор за политику Енглеске, Пољске и Чехословачке. За време Чехословачке кризе он је организовао читаве митинге и манифестације против Немачке. Жена му је Чехиња. Један је од најопаснијих агитатора антинемачке политике“, уписано је (26. јуна 1941. године) у првом документу досијеа Гестапоа о доктору. Није вредело много што је Будимировић на првом саслушању (15. септембра 1941. године, када је живео у својој вили у Аранђеловцу), правдао своју тадашњу активност искључиво хуманитарним, а не политичким разлозима. У белешки стоји да се „потрага за Будимировићем не може сада предузети, будући да Аранђеловац лежи у подручју устанка“. Због неприступачности терена и антифашистичких борби, странице досијеа о доктору током наредне 1942. године остале су без нових података.
Ипак, Гестапо није седео скрштених руку. Склапајући коцкице о антифашистичком раду Будимировића, докопао се архива гарде и сазнао да је он „...лекар Четвртог батаљона краљевске гарде Драже Михаиловића.“
Очекивано саопштење Гестапоа – др Будимировић стрељан 7. маја 1943. у Јајинцима
Како су Немци тешко долазили до нових података о доктору, а бугарска 9. дивизија са штабом у Тополи покривала и Аранђеловац, Гестапо јој упућује допис (1. марта 1943. године) да хитно нађу и ухапсе др Будимировића: „Искоришћењем заплењене архиве команданта ДМ (Драгољуб Михаиловић) и поручника Калабића (Никола Калабић) установљено је да се др Будимировић ставио на расположење као батаљонски лекар 4. Батаљона Краљевске гарде ДМ (...) Потребан је тачан претрес стана. Моли се након извршеног хапшења спровести га у затвор (...) у Београду позивом на горњи број. Захтев је прослеђен из команде генерала Мајснера, а потписао је др Емануел Шефер, главни човека Гестапоа за Србију.
После 28 дана Први бугарски корпус обавештаба Мајснерову команду (29. марта 1943) да су ухапсили др Будимировића и предали га крагујевачкој Крајскомандатури „ради спровођења на СД (Немачка безбедносна полиција) у Београд. Службена забелешка (12. априла 1943) указује да је доктор затворен у злогласни Бањички логор од 1. априла 1943. године. На салушањима покушавао је да убеди иследнике да није био присталица Драже Михаиловића и лекар његове елитне јединице - Горске краљеве гарде. Одговарајући на главну тачку оптужбе др Будимировић је изјавио иследницима: „На оптужбу да сам постављен за батаљонског лекара код 4. батаљона краљевске брдске гарде ДМ изјављујем, да је то мени посве непознато. Могуће је, да ме је син Калабића (Милан Клабић), који данас ради у штабу ДМ, без мог знања водио као припадника 4. Батаљона краљевске брдске гарде ДМ. Ја се нисам ставио на расположење у ту сврху, нити је то ко од мене тражио.“
У закључном извештају Гестапоа (24. априла 1943) пише да је установљено да је др Будимировић био службени лекар Калабићеве јединице и да се његовом оповргавању не може веровати, јер је познат као мрзитељ Немаца. 
Извештај немачке команде о стрељању Милана Будимировића (Историјски архив Београда)
Завршни документ у архиви Гестапоа доноси очекивану вест: “Будимировић Милан, др, лекар рођен 21. 1. 1895. у Батајници стрељан је дне 7. 5. 43 у оквиру мера за одмазду. У Јајинцима.» (сви документи Гестапоа се налазе у Историјском архиву Београда).
Потребан чин „великог измирења“ на трагу велике докторове жртве
Последње четири године живота доктора Будимировића, сажете у неколико докумената архиве Гестапоа, речити су доказ његовог родољубља и пример спремности на жртвовање за слободу и узвишене идеале. Не треба сумњати да је доктор Будимировић, после првог саслушања, знао да немачки агенти прате сваки његов корак. То га није обесхрабрило да одустане од својих патриотских активности. Био је свестан свих могућих последица и спреман на највеће жртве.
Јелена Ђ. Лопичић Јанчић у часопису Дипломатија и безбедност, број 2/2021, у Београду, у научном раду «Улога лекара у збрињавању рањеника, болесника и цивилног становништва током Другог светског рата у Југославији» наводи имена десет ...“немилосрдно убијених лекара у затворима и концентрационим логорима“ без идеолошких и формацијских припадности. Међу њима се налази и доктор Милан Будимировић.
Може ли Србија на примеру доктора Будимировића да учинити историјски чин „великог измирења“, на шта обавезује и његов отаџбински дух, човека који је могао да бира замљу у којој ће да живи као доктор медицине са дипломом престижног универзитета у Прагу. Ипак, увек се враћао отаџбини, у оба светска рата, повинујући се патриотском вапају.
Доктор Будимировић нема за шта да буде рехабилитован, јер га нико не терети ни за какво зло. Једини који су га прогонили и пресудили му као „мрзитељу Немаца “ били су нацисти. Није ли и то довољан доказ да је био на правој страни, за шта је платио највишу цену - својим животом!
Једна улица у Аранђеловцу, поред виле која и данас носи његово име, прескроман је знак културе памћења, ако се не зна ни гробно место доктора Будимировића, прећутна политичка анатема и вишегодишње потискивање у заборав. Његовог имена нема међу стрељанима у логору Бањица. Аутор овог текста дошао је до сазнања да је доктор Милан Будимировић сахрањен у Прагу, што треба истражити и потврдити.
