петак, 29 март 2024

ХАЈДУК, ВОЈВОДА, РАТНИК И ЈУНАК

ХАЈДУК, ВОЈВОДА, РАТНИК И ЈУНАК

Драгољуб Јанојлић

Станоје Стаматовић Главаш спада у оне историјске личности завичајне Јасенице, Шумадије и Србије, које  живе у народном памћењу, иако их  у нашој историји и књижевности нема у мери коју заслужују својим именом и делом.  Од његове кубуре и јатагана, како у предговору „Књиге о Главашу“ пише њен аутор Предраг Цветковић, подједнако су стрепели Турска  и Аустријска царевина, предочавајући како су га неправедно заобилазили историчари, песници, гуслари и писци, па и они из краја у коме је поникао.

Његово јунаштво и одлучност да вођство Првог српског устанка препусти Карађорђу Петровићу, показујући тиме да му је слобода народа преча од  сваке власти, инспирисала је Ђуру Јакшића да напише драму „Станоје Главаш“. Ако се изузме Јоксим Новић Оточанин, чија је песма „Велики белај“ објављена  1860. године, готово да и није било значајнијег песника који  је певао о славном војводи из Глибовца.

„Ни једна до сада ваљана и примерена књига није написана, која би била  достојна њега као јунака“ – напомиње новинар, публициста и писац Предраг Цветковић, Главашев земљак по месту рођења. „Бар да је неко од савременика забележио годину  и место  кад је угледао светло дана. Додуше, и они који су осетили потребу да о њему нешто напишу, грешком су га везали за једно друго место у околини Смедеревске Паланке, Селевац.“

Зашто су се Срби тако односили према Станоју Стаматовићу Главашу, његовој слави и величини  до дана данашњег, тешко је одговорити, напомиње  у рецензији Цветковићеве „Књиге о Главашу“, проф. др Вељко Ђурић.

„И оно нешто података што знамо о Станоју Стаматовићу Главашу данас, јесте испод нивоа онога што се зна о другим војводама мање значајним за догађаје из српске револуције 1804 – 1830. године“ – констатује проф. Ђурић, уз напомену да ни Вук Стефановић – Караџић није оставио много записа о Станоју  у својој књизи „Животи српских војвода и других знаменитих Срба“, нити су му посебну пажњу посветили историчари, бар да су написали ваљану монографију.

Станоје Стаматовић је био знаменити ратник и јунак, а историја је неоправдано између 18. и 19. века, како закључује професор Ђурић,  воздигла Карађорђа, а Главаша гурнула у заборав. За Станоја се зна да је пре устанка био познати јунак и харамбаша. Снази његове чете,  војничком искуству и личној храбрости треба приписати то што је баш он прво предлаган за вожда, али је понуду одбио. У Првом устанку се дуго налазио  у самом врху устаничког вођства и са Младеном Миловановићем важио ја за Карађорђевог заменика, а касније га  неки историчари убрајају у пет најзначајнијих и најутицајнијих старешина. Карађорђе се, сведочи  Петар Јокић,  није одвајао од Главаша током устанка, а савременици истичу његову велику личну храброст и телесну  снагу и запажају  његову  готово потпуну  незаинтересованост за власт и политику.  У војној хијерархији устаничке Србије Станоје је задржао високо место и поред  Карађорђа, Младена Миловановића и Јакова Ненадовића, био је командант једне од четири тадашње српске армије која је бројала скоро 2.500 коњаника и преко хиљаду пешака.

За Главаша професор Ђурић каже да је био  оваплоћење  једног  Стојана Јанковића,  Малог Радојице, Старине Новака  и других познатих јунака и хајдука.  Учестовао је у најславнијим биткама Првог устанка које су одлучивале о судбини тадашње Србије.

„Али имао је несрећу да не погине у сукобу с Турцима, у неком  боју са њима, јер је целог живота ратовао , већ историјску  коб да погине на издајнички и кукавички начин“ – подвлачи професор Ђурић. „ Проказан од Милоша, Турци су га у Баничини убили док је био кум на свадби,  одсекли му главу и однели паши Скопљаку у Београд.“

До појаве „Књиге о Главашу“ Предрага Цветковића ( прво издање објавила „Отаџбина“ Милосава  Ескића 1996. године ) готово да и није било значајнијег  и обимнијег публицистичког текста о гласовитом устаничком војводи из Глибовца. Цветковић  је на основу народних предања и казивања савременика успео да осветли и најмање детаље из живота Станоја Главаша утканих у збивања пре,  за време Првог српског устанка и после, нарочито оне који су везани за његову погибију. Није заобишао ни ретке песничке изворе, односно показао је начин како су се предања транспоновала  у уметничким  стиховима о животу и смрти овог славног Шумадинца и Србина. Цветковићева књига је Станоја Главаша на неки начин вратила из мртвих, ставила међу живе Србе и извукла из вира историјског заборава.

Главаш је упечатљив лик  у књизи Предрага Бањеглава  „Сремске  сене“  у којој се описује прелазак знаменитог Глибовчанина са својом  дружином у Срем да хајдукује са Лазом Добрићем, у народу познатом  као Лаза Харамбаша, који га је већ после неколико заједничких акција у којима су пресретали богате  аустријске и српске трговце и већи део плена делили сиротињи, поставио за свог заменика.

Монографију о Станоју Главашу објавио је 2005. године ( издала  „Књига-комерц“, Београд ) Миладин Стевановић, доктор историјских наука,  који у предговору констатује  да су га „веома оскудни написи у нашој литератури о овом врлом хајдучком харамбаши, најпознатијем не само у Србији већ и на читавом Балкану“, подстакли да се и сам позабави  шумадијским  дивом из Глибовца, додајући да су највише података о њему прикупили његови земљаци  Глиша Јовановић и Предраг Цветковић.  Монографију  о  Станоју Стаматовићу Главашу ( необјављен рукопис ) написао је и Боро Главаш, пензионисани радник СИВ-а из Београда.

Смрт Станоја Главаша заокупљала је пажњу више аутора који су се том темом  бавили. Предраг Цветковић је сабрао скоро све  верзије његове погибије у Баничини  1815. године. Тако Драгослав Илић ( „Станоје Главаш“, издање „Просвете“  из 1954. године)  пише да је убиство хајдучког харамбаше и  Карађорђевог војводе било ујдурма кнеза Милоша, Константин Н. Ненадовић ( „О Карађорђу“, објавила „Слобода“ 1884.) наводи  да је кнез  Милош, као гласнику о Главашевој погибији, дао бакшиш  свом  гавезу , Д. Јовановић  у „Политици“ из марта 1954. године вели да је по среди Главашеве трагедије била кумова несмотреност,  а Светолик  Гребенац ( „Станоје Главаш – једна епопеја скромности и витештва“,  Београд  1973. године) говори о храброј смрти јунака, наглашавајући  да је „и на последњем часу био јунак,  а погибија му је исто толико славна као и Синђелићева“.

Љубомир Ђорђевић ( необјављена грађа о Станоју Главашу,  Историјски архив, Смед. Паланка ) каже да је у смрт отишао због Хаџи Продана,  Милован Јелић ( летопис цркве Св. Архангела Гаврила у Баничини)  истиче да оно што  Турци нису могли ратним походима и препадима,  постизали су лукавством и дукатима,  Сима Милутиновић Сарајлија ( „Историја Србије од 1813 – 1815“, СКЗ,  1952.)  подвлачи да је убиство наредио Скопљак паша,  Боро Главаш ( „Порекло и живот Стаматовића – Главаша“, необјављен рукопис), говори о мучком убиству, Милан  М. Јовановић ( „Прилог о насељу Вишевац“,  Крагујевац, 1914.) наглашава да су га одале чизме,  Милан Ђ. Милићевић ( „Поменик“, „ Слово Љубве“, Београд, 1979. ) да  је био сам против  40 пушака,  а Ф. Каниц ( „Србија“, београдски „Рад“  1985.) да га је убила издаја.

О јуначкој Главашевој смрти пише и Миленко Вукићевић ( „Горски хајдуци“ ), Андра Гавриловић ( „Сто знаменитих Срба“, Београд  1904.) и  Гојко Десница ( „Први српски устанак“, Београд  1954.) Предраг Цветковић је забележио и казивања, која су се сачувала у народном памћењу, а новим поколењима их пренели Божана Ђорђевић, Богдан Живковић, Александар Станковић, Андреја  Николић, Коста Васиљевић, Стојан Петковић, Никола  Ђокић,  Милош Милосављевић, Бора Перић, Савка Рушчуклић ( Главашева унука  ), Данило Ђокић и др. Већину тих казивања аутор „Књиге о Главашу“ записао је 1996.  и  1997. године.

Тако је, радећи на тој књизи, пронашао и фотографију са преноса Главашевих земних остатака из старог гроба у нову гробницу са спомеником у порти  баничанске цркве. У јесен 1965. посетио је тада 66-годишњег мештанина   Косту Васиљевића у чијој је гостинској соби, у сребрнасто-белом  раму на зиду запазио  поменуту фотографију. Домаћин му је објаснио да она  потиче са двора краља Александра Обреновића, а била је у власништву генерала и краљевог ађутанта Лепог Лазе Петровића. Како овај високи официр није имао потомке, фотографију „на чување и за успомену“  1902. године  поклонио је  рођеној сестри  Милеви,  мајци Косте Васиљевића, која је била удата у Цокане, односно у фамилију Станковић.

На тој, историјској фотографији,  изнад саме раке поред споменика, види се Главашева  лобања, кости  и  упаљена свећа. Ту је и архимандрит  Иларион  С. Васић, који је служио опело, Главашев унук по брату Ђоки, Милоје Ђокић из Глибовца са женом , и житељи Баничине  који су присуствовали другој сахрани Карађорђевог војводе и устаничког саборца Станоја Стаматовића.

Фотографија је инспирисала Косту Васиљевића да напише песму о Главашевој и Карађорђевој погибији. У њој, поред осталог, пише да је Главашева глава одсечена и однета паши у Београд, где је дуго стајала на колцу.

… А његова храбра сестра Стана

једног  лепог дана

оде у Београд  с торбом око врата

и  украде главу

свог рођеног брата…

Донесе је у Баничину и кришом

 положи  уз Главашево тело,

 па је покри црепуљом што се пече хлеба

та глава српска, иако одавно није жива,

нама,  Србима још увек треба.

У тексту „Станоје Главаш – јасенички војвода“,  објављеном у  зборнику о српским војводама, читамо:

… „Нека жена , рођака Главаша Станоја, причају да је отишла у Београд и некако украла Главашеву главу и донела је, те је код тела његовог сахрањена. А има  прича  и такова да су рођаци Главаша дали Турцима онолико талира колико је његова глава била тешка, па је тек тако добили. Но прво казивање вероватније је“…

Зборник песама о Станоју Стаматовићу Главашу је у неку руку живи споменик овом јунаку и покушај да знаменити Глибовчанин , његов лик и дело, уђу у српску књижевност. Завичајни ствараоци су га  деценијама заобилазили као тему да би се тек у првој деценији 21. века  појавила  монодрама о њему чији је аутор  Љубивоје Миљковић. (Главаша играо Миша Бајкић, глумац Градског позоришта у Смедеревској Паланци).  Пре ње, поводом објављивања „Књиге о Главашу“, песму о чувеном хајдуку, харамбаши, несуђеном вожду и гласовитом устаничком војводи, написао је Боривоје Вукомановић. Владимир Путник је драматизовао Цветковићеву „Књигу о Главашу“ и то убрзо по њеном првом издању. Драматизовани текст емитован је у култној емисији Радио Београда „Код  два бела голуба“  12. септембра 1996. године. У реализацији су учествовали  глумци београдских позоришта. „Књига о Главашу“ у радијској верзији и данас се налази у репризним програмима.

Станоје Стаматовић Главаш заокупио  је пажњу  и чувеног народног песмотвора  Влаје  из Глибовца ( Владимир  Ј. Милић ), који је  песму о њему под насловом  „Храбра погибија“ објавио 1948. године,  па и неких  ранијих  анонимних  песника  који су углавном писали о његовој погибији у Баничини.

Главаш је врло истакнути лик у драми „Црни Ђорђе“ Антона Панаша, која је играна на сцени Царско - краљевског позоришта ( Бургтеатар )  у Бечу 1849. године у којој је, како наводи професор  Алојз  Ујес, на највишем уметничком нивоу приказана Српска револуција, односно Први српски устанак.  Панаш је користио податке из Ранкеове „Српске револуције“, грађу из  бечког  Ратног војног   архива и записе из новина и часописа.  И лик Станоја Главаша, познатог харамбаше и  хајдука,   рађен је на основу веродостојних извора, а тумачио га је глумац Бургтеатра Карл Лукас. Главаш је, по Ујесевим сазнањима, приказан као кицош, у костиму са много драгоценог оружја,  са пуно шљокица и кићанки. ( Костиме је  за представу креирао  Ђироламо  Францескини).

Други драмски текст у коме се појављује Станоје Главаш је трагедија  у пет чинова „Карађорђе“  Милоша Цветића, коју је у Београду 1907. године објавила Задужбина Илије Милосављевића Коларца.  У уводној, прилично оригиналној и ефектној сцени,  Цветић је сажео два веома важна догађаја:  избор Вожда у  Орашцу и полагање заклетве устаника пред  протом Атанасијем.  На позорницу излази Станоје Главаш, а за њим прота Атанасије и група виђенијих људи из народа.  Прота је обавештен да је већ почела сеча кнезова и пита Станоја  да ли је то тачно? Хајдучки харамбаша потврђује истинитост црних гласова и саопштава да су Турци,  „јутрос у зору, убили  на спавању  доброга кнеза  Марка Чарапића“.

Адаптацију овог комада у коме се спомиње Главаш, према сазнањима Душана Михајловића, после Првог светског рата, тражећи помоћ за приказивање, предао је Дворској канцеларији познати глумац, боем и управник  многих путујућих дружина  Петар Христилић, а открио га је  проф. др Драгољуб Влатковић.

 У својој песничкој књизи „Србијанка“  у  којој  пише и о избору Карађорђа за вођу Првог српског устанка  Сима Милутиновић Сарајлија помиње и војводу Станоја Стаматовића Главаша. Дотичући се првих дана устанка, кад су већ увелико паљени турски ханови,  ниже и ове стрихове:

… „Карађорђе, међутим, крадом је изашао,

И у лугу јасеничком брзо је нашао,

Побратима свог Станоја Главаша,

Са хајдуцима и јунацима ретким,

Одмах храбро четовати реше,

И у  Шумадију храбру одметнуше“… 

 Главаш ће  у 20. веку инспирисати  сликаре: Фјодора Тошу Фарафонова,  избеглицу из Русије, који је неко  време живео у Глибовцу и  Драгољуба Вуксановића, сликара Ужичке републике, иначе ликовног педагога у Смедеревској Паланци. Фарафонов  и Вуксановићев портрет Станоја  Главаша налази се у Основној школи у Глибовцу, која носи име славног  Карађорђевог војводе.

Током рада на овом зборнику „откривен“ је  Главашев портрет из 1905. године. Његов аутор је учитељ Александар Станковић и деценијама је  био  у приватном власништву. Наиме, водичкој породици Радовановић, код које је био „на стану и храни“, поклонио  га је 1931. учитељ  Богомир Шуњеварић. У хол водичке школе, према сазнањима учитеља Милана Тодоровића,  доспео је шездесетак година доцније  добротом  њеног некадашњег ђака Александра Леке Радовановића.

Главашеви потомци сачували су сећање својих предака о томе како је настао први портрет знаменитог војводе из устаничких дана. Према запису  Предрага Цветковића, који је неко време био и гл. и одговорни уредник „Наше комуне“, у Глибовцу је  више дана боравио  сликар Урош Кнежевић извршавајући одлуку кнеза Александра Карађорђевића из 1852. године   да се на основу описа савременика и по ликовима ближих рођака сачине портрети највиђенијих Карађорђевих војвода. Главашев портрет рађен је према лику његовог синовца Иве, који је био најсличнији славном претку.

Лик Станоја Главаша оживео је у бронзи  вајар Славољуб Маринковић. Спомен биста је откривена у Глибовцу поводом 184. годишњице Првог српског устанка.  Макету споменика Главашу ( стојећа фигура ) урадио је  вајар Славомир Милетић, који је рођен у селу Бошњане код Раче Крагујевачке, а  живео и стварао у Холандији. Макету чува новинар у пензији, публициста и писац  Предраг Цветковић, један од  иницијатора да се Станоју Главашу  подигне монументални споменик у Смедеревској Паланци. Уметничкој креацији  Главашевог лика придодајемо и рустични рад ( бакропис ) који је красио национални ресторан „Конак Станоја Главаша“ у Смедеревској Паланци. Стојећа фигура у природној величини настала је у време кад је овај угоститељски објекат држало некада моћно Трговинско предузеће „Узор“. У ресторану се налазио и Вуксановићев портрет Станоја Главаша  ( уље на платну ) који је сада својина глибовачке Основне школе. У њој је и војводин портрет, рад Фјодора Тоше Фарафонова. У Точку, у атару општине Велика Плана, скромним спомеником обележено је место где је Станоје окупљао устанике и слао их вожду Карађорђу.  По Главашевом имену  названа је  једна улица у Смедеревској Паланци,  затим Основна школа и  Стрељачка дружина, а једно време и Дом културе у Глибовцу.  Занимљиво је да је  Комисија Скупштине општине Смедеревска Паланка за називе улица, тргова, установа… 1992. године предлагала да касарна у  граду на Јасеници  понесе име Станоја Главаша. У спомен  на ову  трагичну личност из наше историје, у Глибовцу је покренута  манифестација „Дани Станоја Главаша“.

Идеју да се од већ објављиваних и нових  песничких остварења  сачини зборник песама о Станоју Стаматовићу Главашу прва је, приложивши   свој поетски исказ „Устани, Главашу“, подржала Зорица Грујић Милојевић, Азањка која живи и ствара у Баточини, а на исти начин су то учинили и  аутори из Смедеревске Паланке:  Љиљана Милосављевић ( „Којекуде“ ), Миодраг Милуновић ( „Станоје Главаш“ ),  Данијела Васиљевић ( „Путовање Станоја Главаша“ ),  Милован Мићо Петровић ( „Таквог јунака  рађа само српска мајка“ ) и Славко Митровић ( „Станоје Главаш“ ), затим Раде М. Обрадовић из Великог Поповца ( „Јунак од мегдана“), Ђуро Милекић  из Аранђеловца ( „Просветљење“ ) , рачански стихописци Радмило Мићковић ( „Химна Станоју“),  Саша Мићковић  ( „Епитаф Станоју Главашу“ ) и Будимир Стефановић ( „Којекуде Станоје“ ),  из  Окланда ( Нови Зеланд ) Милован М. Аксентијевић  ( „Станоје Главаш“ ) и  из Новог Сада  Дана Радуловић ( „Писмо Станоју Главашу“   ).

Из  песничких књига преузети су  стихови Владимира Ј. Милића ( „Храбра погибија“ ), Живомира Миће Стевановића ( „Теби, војводо“ ),  Боривоја Вукомановића ( „Станоје Главаш“ ), Станка Пауновића ( „Сањари наше слободе“ ) и спев  Јоксима Новића Оточанина ( „Велики белај“ ). Један број, у првом реду завичајних песника, није се одазвао  иницијативи приређивача  овог зборника, изговарајући се „да не пишу на задату тему“.

Чиме војвода Станоје  Стаматовић Главаш заслужује ову песничку књигу?  Ваљан одговор на то питање  у „Књизи о Главашу“ ( последња два издања штампана под насловом „Станоје Стаматовић Главаш“, уз финансијску потпору Општине Чајетина ),  дао је њен аутор Предраг Цветковић:

„После слома Првог српског устанка Станоје Стаматовић Главаш био је један од ретких српских војвода и вођа који је остао у Србији да са својим  народом дели добро и зло под новом турском окупацијом.  Са остатком српских трупа он је пружао велики отпор Турцима и водио жестоке борбе, најпре у пределу око Колубаре, а потом  и на теренима Нове Вароши. Његов отпор је био толико јак да је нагнао Турке да ступе с њим у преговоре који су повољно завршени и по Главаша и по саме Србе.“

„Gazette de France“  14. децембра 1813. године пише како су  корпуси турских трупа прикупљени „на једном месту на брду Врачар код Београда да би  са 25.000 војника кренули на српског команданта Главаша који је ујединио остатке српских устаника.“ Лист додаје да се он налази „у шумама између Ниша и Новог Пазара и у околини Нове Вароши одакле стално напада Турке и наноси им  велике губитке“. О томе су своје  читаоце редовно извештавали и други француски листови као што су „Le Moniteur“,  „Courriede l' Europe“, „Journal de l'  Empire“ и други.

Франкфуртске „Вести“ у броју од 7. марта 2010. године“  (текст  Милице Ђорђевић под насловом  „Војвода одбио непристојну понуду“),  пишу како су се босански Турци из петних жила трудили да хапшењима ослабе српску  обавештајну  мрежу, али је она  ипак остала јединствена.  О томе је један занимљив пример пружио  Јакоб фон Паулић,  аустријски конзул у Травнику, у извештају свом министру  спољних послова грофу  Метернику.

„Навео му је  да  је  септембра 1811. босански Ибрахим - паша Халили нудио смедеревском војводи да изда вожда Карађорђа.  Понуда од 100 кеса царских дуката и 1.000 златних венецијанера упућена је, ни мање ни више,  једном од највећих јунака у Срба, Станоју Стаматовићу Главашу. Иако је пре устанка био хајдук и несуђени вожд,  Главаш није узео благо за Карађорђеву главу.  Турци нису одустајали.  Ибрахим - паша је поновио понуду преко аустријског гувернера Басе,  јемчећи да ће договор бити чуван у највећој тајности, како неко од родољубивих Срба Главашу не би скинуо главу. Војвода је био у добрим односима с Басом, али је одбио издају, овога пута  веома одлучно“- пишу франкфуртске „Вести“.

Војвода Станоје Стаматовић Главаш још  нема споменик у завичају  каквог је заслужио. Почетком  2003. године кад је председник Скупштине општине Смедеревска Паланка био инжењер Радослав Љубисављевић покренута је иницијатива да се на Градском тргу  подигне споменик знаменитом Глибовчанину, Шумадинцу  и Србину, али до реализације није дошло. И ова, као и многе иницијативе пре ње, пропале су, а нових нема.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности

ИМПРЕСУМ

Назив медија: Е СТВАРНОСТ. Решење АПР Регистар медија: БМ 30/2018, од 17.01.2018. Издавач медија: Драган Тодоровић, предузетник Издавачка делатност Стварност Аранђеловац. Матични број издавача медија: 62835842. Језик на коме медиј излази: српски. Врста писма медија: ћирилица. Формат медија: Самостална електронска издања Интернет портали. Главни уредник медија: мр Драган Тодоровић. Седиште издавача медија: Кнеза Михаила 33е/2, 34300 Аранђеловац. Телефон: 034/710 350, 063/686 364. Е-ПОШТА: casopisstvarnost@gmail.com. Интернет адреса: www.stvanost.rs. Редакција: мр Драган Тодоровић, Љиљана Стојановић, Драгољуб Јанојлић, Мирослав Живановић, Драгован Лазаревић, Здравко Јањевић, Дејан Комненовић и Анђелка Тодоровић.