ДТ

фото: Ана Ђорђевић

Александар Петровић је редовни професор Теорије културе и цивилизације и Културне антропологије на Филолошком факултету, као и историје науке на Смеру за историју и филозофију науке Универзитета у Београду.

Био је руководилац националног научног пројекта Теорија Милутина Миланковића и антропологија промене климе, руководилац пројекта Српско-индијске везе у култури кроз историју Матице српске, научни саветник међународног пројекта Science and Orthodoxy Around the World Националне хеленске фондације за истраживања и Темплетон фондације. Приредио је изабрана дела Сретена Божића Вонгара и Милосава Божића. Аутор је сталне поставке Музеја Миланковићевих циклуса у Даљу и коаутор (заједно са Душаном Јововићем) изложбе Време и васељена која је отворила Нови Сад као престоницу културе 2022.

Како бисте описали прекретницу на којој се свет данас налази?

Не треба је посебно описивати, јер је само једна у низу. Свет је стално на прекретници, која се увек догађа по први пут, али на неки познат начин јер он другачије и не може да постоји. Непрестано губи равнотежу и покушава да је поврати. И у томе се љуља и уљуљкује. Нема неке нарочите разлике спрам прошлих прекретница освајања, ратова и револуција. Све је то исти губитак равнотеже који се данас зове Велики ресет. Једино је забленутост већа због дејства технологије црних огледала која стварају опсене да је слика исто што и свет. Свет се тако губи у својој слици, јер се људи социјалним и генетичким инжењерингом претварају у обичне копир-машине. Проблем зато није у рату који је, каже Хераклит, отац свему, већ што не знамо како да се суочимо с временом. То је основни задатак који не знамо како да решимо и зато смо цивилизација без времена, а не безвремена. Керефеке с едитовањем генома и дигиталним облацима ту не помажу. Те илузорне наде сингуларитета и трансхуманизма не решавају проблем, већ га чине још тежим. Да бих то сажео, у Новом Саду сам отворио Европску престоницу културе 2022. изложбом Време и васељена која покушава да тражи друге путеве изласка из прстенова прекретница и игре окретница. Кратко речено, нема напретка који истовремено није назадовање.

Како бисте описали пут уздизања од духовног и морално-етичког посрнућа Србије?

Србија може да посрне, али не може да падне, јер њен имунитет је снажнији од болести историје. И поред свих њених слабости светосавље је држи усправно. Ако се чини да је посрнула, то је само зато што се не види да је Свети Сава њен темељ поставио у неухватљивом скоку у слободу која по својој природи извире с друге стране историје. Како онда уопште посрнути? Једино променом идентитета који почива на порицању истине и одбацивању слободе као основних извора живота. Посрнути је само воља за падом, страст лагања себе и других и ништа више. Мрак је једини избор ако се живот претвори у пакао привида. Србија је земља која се са свих страна граничи с паклом палих духова који су од страха изгубили идентитет и зато настоје да погубе истину. Али све је то узалуд, као и увек. Ово је земља ратника неизбрисивог сећања који се појављују кад треба. И што их је мање у појавама, више их је у идејама. Победа је само долазак идеје коју ништа не може да заустави.

За горњотрешњевичанина Сретена Божића (у Аустралији Барнумбира Вонгара), као приређивач књиге „Дингово легло“, написали сте да је он „први који је у аустралијским домороцима и њиховој судбини препознао Србе“. У Вонгаровом завичају данас његови земљаци гледају претварање Венчаца у велики каменолом и, углавном, ћуте. Како то коментаришете?

Ништа не настаје или нестаје у овом свету, само се енергија преображава. Сретен Божић је метафора или алтер его Павла Бакића који сада делује на свој начин. Историја као лажна свест нас спречава да то видимо иако се Сретен тако одлучно борио за свесност у свету уснулих људи. Он је покушао да пробуди савременике, и тамо и овде, да им врати свест коју су им пијане наде одузеле, јер када Бог некога одлучи да казни, прво му помути памет. Силазак с ума препознаје се по махнитом нападу на природу ствари и елементе на којима почива живот. То су пре свега земља, вода и ваздух и ватра као први покретач. Прво им се учини да природа нема свест, а онда „мислећи да их не види нико“ почињу да је на сваки начин оробљавају и убијају видећи у њеном камену само худу радост похлепе, гурајући воду у металне цеви или заливајући земљу мртвачким асфалтом или заклањајући Сунце црним огледалима да више не би могла да рађа. Не разумеју да сами себе сахрањују јер то је неминовна последица одузимања живота ономе што даје живот. Нормално је да тако теже самоуништењу јер су махнити постали тешки свима и свему. Не осећају да буде велики гнев мајке Земље која ће знати да се ослободи терета. Она неће ни приметити да их нема, целој творевини ће лакнути кад стане безумна експлоатација која је изгубила меру.

За Вонгаровог рођеног брата Милосава Божића, у предговору књиге "Повест, приче, докази Кроз Трешевицу и векове" написали сте: "Милосав Божић сматра да је главни задатак повести етичке природе и да је њена дужност сазнавање извора зла у свету." Како тумачите актуелне сукобе добра и зла у свету и Србији?

Једини покретач света је морална енергија јер ма шта причали механичари бит космоса није физичке, већ етичке природе. То су знали стари Грци, а и они коју су били пре њих. И Њутн је указивао да гравитација није сила, већ опис силе која све држи на окупу. Та сила је несазнатљива, не можемо разумети шта је она по себи. Из ње се гранају све енергије међу којима је најснажнија морална. А то значи пре свега волети Бога, потом волети себе у њему и затим све друге као себе. То ће значити да је оно себе заправо несазнатљиви Бог који је сама природа силе у свакој сили. Зло је по дефиницији напуштање моралне снаге и њена деградација у топлотној смрти економске енергије која је ентропијско дно свих енергија. Добро и зло не постоје по себи, то је наш опис догађаја јер нам искуство говори да се зло претвара у добро и обратно. Све је у инверзији и сваки тренутак је инверзија претходног. Сваки тренутак је прекретница све док не успемо да нађемо себе.

Удружењу „Павле Бакић“ у Аранђеловцу представници локалне власти замерају што се „бави политиком“. Како охрабрити грађане да слободно говоре и трагају за истином?

Дужност онога који живи у полису, уређеној заједници, јесте да се бави политиком, да пружи своје тумачење добра и зла и одбрани равнотежу живота. И да не одступи од тога јер политика је питање етике и ничега другог, ма шта мислио Макијавели, односно како доћи до општег добра. Супротно томе је својим живот ископати рупу у чијој удобности се проводи време и нерадо излази на светло да би се гроб ископао пре саме смрти. Замерати некоме што се бави политиком значи сахрањивати га и одузимати му право на светло. Политика припада свима, а стварање кривице онима који не желе да умиру усамљени у рупи припада несрећним духовима који не воле људе јер им је коначни циљ поклоњење паклу. Када грађани буду схватили да без светлости истине нема живота, да истина више вреди од тридесет сребрњака, нестаће сви ти ковачи лажи и њихови лажни сведоци.