Текст и фото: Драгован Лаза Лазаревић
Карикатура: Недељко Убовић Уб

Крепки седамдесетпетогодишњак Танјуг, иако су га сколиле и ала и врана с намером да га угасе, не оскудева ни у професионалним, ни у друштвеним признањима, али  једно, необично, помало скривено, налази се подно шумовите Букуље, где се протеже улица коју многи Аранђеловчани и данас зову Танјуговом.

Од пре коју годину, као и многе друге улице шумадијске вароши, улица је добила ново име - Војводе Путника. Војвода је давно заслужио улицу, али неку “отменију” (и булевар, када би га било у  вароши на киселој води) од ове која се “шуња” кроз шуму, а народ ће је и даље, и по навици, звати Танјуговом и таквом памтити као и чувену љубавну “вест” из књиге Милована Витезовића и филма “Лајање на звезде” - “Како јавља Танјуг, ја те волим”, као и радосну вест из породилишта „Друже Танјуже, добили сте сина!“. 

Дуго безимена, затурена улица у густим крошњама, изнад цветног и увек "подшишаног" парка "Буковичке бање", протеже се поред Центра дечјих летовалишта и опоравилишта (ИНО), одакле је с мансарде тадашње виле, 20. октобра 1944. године, Танјуг одаслао у свет вест: "Београд је данас ослобођен", због чега је и званично крштена у Танјугову. 

Радосну вест о ослобођењу Београда јавио је Танјугу у Аранђеловац ратни репортер са места догађаја Владимир Дедијер, а у свет је одаслао радиотелеграфиста Иван Шегедин. На путу са Виса ка Београду, средином октобра 1944, на аеродром у Дивцима код Ваљева "слетео" је и Танјуг. Танјуговци су се привремено задржали у тек ослобођеном Аранђеловцу, изузев Дедијера који је као ратни репортер отишао на фронт у Београд, и Чеде  Миндеровића који је извештавао са фронта око Крагујевца.

Поред "флеша" о ослобођењу Београда, Дедијер је сажето, у 22 реда, срочио комплетну информацију о жестоким борбама руске и наше армије од поноћи до јутра 20. октобра 1944, када се, у осам сати, завијорила тробојка на палати "Албанија" - знак да је Београд ослобођен. На Калемегдану су се загрлили ослободиоци - команданти Жуков и Пеко Дапчевић, док су војници хрлили преко моста, надирући ка Земуну. 

Вест о ослобођењу Београда Шегедин је поновио неколико пута, дрхтећи, како је својевремено записао, од узбуђења. "То ми је до тада била најдража вест, јер сам знао да ће ускоро бити крај фашизму", записао је у сећањима Шегедин који је, вели, знао да се нешто значајно збило чим је у даљини угледао курира Бранка како трчи с папиром у руци.

Убрзо је и Танјуг "умарширао" у ослобођени, разрушени Београд и привремено се скућио на Дедињу, у улици Леди Каудри 14. После два дана, уселио се Танјуг у данашњу зграду Удружења новинара Србије - тада Београдске секције Југословенског новинарског удружења где је пре рата била и новинска агенција "Авала" - а од краја шездесетих налази се на данашњој адреси, на  Обилићевом венцу 2, који је, мада се тако званично не зове, Танјугова улица.

Из те улице, са телепринтерске, а доцније компјутерске траке, иако хоће да га ликвидирају сваког дана излазе информације од којих се може штампати књига од око 400 страна.