После објављивања Одлуке Издавачке делатности „Стварност“ о оснивању Дебатног академског клуба Аранђеловчана у отаџбини и расејању (скраћеница: ДАКА), од 16. новембра 2019, на Интернет порталу „е Стварност“, међу првима је Клубу ДАКА приступила Драгана Чолић Биљановски.
Драгана Чолић Биљановски, редовни професор на факултету Драмских уметности у Београду, одрасла је у Аранђеловцу у Сеничанима, у вили „Потковица“ (данашња улица Први српски устанак 5), где и данас радо долази. О Драгани Чолић Биљановски колега Мирослав Живановић је објавио текст под насловом „Живот посвећен позоришту“ (часопис „Стварност“, број 4/2014), а у часопису „Стварност“, у три броја (3/2014, 4/2015 и 5/2016) објављен је Драганин фељтон о Браниславу Нушићу, поводом обележавања 150. годишњице од његовог рођења 8. октобра 1864. године.
У часопису „Стварност“ број 6/2017, објавили смо ПИСМО АГИ (Браниславу Нушићу) Драгане Чолић Биљановски, које је и данас више него актуелно, па га у целини објављујемо:
„Драги Ага,
Молим, покорно, да Те известим, о неким појавама нашега живота, на почетку друге деценије 21. века. Опрости, што кажем Ти (Ти говорим свима који су ми блиски, драги, које волим).
Многе сличности су данас са временом у којем си живео и стварао, од срeдине 19. века 1864. до 1938. године, 20. века, када си се на Богојављење, 19. јануара, упокојио у Господу. Толико сличности има, да не знам који редом да кренем! Али, пробаћу!
Прво, о цензури писане и јавне речи. Говорио си кад писаном новинарству укинете писану реч, одмах проговори усмено новинарство. Али данас, осим писаних медија, имамо и електронске, са покретним сликама и живом речју. Поплава је тих електронских медија, и садржаја шарених с певањем, говором и пуцањем, за широке народне масе. Многи су као и увек, у Власти, владајућих коалиција, мало је независних. Тешко нама, кад крене изборна кампања под слоганом „МИ СМО НАЈБОЉИ, ГЛАСАЈ ЗА НАС“. Цензура постоји, али као то су гласине, Такав је свет, измишља. Ко говори истину, може и живот да изгуби, јер Тако је морало бити.
Друго, Народни посланици описани у Твом делу, такође се нису променили. Твој Алекса Жуњић, срески шпијун, предано још ради, добро се сналази у времену садашњем. Кад погледаш састав Скупштине која има више од 200 душа, нема ни једног еминентног интелектуалца и нормалног, ученог, човека, чија се реч уважава и поштује. Туга једна! Ожалошћена породица и даље распарчава, краде, присваја туђу имовину, мислећи да смо сви у Србији одавно Покојници.
Ти, Ага, живео си у Кнежевини Србији, Краљевини Србији, Краљевини СХС, Краљевини Југославији. Прошао си многе ратове: Српско-бугарске, Балканске, Први светски рат. Живео си као избеглица и емигрант. Био си не само уметнички свестрани геније и писац, већ и велики родољуб, који је прошао 1915. ГОЛГОТУ српског народа, у бежанији преко Албаније и њених планина, преко мора, домогао се обала Сан Ђовани ди Медуа. Стигао си у центалну Европу, као интелактуалац највишег светског ранга, а на олтар отаџбине Твој, малолетни син Страхиња- Бан, положио је живот за Србију.
Наши прадедови и дедови коначно, изгубили су све у Другом светском рату. Београд је бомбардован неколико два пута. До прве деценије 21. века наша родна земља мења називе: ДФ Југославија, ФНР Југославија, СФР Југославија, СР Југославија, СЦГ... не може човек све да упамти, а беше састављена од малих јужнословенских земаља, које си и Ти спајао својим делом, али и илузијом о братству и љубави. Та љубав и слога, окончана је распадом земље у крви, и новим бомбардовањем Србије, последње деценије 20. века, 1999. године. Као што рече један од Твојих наследника, великих савремених српских писаца нашега доба, Душан Ковачевић: Нема рата док не удари брат на брата!
Живели смо више од пола века у тоталитаристичком систему, да би се међусобним ратовима и братском крвљу наводно приближили Европи, у новим покушајима, по ко зна који пут. А припадамо јој одавно. Као, само овај рат нам је био потребан, па да се што Ти рече уврстимо у ред великих и цвилизованих европских народа. Опет смо на почетку. Данас Ти се обраћам из скраћене Србије... отимају нам Твоје драго Косово... Тамо је остала група Срба и наше, као и Твоје, српске светиње. Говоре да је Косово нама у души и срцу као мит, недостижно, на Пучини јер... тако мора бити!
Србија има више партија него што заузима као држава квадратних километара у овом делу Европе. Свака партија, има Власт попут оне, о којој си писао. Када је на високим позицијама, народ јој изгледа, некако мали, невидљив. А у власти има још понављача који су продавали кикирики код Хипотекарне банке. Има и Аналфабета, то јест неписмених.
Шепуре се нове новокомпоноване Госпође министарке, дотеране, а уместо златног зуба уграђују цирконе, носе лаптопове, ајфоне и мобилне телефоне. Неке мисле да су у улози мушкараца па тако и раде, и изгледају. На другој страни, мушки министри се све више понашају као жене!
Народ Кирију не може да плати. Сањају људи море, јер живе Иза Божјих леђа, а породице се распадају те има много Општинске деце. Убијају нас полако Јесење кише. Живот је велика позоришна сцена!
Академских фигура је много. И то оних који расправљају о слову О, као великој теми. То су бесмртници који умиру још за свога живота, а име им се заборавља после седмодневног помена! А тек оних са титулом Др, масовна је појава, да те Бог сачува! Мало, мало, па изникне нови Др, неког непознатог универзитета, али кажу еминентног!!! Е то му сад дође Ага, као нови народни обичај!
Драги Ага, Твоја дела су данас актуелнија но за Твога живота. Многи би да Те достигну, превазиђу, редитељски осакате, драматуршки крате и дописују. Тешко! Публика се не може преварити! Твој сан се остварује као што си писао: Тај сам живот не само запазио, већ живео њиме и као феникс из пепела, са сваком новом генерацијом и сваким добом и сваком епохом друштвеног развитка, умирао сам и рађао се да живом новим животом , животом нових људи и новога друштва! Драги Ага,у години када обележавамо 150 година од твога рођења, твоја Српска академија наука и уметности, иницијатор је идеје, да те као народ и држава прогласимо европским драмским писцем, као сто су то Шекспир, Молијер, Гете, Гогољ, Чехов... То је она Српска академија, која те одби 1924.године, јер ниси био довољно академска фигура, а 1933.године, када си се ваљда поправио, најзад Те прими у ред бесмртника, како си и сам говорио!
Зато, Ага, Ти си бесмртан! Знаш, добро! Јер, тако мора бити!“
После овог, такође бесмртног ПИСМА АГИ, објављујемо и интегрални текст докторске дисертације Драгане Чолић Биљановски, коју је одбранила 2010, с називом “Бранислав Ђ. Нушић као организатор позоришне делатности“: