Дејан Комненовић, дипломирани економиста из Аранђеловца
Поштовани Аранђеловчани и читаоци портала,
У овом времену смутње желим да Вас упозорим, захваљујући нашем порталу е-Стварност, да како Србија тако и Аранђеловац, срљају у неминовни банкрот.
Надам се да ће ове поруке многима бити јасније без много цифара како то зарад неразумљивости чине Републички завод за статистику и преносе медији наклоњени манипулацији.
Чињенице су следеће:
Прво, захваљујући неразумном узимању страних кредита и емитовању државних обвезница укупан јавни дуг Србије крајем ове 2020. године достиже 34 милијарде долара што је двоструко више у односу на моменат доласка на власт Српске напредне странке пре осам година. Држава Србија је могла да се не задужује и штампањем динара превазиђе кризу исто онако како то чине у ЕУ и САД штампањем хиљада милијарди евра односно долара – које смо ми делом узели као свој дуг. Државне обвезнице стижу на наплату одједном кроз наредних седам година. До тада ова власт сигурно неће постојати, али ћемо њене деструктивне потезе испаштати сви. Данас је лепо живети јер се троши оно што зарадили нисмо. Изменама самог садржаја и методологије обрачуна бруто друштвеног производа од пре две године фиктивно је повећан БДП Србије и подаци о висини БДП-а у задње две године нису упоредиви са ранијим. Реч је о политичкој манипулацији статистиком. По ранијим статистикама БДП-а можемо рећи да крајем 2020. године ниво јавног дуга у Србији достиже вредност и изједначава се са 100% вредности БДП-а иако власт тврди да је „све под контролом“ и да је дуг испод 60% БДП-а, а није.
Друго, Србија доживљава демографски колапс у ком више нема ко да ради и да враћа јавни дуг. Захваљујући неправди и аномији увезеној са запада у правни систем земље, Србија годишње губи око 100 хиљада становника разочараних неправдом и безакоњем, супротстављеношћу моралних вредности народа и наопаких, декадентних закона увезених из Европске уније. Земља у којој нема ко да ради не може да враћа дугове.
Треће, Србија има кумулативну инфлацију неколико пута већу у односу на девалвацију курса динара што изазива висок општи ниво цена у земљи, што једино одговара увозницима који остварују пуне две деценије – екстра профит због деструктивне монетарне политике Народне банке Србије коју диктира ММФ. Домаћи извоз је готово потпуно заустављен. О томе говори структура наплате ПДВ-а. Само 13% ПДВ-а се наплаћује на домаћу робу а 87% ПДВ-а се зарачунава на страну, увезену робу. Ово је у потпуности уништило домаћи индустријски сектор и изазвало бројне стечајне поступке и гашење радних места, што се дешава и у Аранђеловцу. У Србији екстрапрофит имају готово искључиво странци због општег нивоа цена који нико у власти не смањује читаве две деценије. То за резултат има годишње изношење четири милијарде евра односно око 4,5 милијарде долара по извештајима вашингтонског института Global Financial Integrity који прати финансијски интегритет око 90 земаља у свету. То у Србији практично значи на сваких 7 хиљада становника осиромашење за 4.000.000 евра сваке године због колонијалне државне политике власти. Аранђеловац, са својих 45 хиљада становника годишње бива опљачкан, за око 28 милиона евра. Притом се поставља питање, колико је то изгубљених радних места ако се има у виду да је стандард Уједињених нација за отварање просечног радног места у свету пет хиљада америчких долара.
Четврто, у Аранђеловцу су до 1. јануара 2016. године затворене три велике фабрике, а број индустријских радника је смањен у приватизованим фабрикама до нивоа да је на радним местима остала само четвртина индустријских радника. Три четвртине индустријских радника је мање у односу на 1989. годину. Без индустрије нема развоја градова, раста броја становника, нити извоза. Почетком ове, 2020. године, Србија је поново достигла ниво броја запослених радника из 2012. године и изашла из последица светске финансијске кризе настале 2008. године. Тренутно, у производним делатностима у Србији ради око 350 хиљада радника, као и 2012. године, што је тек сваки двадесети становник државе. Србија у којој нема производње неминовно срља у банкрот без обзира на медијска спиновања и неоснована самохвалисања власти.
Пето, Србија је у хипокризији по питању статистика тржишта рада. Сам појам „тржиште рада“ је део увезеног безакоња и аномије из ЕУ и са запада. У Србији је почетком 2020. године било само 27,8% формално запослених радника у контигенту становника старости од 15 до 65 година. Ово је управо изјава председника Владе Републике Србије. Сви остали становници Србије старости између 15 и 65 година су у најтачнијем логичком смислу незапослени и то значи стопу од 72,2% незапослених, а не ону од 9% или 9,5% којом се хвали власт тумачећи да је запослена и мајка која је детету помагала сат времена у решавању домаћег задатка. Само ових 27,8% формално запослених, да ли на неодређено време или као старешине пољоприврених газдинстава и слично, имају, али не увек, могућност за добијање дечјег додатка, родитељског додатка и повластица и субвенција из радног односа у земљи која економски и демографски нестаје. Власт је од 2013. године променила методологију одређивања садржаја статистика тржишта рада у Србији и подаци од пре 2013. године и данашњи нису упоредиви. Слично како су урадили и са бруто домаћим производом реч је о политичким манипулацијама и са статистичком методологијом.
Поштовани познаници и суграђани,
Наша општина и наша земља нестају. Банкрот државе, који је неминован, подразумева престанак исплата пензија и плата у јавном сектору и губљење контроле над монетарном и фискалном политиком земље.
Актуелна власт у Србији, и то не само у задњих осам година већ читаве задње две деценије понаша се као и она у Француској пред избијање револуције 1789, илустровану реченицом француског краља Луја 15: „После мене потоп.“
Размислите мало, да ли и Ви и Ваша деца желите потоп након ове власти? Запитајте се да ли желите да поправљамо брод који тоне или ћете и надаље да се чврсто држите за олупину која тоне - не чинећи ништа!?