Текст и фото: Добривоје Марински

Петак, увече. Малопре сам, после вишемесечне паузе, прошетао парком Буковичке бање и главном аранђеловачком улицом у друштву са замеником председника Националног савета за туризам Србије.

На неколико метара од РХ завода базди неподношљив смрад! Јадна деца која се ту лече од шећерне болести! Није хумано. Вероватно су „под климом“, јер им нико не би ни дозволио да отворе прозоре. Преко пута је невероватан туристички садржај – „надувана пластична клизаоница“, тако да имате утисак као да сте на вашару на Тресијама, где мајке из околних села доведу дечицу да се поиграју. На тој клизаоници у парку било их је четворо.

Шкиље халогене светиљке дуж парковских стаза. Види се да их је одабрао неко ко никада нигде није ни путовао, нити нешто боље и лепше видео. На некадашњој главној аранђеловачкој штрафти, дуж алеје борова, видесмо само два младића.

А онда бљесну невиђени туристички спектакл – призор у режији аранђеловачке лоповске „кухиње“ – цепани гранит у алеји кестенова! Чудо невиђено, које ће да привуче на хиљаде туриста, али кад би се шалили! У мраку као да чујем: „догнај... продај... цепај цену!“ У Паризу, Њујорку, Цириху... поплочали су стазе бехатоном, који са уградњом кошта 9 – 12 евра по метру квадратном, а у аранђеловачком парку је 65 до 100 евра, зависи ко коме цепани гранит догна!

На почетку улице Краља Петра I прва слика – дечији вртић, у чијем дворишту неколико дечака игра фудбал, по навици, јер нема ко да им каже како то није намењено за њих, већ за најмлађе који ће ујутру доћи у вртић. Ко зна у каквом ће стању затећи играоницу, коју су јутрос безбрижно користили? Ова улица, која води до „бувље пијаце“, поготово њена десна страна код Дома здравља, у катастрофалном је стању. На десној страни улице фали прилично тротоара. Најпедантније су ознаке вашарских места врлих стручњака из ЈКП „Букуља“. Једина вајда од короне ове године би што се не деси вашар у овој улици, која 26. јула и 28. августа постане велика транге-франге шатра, без иједног тоалета. Смрад од ђубрета и миомириси из канализације настављају традицију јединственог „вашарског смрада“, због мале и велике нужде под отвореним небом. „Честитам“ станарима који се без протеста, „достојанствено“ гуше у смраду, који се шири не само из препуних контејнера него и загушене канализације. Носи зацевљена Кубршница тај смрад све до неисправног пречистача фекалија у Бањи, где је тек месецима прави помор од несносног смрада. Баш ме интересује - колико ли је вечерас Аранђеловчана помислило да ће се због данашњег стања стидети пред децом, уколико не буду отишла у иностранство, а преко скајпа смрад се још увек не осећа?

Код АТД-а, сад Ковид-амбуланте, нису била паркирана три трактора, које сам виђао претходних дана.

У главној улици тек понеко у кафићима. Биће их више после 22 сата, упркос коронавирусу, а за дистанцу и остала ковид-правила ко те пита? А онда, као у филму „Побеснели Макс“ пројурише две младе жене на кваду, са кацигама на глави, уз лепршање косе и прегласну музику, у чијем ритму завија Љуба Аличић. Ваљда тако, сликом и звуком, поручују посматрачима да су „наше горе лист“.

Посматрам неколико жена, које иду као зомбиране. Или се уморне враћају после друге смене или су, оптерећене породичним и кућним бригама, пошле у трећу смену. Изгледале су ми као да се пресабирају како да „растегну минималац“ од 30-ак хиљада динара. О замени јефтине гардеробе коју годинама носе сигурно и не размишљају, јер децу ваља обући и обути, купити књиге за школу, спремити зимницу, дрва за огрев. Јесен је на прагу, брзо ће да застуди, а и ови локални бизнисмени траже у кешу да им запослени „одујме“ од плате бар по десетак посто. За ове жене нема места у ЕПС-у и јавним предузећима, нити у општинским комисијама, јер тамо су бусије заузели „изабрани“, умни и паметни људи, који ће све проблеме, па и смрад који нас је вечерас запахнуо на неколико места, брзо и квалитетно да реше – једног лепог дана, можда и пре!

Прође и 22 сата. Срећом, нема нигде паса луталица, које сам јутрос снимио на градском тргу. Рекоше нам пролазници да кучница највише има у центру града, на тргу, и код ресторана „Вајат“. Ту им је сваког јутра зборно место. Биће и сутра за све Аранђеловчане нови дан, јутро је паметније од вечери, а можда и сазнамо кад ће нам стварно сванути, у сваком смислу те речи?

Паде ми на памет - кад би се неким чудом „пробудили“ председници општина из 70-их и 80-их година прошлог века (нека нам живи прошловековни председници не замере на метафори) вероватно би помислили да су спавали само пола сата, а не пола века, јер се у Аранђеловцу скоро ништа на боље променило није. Нажалост.