АТ
После Другог светског рата Аранђеловчани имали нечасну улогу у односу према имовини Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу, али и светао пример из 1991. године, када су чланови аранђеловачког Удружења грађана „Спокој“ организовали потписивање петиције за повратак посмртних остатака Карађорђевића из расејања у земљу.
У нашем серијалу о расветљавању судских и других околности у вези (не)регулисања имовине Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу отворене су и бројне теме значајне за суштинско схватање потребе стварања Јединствене туристичке дестинације Аранђеловац-Топола, односно Топола-Аранђеловац.
Једна од тема, која је углавном присутна у кафанским разговорима је и некакав „ривалитет“ између Аранђеловчана (наводно због претежног присуства Обреновића и њиховних објеката у граду под Букуљом) и Тополаца (наводно због искључивог присуства Карађорђевића и њихове Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу). Овде указујемо на суштински допринос раздору између Аранђеловчана и Тополаца после Другог светског рата (без икакве везе са Карађорђевићима и Обреновићима том раздору).
Наиме, у претходном прилогу из серијала о (не)дефинисаној имовини Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу, као једној од препрека за узлет туризма у Тополи и стварање Јединствене туристичке дестинације Топола-Аранђеловац (која има све потенцијале за позиционирање на светском туристичком тржишту) објавили смо препис последње воље Краља Петра од 18. новембра 1914. године и тужбу „Задужбине Краља Петра Првог“ од 7. фебруара 1994. године. Том тужбом тражено је, између осталог, и утврђивање да су записници број 273 и 505 из 1947. године лажни, јер су сачињени на основу лажних изјава „да су све приказане парцеле са постојећим зградама на њима конфисковане Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ објављеног у „Службеном листу ФНРЈ“ бр. 64, од 1.8.1947. године па предлажу да се целокупна имовина упише као власништво – Општенародна имовина под оперативним руководством Владе Н. Р. Србије“. Један од давалаца такве лажне изјаве био је високопозиционирани Аранђеловчанин у ондашњој комунистичкој власти Љубиша Радојковић, који је 1947. године био председник Среског народног одбора Аранђеловац (у чијем саставу је у административно-политичком смислу припадала Топола). Судећи по далекосежним последицама, јер имовину Задужбина „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу“ није решила ни после скоро 80 година од тада, више је допринела лажна изјава овог Аранђеловчанина (лош пример односа Аранђеловчана према Тополцима) него све што су Карађорђевићи и Обреновићи учинили у раздору између две централне шумадијске општине!
Предлажемо Вам да, најпре, прочитате пресуду Општинског суда у Тополи, П. бр. 26/99, од 3. септембра 1999. године, која је донета после петогодишњег спора и бројних одржаних рочишта тужиоца Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу и тужених: Републике Србије коју је заступало Републичко јавно правобранилаштво, ПИК „Опленац“ Топола и Општине Топола коју је заступао Општински јавни правобранилац, уз учешће умешача на страни Републике Србије предузећа „Лола хотели“ Београд.
Пресуда Општинског суда у Тополи од 3. септембра 1999. године, којом је прихваћена тужба Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу из 1994. године
А у овој пресуди обратите пажњу на стране 6. и 7. како бисте схватили значај давалаца лажне изјаве, међу којима је био и Љубиша Радојковић, који је као председник среза (дакле, човек који је имао већу власт од председника општина Аранђеловца и Тополе, сведено на данашње прилике, ради лакшег разумевања високе функције коју је обављао) лажном изјавом допринео да имовина буде одузета Задужбини „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу и као „друштвена“ имовина буде додељења тадашњој Влади Србије. Дакле, Љубишу Радојковића није занимала истина, поготово кад је имовина задужбине која има везе са Карађорђевићима у питању, већ само сопствена каријера за коју је је лагање пожељан и препоручљив модел понашања (свака асоцијација са данашњим приликама није случајна, већ прилично илустративна).
Извод из пресуде Општинског суда у Тополи, од 3. септембра 1999. године, стране 6-7.
Срећом, имамо и позитивних примера о добром, честитом, односу Аранђеловчана према Тополцима и Карађорђевићима у новије време. Наиме, чланови удружења грађана „Спокој“ у Аранђеловцу крајем 1990. и почетком 1991. године (Милан Чумић, Мирољуб Стојановић и Радован Величковић) организовали су потписивање петиције у Београду и Аранђеловцу „за повратак посмртних остатака чланова породице Карађорђевић у земљу“, како је написано у прилогу „СПОКОЈ“ на 25. страни часописа „Стварност“, од фебруара 1991. године. Како и иначе у животу скоро ништа није случајно, прилогу „СПОКОЈ“ претходио је чланак Драгише Божића с наднасловом „СУДБИНА ОПЛЕНЦА“ и насловом „АМАНЕТ ИЛИ АНАТЕМА“.
Часопис „Аранђеловачко-тополска Стварност“, број 2, од фебруара 1991. године, прилози: „Аманет или антема“ и „Спокој“
И текст (једна реченица) у антрфилеу Негослава Јовачевића (новинара „Стварности“ и тадашње Радио „Шумадије“) „НА ЗНАЊЕ!“ као да је наговештавала ход по мукама Задужбине „Краљ Петар Први Карађорђевић“ на Опленцу“ у решавању имовинских односа у будућности: „И „Стварност“ се придружује потреби, формулисаној кроз наредбу председника тополске општине друга Илије Марковића, да сва званична документа о статусу Маузолеја-цркве на Опленцу буду, ради правилне информисаности, истакнута на улазним вратима у зграду општине, па обавештава читатељство да се та решења и пресуде, за општину и председника неповољне, налазе заиста на општинским вратима.“
Што се оснивања Јединствене туристичке дестинације Аранђеловац-Топола тиче (читај и као: Топола-Аранђеловац) ваљало би да нам сви ови „историјски науци“ стварно и послуже као дарови учитељице живота не бисмо ли заувек схватили да Аранђеловац и Топола морају постати попут једног тела са све главе које једна другој желе све најбоље. Тако би и једни другима требало да припомогнемо у решевању заједничких инфраструктурних проблема, попут водоснабдевања, које је овог лета више него врућа тема. Поготово што је воде у речним коритима како Јасенице, тако и Качера, све мање, а на другој страни савска вода са Макиша стигла је и у општну Сопот, а са Бељевца улази у тополску општину (председник СО Топола Драган Јовановић најављује да ће за две-три године савска вода стићи и у тополску општину) док Аранђеловчани постављају цевовод од Качера према Гарашима.
Постојање ЈТД „АР-ТО“ („ТО-АР“) сигурно би допринело бољем разумевању и решавању свих горућих тема две суседне општине, наравно под условом да у руководствима ЈТД не буду климоглавци локалних политичара, који би могли да се распитају (бар је у ери Интернета то лако) зашто је папа поред себе увек имао неког ко папи противречи супротним аргументима. Да је било више људи у АР и ТО који нуде argument a contrario схватили бисмо брже да су кориснији „контраши“ него ли лажови (од овде нареченог Љубише Радојковића из 1947. године до елитних лажова наших дана). Макар знали да ће пре Качер од Саве пресушити, али и да ће пре Јадар и Дрина Саву литијумом загадити. Појео (да не кажемо нешто друго) ћар вајду, што је наш народ као усмено наслеђе нама од давнина оставио.
Напомена: Пројекат „Јединствена туристичка дестинација Аранђеловац – Топола и позиционирање Опленца и Тополе на светском туристичком тржишту у 2024. години“ је суфинансиран из буџета Општине Топола на основу Уговора о суфинансирању пројекта «Јединствена туристичка дестинација Аранђеловац-Топола и позиционирање Опленца и Тополе на светском туристичком тржишту» у 2024. години, који су закључили Општина Топола (број: 405-238/2024-05-II, од 10.6.2024. године) и Драган Тодоровић предузетник Издавачка делатност СТВАРНОСТ (број: 01-190, од 11.6.2024. године). Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.