Текст и фото: Љ. Стојановић
Ради враћања некадашњег имиџа и стварање престижне културно-туристичке манифестације од Смотре „Мермер и звуци“ - потребно знатно више од дугогодишње „шаке долара“.
Можда је прави час, а и последњи, да се заподене ова тема, када киша и ветар ових новембарских дана разносе опало лишће на празној позорници у парку Буковичке бање и када се зидови Галерије „Александар Алек Ђоновић“ беле без иједне слике. Све је празно. И мали амфитеатар. И влажне дрвене клупе. И галеријски простор. Нигде човека да сретнеш. А зашто би и био ту?
У нашем лепом граду и бањском парку, за последњих безмало шездесетак година, догодила се читава једна култура светских размера. Било је најпре скромно, а онда се чули све гласнији звуци, да би крешендо осамдесетих година прошлог века био достојан једног Бетовена или Чајковског, Адинсела, Вивалдија, Моцарта… Ти звуци су се кроз отворена врата и прозоре Дворане кнежева хотела „Старо здање“, разливали читавим парком и урањали у густу шуму Букуље.
Нико тада није питао за паре. Питање је било само једно: шта је Смотри потребно? Ког виолинисту, пијанисту, симфонијски оркестар да доведу, које позориште, балет, који књижевник да отвори корице своје књиге или ко да своје слике, скулптуре и керамику размести у тада јединој галерији Павиљона „Књаз Милош“. Све је имало смисла, а хотели „Старо здање“, „Шумадија“ и „Извор“ били су пуни туриста.
Аранђеловац је тада био љупки градић, Буковичка бања појам за бањски туризам, али и културу, јер су туризам и култура „браћа по матери“. Аранђеловачка манифестација, Дубровачке летње игре и Охридско лето су се тих давних година такмичили у томе ко ће више да окупи најквалитетнијих домаћих и светских уметника. Овде су гостовали Џејмс Богл, Ана Штром, Јован Колунџија, Татјана Олујић, Петар Краљ, Слободан Селенић, Јагода Бујић, Марко Тодоровић, Лидија Пилипенко, Емир Драгуљ, Сафет Зец, Игор Ојстрах, Меша Селимовић, Фабијан Шоваговић, Лин Чедвик, Кенгиро Азума… Нема списку престижних краја, а нема ни смисла даље набрајати, нити спомињати квартете, симфонијске оркестре, солисте, фолклорне ансамбле из целог света.
За та три летња месеца, у јулу, августу и септембру, град се привидно узнемири, иако су доласци и одласци уметника у правилном ритму били нешто што се подразумевало. Али се подразумевало и то да су све те концерте, књижевне сусрете, изложбе, позоришне и балетске представе, фолклорне ансамбле, пратили не само Аранђеловчани, већ и бројни туристи, који су знали због чега су се упутили у овај град. Био је тада Аранђеловац не европска, већ светска престоница културе.
И данас се на први поглед чини да у Аранђеловцу има доста догађаја у култури, али је чињеница да много тога мора и да се мења. Највише квалитет. У сваком смислу, јер такозвани лакши садржаји су одвукли програмску политику Смотре уметности „Мермер и звуци“ у културу забаве или забавну културу.
Детаљ Отворене сцене у парку Буковичке бање
Јасно је да та институција зависи од општинских власти и дебљине буџетског новчаника, који је задњих година све тањи и тањи. Да су челници те институције вештији у свом послу да направе добре пројекте, могли би да рачунају и на подршку Министарства културе, које додуше и даје новац, али за друге сегменте ове манифестације. За музичко-сценски програм Смотра „Мермер и звуци“ добија „шаку долара“ искључиво из општинске касе. За ситне новце нема ни програма на највишем уметничком нивоу, па су неки одборници у општинској скупштини више пута поновили да би таква Смотра требало да нестане, односно да се припоји градском Центру за културу! Боље би било да се сви они, који тако размишљају, запитају шта то шкрипи у тој установи, па да то шкрипање претворе у складну мелодију?!
Зашто се нико није запитао због чега се музичко-сценски програм своди на филозофију могућег, на краће формате, лакше и забавне садржаје? И зашто директорка и Управни одбор никако да схвате, односно покрену примерене активности ради репозиционирања Смотре као престижне манифестације, без чега нема ни високе културе, ни жељеног развоја квалитетног туризма? Недавно је у Галерији Матице српске у Новом Саду отворена изложба „Паја и Климт“. Неколико Аранђеловчана, међу којима и аутор овог текста, отишло је на ту изложбу, која је правовремено најављена у медијима, па је било посетилаца и из других градова Србије. Чекало се сатима на улазак у галерију, а било је ту и туриста – гостију Новог Сада.
Нажалост, музичко-сценски програм Смотре уметности „Мермер и звуци“ се, у недостатку озбиљних промишљања и чврсте програмске политике и маркетинга, преселио на споредни колосек културних дешавања, с малим изузецима који потврђује правило. Известан конзервативизам, паланачки дух и ad hoc! варијанта постали су препознатљива метода за програмске садржаје ове манифестације.
Да постоји књига жалби, сигурни смо да би је потписали са жалошћу и бесом многи прави уметници, људи од пера, естете добре воље, пажљиви посматрачи, привредници, они који пореде - сви који би хтели да Смотра буде боља. У ту књигу би требало уписивати и толико познате ствари, макар и сто пута речене. И то све зарад враћања старе славе и некадашњег престижа програмско-сценских садржаја Смотре «Мермер и звуци» у будућим данима.
Овај прилог је објављен у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима из буџета Општине Аранђеловац, на основу Уговора о суфинансирању пројеката у области информисања (број Општине Аранђеловац: 01-1 400-966/2023, од 6.04.2023. године - број Издавачке делатности "Стварност": 01-121, од 18.04.2023. године). Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.