Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 74. прилогу о адекватном моделу пољопривреде тема је хуманизам у контексту културе Запада, односно људскост као девета традиционална вредност цивилизацијске идеологије Русије.
Људскост је унутрашњи компас сваког човека, а тај компас каже да као и при раздвајању термина родољубље и патриотизам, ваља раздвојити и термине људскост и хуманост. Не смеју се поистовећивати, јер светоназорно припадају различитим цивилизацијама.
У претходном прилогу описани Хајдегерови и Дугинови критеријуми за оцену идеологија: дазајн, дасман и антидазајн, омогућавају да класификујемо појмове хуманизам и људскост одвојено. Антидазајну као агресивној свести у свету који води отворени рат против аутентичности припадају и леви и десни либерализам и универзални нацизам и универзални комунизам. Дазајну као аутентичној свести припада људскост као тежња конкретности која обједињава мноштво у једну целину без наметања универзалности. Дасману припада хуманизам као сан неаутентичне свести, који ставља човека на врх вредности негирајући да постоји било шта изнад човека или да изнад материјализма науке постоји виша спознаја и трансцедентно. Оваква класификација код многих политичара изазива „нервни слом“.
„Нервни слом“ изазива захтев да се термини какви су: демократија, национална држава, левица и десница, либерализам и неолиберализам потпуно одбаце и замене новим терминима у склопу управљања светоназором православне цивилизације. Западна либерална СНС и комунистичка идеологија СПС, имају антидазајн мисаони склоп рата против аутентичности. Отуда проистиче и њихова потпуна некомпетентност, јер како рече Достојевски: „Где љубави нема, тамо ни разума нема“. Никад нам по лажним дипломама школовани, нису били оволико неписмени. Ништа што се дешава у пољопривреди Србије није случајно. Јосип Броз Тито, Слободан Милошевић, Зоран Ђинђић и Александар Вучић су имали и имају исту аграрну политику Србије – без пољопривреде, по агенди постаграрног друштва Давоса.
Да ли је православну људскост заменио хуманизам Запада као неаутентичан? Да ли данас настаје трећи ниво извитоперења у сувишности самог човека? Прво, теоцентрично, друго, антропоцентрично друштво, иде ка трећем, постхуманом и постаграрном друштву? Чини се да је у тим тезама учитан катастрофички, претерани сценарио, јер добра вест – цивилизацијска државна идеологија Русије нуди заокрет за 180 степени.
Дух времена или смисао тренутка у ком живимо је поимање да се понавља историјски ток дугог трајања од пре сто година. Треба имати свест о томе како на нивоу државе, предузећа, тако и на нивоу породице и појединца. Пре сто година се покушао ратом учврстити колонијални систем Запада, а данас помоћу вештачке интелигенције утврдити неоколонијализам. Оно што данашњицу разликује од догађаја пре сто година је препознавање тачке бифуркације. Пример бифуркације је река Неродимка код Урошевца која се сама од себе дели и чији један крај завршава у Црном мору, а други у Егејском мору. Између 1914. године, када се већина европских царева још увек састајала и аристократија имала главну реч као у средњем веку, па до 1930. године, када је већ био обављен први прекоокеански лет авионом и више у Европи није било царстава, прошло је само 15-16 година. Тада је свет наставио једним путем којим је водио глобални предиктор Запада. Данас постоје два пута – бифуркација. Тектонску промену можемо очекивати у наредних 15 година, крећући се ка „Хоризонту 2040“ Русије или „Агенди 2030“ Давоса. Уколико се будемо кретали ка светоназору Запада извесно ће нестати и држава Србија и српски народ, а уколико се будемо кретали ка светоназору православне цивилизације, могућ је опстанак.
Срж актуелне глобалне промене (многи користе реч криза што у преводу на српски значи – Божији суд) је у стварању поделе света на одвојене технолошко-економске блокове који су самодовољни, имају технолошке стандарде непримењиве ван сопственог света, сопствену енергетску и људску базу, сопствену научну и образовну фокусираност. Подела на војне блокове 20. века, прераста у дубљу технолошко-економску и цивилизацијску поделу 21. века. Како то да Србија преброди? Ком ћемо се приволети „царству“? Да ли смо неповратно напустили поуку Кнежеве клетве?
Као и у свакој природној селекцији, не преживљавају најјачи него најприлагодљивији, они који имају више алтернатива понашања. То значи имати огромну резерву према вештачкој интелигенцији и дигитализацији, задржавањем аналогног – поред дигиталног начина функционисања. То значи бити спреман на компромисе, на договоре, на признавање грешака и учење, на људскост. Да бисмо постали прилагодљивији потребно је да пред циклус промена, а ово је тај тренутак бифуркације, смањимо ниво конфликтности у друштву: између села и града, младих и старих, богатих и сиромашних, радника и послодаваца, између етничких и религијских група, између развијених и неразвијених региона. Појединац или владајућа елита који глуме непогрешивост или се односе са мржњом према народу, сами себи одсецају пут ка будућности и чине стратешку грешку неприлагодљивости која је последица подизања нивоа конфликтности у друштву. Србији је потребно да што пре смањи унутрашњу социјалну конфликтност како бисмо постали прилагодљивији, човечнији, пред настајућим променама које воде свет у раст напрегнутости. Унутрашњу напрегнутост и неприлагодљивост треба отклонити што пре како бисмо овако мали и рањиви, могли да се пре настанка глобалних промена, прилагодимо и будемо на адекватном месту које нас штити или нам доноси корист.
Како смањити ниво напрегнутости у друштву? Начин је уочио економиста Тома Пикети анализирајући историју 20. века. Смањење напрегнутости у свету се десило кроз човечност, у другој трећини 20. века, између 1933-36. и 1969. године, у време Никсоновог мандата. То је био период наглог технолошког и економког раста. Шта се десило? Десила се човечност као покретач економског раста. Раду је дата предност над капиталом, са приноса на капитал прешло се на кејнзијански нагласак на принос на рад као фактор производње. Резултат је био нагли раст средње класе. Такво разрешење напрегнутости је неопходно данашњем свету. Такво решење нуди цивилизацијска идеологија Русије. Супротно је решење „дубоке државе“ Запада која тежи даљем расту конфликата. Смањивање и нестанак средње класе је индикатор куда Запад води. Последица западне политике су и рат у Украјини и атентати на политичаре у ЕУ, и немири у Грузији, Јерменији, Молдавији, Румунији, Србији. Западни глобални предиктор смањује ниво прилагодљивости друштава под својим утицајем, са сврхом деструкције тих друштава. Зеленски у Украјини и Вучић у Србији спроводе политику раста напрегнутости и конфликта унутар друштава која воде, као и сви лидери света одани Западу. Политика је вештина могућег. Да ли је једина могућност бити: безумни издајник, распикућа, полтрон и послушник?
Решење у пољопривреди Србије за смањење конфликтности и раст прилагодљивости је бескаматно банкарство и интегративни начин развоја по моделу акционарског задругарства из закона донетог 1898. године, ПРИЗАД после Првог светског рата, ЦЕНТРОПРОМ и Генекс после Другог светског рата и руски РОСЗЕМ из 2008. године. За интегративно решење са бескаматном пољопривредном банком је потребна државна идеологија Србије супротна западном постхуманом либерализму. За такву идеологију је незаобилазан „нервни слом“ нових термина и управљања светоназором.
А сад да пређемо на људскост на нивоу појединца. Људскост је пролазно постојање. Живот је пролазан и човечност је овоземаљско постојање у директном односу према смрти. Људскост се не може одређивати без односа према смрти. У томе је срж разлике неаутентичног термина хуманост и аутентичног термина људскост. Западна хуманост даје предност материјалном над духовним, док православна људскост тражи меру између духа и материје у корист духа. Православна и кинеска таоистичка људскост су идентичне у ставу да ничему живом не треба наносити штету: ни физички, ни речју, ни мишљу. Из тог угла нама Србима су цивилизацијски ближи Кинези и Индуси и Црнци и Латиноамериканци од Немаца, Француза, Енглеза и других народа којима доминира „изузетност“ либерализма Ротшилда. Смисао духовности и материјализма је основ разумевања људскости у свих осам Хантингтонових цивилизација. Само у западној цивилизацији постоји сувишан човек лишен љубави и нихилистички презрен, осуђен на нестанак у постхуманизму. Осталих седам Хантингтонових цивилизација дају предност духу. Хајдегер опредељује термин дазајн такође кроз однос човека према смрти. Аутентично друштво је друштво у коме се дух сматра вишим од материјалног и биолошког. Аутентичан човек је верујући човек. Нечовек не може да буде верујући, јер нема у себи љубав као духовно здравље. Љубав као и за све друге традиционалне духовне вредности је извор људскости. Љубав даје смисао животу као експанзији ка трансцедентном, увиду иза граница постојећих навика и знања о свету.
Људскост је и срећа, испуњеност живота. Бертран Расел у књизи „Освајање среће“ поставља четири елемента садржаја среће: здравље, финансије, међуљудске односе и животно дело. Људскост је интегрисаност човека и унутар себе и са спољним светом и у односу на трансцедентно. Нечовек је на периферији себе и треба га вратити себи, омогућити му да успостави контакт са собом. Човечност садржи и друштвену предодређеност, ограничења слободе. Тек када човек освести оно што јесте, може да иде даље. Само умом људи могу да осете унутрашњу слободу и не прихвате труле компромисе са друштвом Хајдегеровог дасмана. Тек након тога потпуно и живо човек може да испуњава своје намере и општи са људима око себе. Покретач за то је воља. Занесеност животом и пуноћа воље младих је покретач напретка друштва у целини. Волети себе је унутрашњи садржај људскости, услов да би се волели и људи око себе. Знање и искуство старијих су ту да младима обогате морални и интелектуални развој. Код здравља као прве Раселове компоненте среће је битно знање да воља зависи од тела. Воља је доминантни елемент личности. Док је човек телесно млад и здрав, код њега се пројављује људскост као последица воље. Природно је да са старењем и рушењем здравља воља слаби као извор људскости условљен телесном снагом. Држава ту има улогу да од здравственог система учини превентиву и лечење узрока, а не последица болести или како каже Александар Усањин: „уместо болести лечења, треба успоставити лечење болести“. Код другог Раселовог елемента среће – финансија, људскост зависи од околности материјалне основе за живот. Булат Окуџава у песми „Молитва Франсоа Вијона“ има стих „Срећном дај новац, и не заборави на мене“... Људскост је и филантропија и алтруизам, али су за то потребне финансије. Масе људи потребно је финансијски ојачати давањем да располажу плодовима свога рада, што је претходно наведени закључак економисте Томе Пикетија. Човечност је поштовање „теореме паукове мреже“ Николаса Калдора и враћање профита у пољопривреду, уклањањем камате као антидазајн замене за профит. Бескаматност је лек за читаву економију, а не само за пољопривреду. Код трећег Раселовог елемента среће, привржености и повезаности са другим људима, нечовек је онај који је отуђени Хајдегеров дасман или антидазајн. Хари Харлоу је показао колико сама приврженост у првим данима и годинама живота утиче на формирање духа човека и љубави као садржаја духа. Утицај породице на формирање хијерархије мотива личности утиче на то на ком ће се месту на скали Теофрастових „Карактера“ зауставити нови млади човек. Улога државне идеологије је да обезбеди адекватно образовање и климу за развој здравих међуљудских односа у међугенерацијској повезаности породице и народа. Четврти елемент среће је животно дело, позвање или животни пројекат, који се током живота мења, али који увек иде за пределе познатог и залази у трансцедентно. Људскост је у том контексту део стваралаштва и држава би требало да обезбеђује освешћено стање које описасмо као однос продуктивности и пажње из модела емоционалне интелигенције Данијела Големана. Људскост је обавеза сваког човека – стално тражење смисла, истраживање емоција, веровања и убеђења. Сваки човек је „ковач своје среће“ у сваком дану и конкретној ситуацији. Мора преузети одговорност за своје изборе. Нечовек не тражи конкретна решења за конкретне ситуације већ живи на аутопилоту универзалног смисла наметнутог медијима и образовањем, у коме живи као у сну дасман идеологија: национализма, либерализма или комунизма. Нова цивилизацијска државна идеологија Русије је конкретна, а не универзална, окренута свакодневици живота и ситуацији појединачног човека. Није универзална нихилистичка – либерала, ни материјалистичка – комуниста, ни биолошка – нациста, већ идеологија верујућих људи.
Људскост нас ограничава да не прихватимо да будемо киборзи либерала али и да најозбиљније размотримо пут Вјачеслава Тимошенка, госта Виктора Јефимова у неколико емисија, чији живот редефинише појам физичког човека а тиме и човечности: