Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 73. прилогу настављамо анализу концепта развоја пољопривреде Србије из угла приоритета духовног над материјалним, што је осма традиционална вредност идеологије чије је званично успостављање започето у Руској Федерацији у новембру 2022. године.
Српско становиште је цивилизацијско и из тог угла неодвојиво од руског. Филозоф Александар Дугин је дао допринос настајућој идеологији Русије дубинским објашњењем зашто се данас води рат против сеоског начина живота као аутентичног. Овом анализом показујемо да „за дан после Вучића“ постоје решења образложена од најбаналније праксе до егзистенцијалне филозофије. То су решења за век, а не за дан после. Где постоји идеја тамо постоје и људи, али за омасовљавање и ослобођење је неопходна идеологија. Идеологија без методологије не постоји. Идеологија без кадрова, концепцијски и методолошки обучених носилаца, не постоји. Може се рећи да у Србији данас не постоје политичари јер нема идеологије, кадрова и методологије. Сви људи који се издају за политичаре су борци за власт, а не политичари. Политичари се баве идејама, а борци за власт само догађајима и људима. Нема ту излаза. Политичари данашњице нису урадили домаћи задатак пре стајања пред ТВ камере. Наратив који овде износимо нема, за сада, јавни дискурс.
Време је да у наш серијал текстова о пољопривреди уведемо нов појам – цивилизацијска идеологија. Три основне досадашње идеологије су: нацизам, комунизам и либерализам, а цивилизацијска је настајућа четврта. Три старе идеологије су се сукобиле у 20. веку и сукоб је преживела само либерална идеологија. У Русији настаје нова идеологија супротстављена либерализму, која подразумева све нелиберално. Четврту политичку идеологију је адекватно називати цивилизацијском. У овом прилогу описујемо њену филозофску логику. Све што је постполни и постхумани либерализам је материјалистичко. Либерализам данас говори о постисторији, постистини, постфилозофији, постидеолошком времену. Све то значи прихватање смрти на нихилистички начин, против живота. Насупрот томе, поље вредности и извориште цивилизацијске идеологије је духовност. Најдиректније, када се бавимо првенством духовног над материјалним, бавимо се приоритетом православне цивилизацијске идеологије над либералном идеологијом Запада. Цивилизацијска идеологија је прилагодљива за све цивилизације описане у Хантингтоновом „Сукобу цивилизација“ и зато је универзална. Универзалност и прилагодљивост је чине надмоћном алтернативом нихилистичком либерализму. Став да нема алтернативе Вучићевој, Хараријевој и Швабовој прозападној неоколонијалној Србији, није тачна. И идеолошки и практично она постоји.
Под опис „дивљака дигиталне епохе“ који не може да прочита или напише више од двадесет речи, а који је већ престао да чита овај прилог, спада и огроман проценат држављана Србије. Међутим, аналогија са Руском Федерацијом показује да десет одсто, односно више од пола милиона Срба, има потребу да учествује у дискусијама каква је наша. Дакле, не један већ хиљаде оваквих серијала, мишљења и чланака је могуће очекивати у квалитетно организованој јавној расправи на сталној платформи за такву дискусију. Тоталитарност западног либерализма одбија и затвара простор јавној расправи, као и сваки тоталитаризам уништава и убија непријатеље, односно тражи филистре, тоталитарне грађане описане код Хане Арент, српски речено послушнике. По угледу на Русију, национална платформа „Хоризонт 2040“ је потреба Србије за дискусијама просечних људи о иницијативама, анализама, предлозима и питањима, стратегијама развоја државе. Мишљење експерата је важно, али иницијатива тзв. обичних људи „одоздо ка горе“ је оно најдрагоценије, јер значи мисаоно присуство у свету, значи присуство духа, значи непослушност, значи кадрове. Примера ради, са интегративног концепта развоја пољопривреде од 1945. до 1990. године, прешли смо на деструктивни либерални концепт у задњих 35 година, који је изазвао велики колапс у производњи хране. Очигледно је Србији нужан нови интегративни концепт развоја не само пољопривреде, јер се комплетна либерална идеологија показала као узрок кризе коју је потребно решити идеолошким заокретом. У односу на сваки политички подухват или пропис либерала, ваља радити супротно. Заокрет би требало да буде за 180 степени.
У Русији је група младих официра војске између 1985. и 1987. године развила нешто суштински различито од Запада: теорију, концепцију, методологију и идеологију развоја државе. Концепција друштвене безбедности (КОБ) и Довољно општа теорија управљања (ДОТУ), били су основа за развој методологије спровођења садржински различите идеологије у односу на Запад. Унутар те методологије је један од праваца и развој бескаматног банкарства заступан више од деценије у Србији. Бескаматна пољопривредна банка Србије има иза себе комплетну научну и филозофску подлогу из Русије и о њој је потребно дискутовати на платформи „Хоризонт 2040“ или на српском „Сабор 2040“, коју тек ваља направити у нашој земљи као ефикаснији инструмент утицаја на власт од референдума Швајцарске.
Све три идеологије сукобљене у 20. веку: либерализам, комунизам и нацизам су имале свој механизам прерасподеле. Код либерализма то је банкарски каматни систем и штампање новца. Код комунизма разлог за прерасподелу су класе, а код нацизма расе. За нас сељаке да поједноставимо, прерасподела је био принудни откуп и отимање земље сељацима након Другог светског рата. Од три идеологије је опстала само једна. Једина преживела идеологија која диктира развој света у 21. веку је либерализам западних банкара. Цивилизацијска идеологија Русије је оно што се данас супротставља постисторијском, постполном и постхуманом либерализму Запада. Четврта политичка: теорија, концепција, методологија и идеологија цивилизације су оно што укида каматни банкарски механизам прерасподеле. То се постиже било бескаматним банкарством, било порезом Хенрија Џорџа који анулира камате као темељ либерализма.
Запад једини од осам цивилизација на планети посматра свет са материјалног становишта. Цивилизацијска разлика је у одговорима на питања: Зашто слобода?
Шта је сврха слободе?
Сврха је поредак. Тумачење поретка је основ злоупотребе код питања слободе. Срећемо одговоре који се никако не смеју мешати, а који су доминантни основ спиновања јавности Србије од стране либерала. Западна цивилизација тражи слободу како би направила свој поредак у материјалном свету, а православна цивилизација сматра одсуство поретка за слободу у материјалном свету. Јуродивост као православни подвиг је најбољи доказ. Овај однос је обрнут у духовној сфери. Ми православни смо људи поретка у духовној сфери, а западни либерали су људи који слободу сматрају одсуством поретка у духовној сфери. Разумевање ових различитости је оно од чега треба поћи у супротстављању западном либерализму, који је нама стран и неприродан. Примена материјалистичког поретка из ЕУ у духовној сфери разара народ и државу Србију. Европска унија као заједница индивидуа, а не држава, значи да гласачи прозападних ЕУ опција у Србији гласају за нестанак државе и да су све ЕУ партије антидржавотворне и антиуставне, значи ван закона. Иста ствар је и са залагањима да се ЕУ гради као Де Голова „Европа нација“, јер све такве конструкције воде само спорије ка либералном постхуманом избору: „бити човек или машина“. ЕУ у било ком облику није аутентична потреба. Препорука аутора руске ДОТУ је да се мирољубиво стоички треба бавити само својим пољем вредности и не хранити зло освртањем на њега. Рат идеја треба водити асиметрично. Ипак, осврт је неизоставан зарад препознавања са ким се суочавамо. Логику западног поретка, њихове сврхе слободе, ваља разумети онако како ваља разумети сваког непријатеља зарад супротстављања памећу. „Где нема љубави, тамо ни разума нема“ је мисао из „Записа из подемља“ Достојевског. Разума у либерализму Запада нема.
Историјским освртом је најлакше разумети логику либерализма. Историјски, либерализам је зачет тражењем слободе унутар римокатоличке цркве у којој мирјани нису имали право чак ни на поседовање Библије. Римокатоличка црква је скуп свих свештеничких чинова, а сви чланови друштва ван тог круга су другоразредни. Из тог разлога и данас актуелна „Агенда 2030“ бива пласирана „одозго ка доле“, са позиција Ничеовог „Над-човека“. Приступ „са висине“ у Србији увек најављује пропаст владара и идеологије. Сама римокатоличка црква је настала у 6. веку нове ере унутар Визиготског краљевства као средњевековна државна идеологија и тај карактер је задржала и до данас. Побуна је била само питање времена. Либерализам је иницирао Мартин Лутер као верско ослобођење, протест заобилажења монопола свештенства на духовност. Следеће ослобађање је било од сталешког система у Француској буржоаској револуцији – просветитељство. Наредно ослобађање је од нације у Првом светском рату у ком нестају турско, немачко, аустроугарско и руско царство. Након првог великог рата нова историјска фаза је сукоб: нацизма Хитлера, комунизма Стаљина и Ротшилдовог либерализма. У овој фази се појављују одбацивања породице од стране Фридриха Енгелса 1892. године, појава беспризорника у необавезности брака у троцкизму, који еволуира у социјализам у ком се дешава „јачање зарад одумирања државе“. У Другом светском рату савезом комунизма и либерализма бива поражена нацистичка идеологија. Треба напоменути да су све три идеологије истог светоназорног корена у трећем сталежу просветитељства. Увек је била реч о ослобађању индивидуе од колективног идентитета, а да се сама индивидуа није дефинисала већ се она одређивала у односу на историјски колективни идентитет који је рушен. Шта је то индивидуа ни данас се не зна. То није човек. Индивидуа може бити и ГМО химера и спој машине и човека или вештачке и људске мисли. Индивидуа је апстрактна нихилистичка идеја. Коначно, либерализам у време Горбачова разара и социјализам и остаје сам на политичкој сцени. Једина преживела из сукоба три идеологије у 20. веку, у 21. век улази либерализам.
Рат против аутентичности је стална медијска прича о неаутентичном и непостојећем. Кербери либерализма у Србији (дует политичара Чанак – Шешељ) измишљају етикете фашиста и комуниста за све политичке противнике либерализма, док мање афирмисане разне прозападне партије говоре о постидеолошком друштву у ком нема идеологије. Сва три наратива су лажна. Истинска историјска „ослобађања“ либерализма су релативизација суверенитета држава, неоколонијална приватизација и дезинтеграција привреде, власништво светске банкарске олигархије над природним ресурсима, наднационалне заједнице индивидуа, а не држава (ЕУ), феминизам и ГМО храна, дечја права, права кућних љубимаца, истополни бракови, права на бирање пола и усвајање деце у истополним браковима, правно мењање појма човек, увођење права присуства животиња и других новотарија у цркви, постаграрно друштво са вештачким месом и шећерима, зелени порез на ваздух од 1. јануара 2026. Либерализам је део проблема, а не део решења јер је од 1975. године увео Европу у стање демографског колапса. Такав је осврт на логику зла, преглед материјалистичког, либералног приступа животу. А сад да видимо шта је са духовношћу ...
Доминација духовности почиње са управљачком писменошћу. Управљањем лексиком и терминима почиње управљање светоназором без ког нема стварања нове идеологије. Терминолошки постоје две историјске раскрснице: просветитељство и данашњица.
Француска буржоаска револуција из које истичу све три идеологије 20. века је лексичка раскрсница из чије матрице треба одбацити све термине. Термине какви су „левица и десница“, „либерализам и неолиберализам“, комунизам и социјализам“ у потпуности треба избацити из употребе а тиме и сва разматрања њихових аутора и заступника. Александар Дугин за цивилизацијску идеологију користи термин нелиберализам. Нелиберализам је све оно што материјалистички либерализам Запада није. Нелиберализам је против либерализма, против комунизма, против нацизма и национализма, он потире просветитељски светоназор. Потребно је притом знати да нелиберализам не одбацује све идеологије просветитељства у потпуности већ из њих еклектички узима себи све што је конкретно, аутентично, одмерено, животу неопходно, што је егзистенцијални дазајн Хајдегера. Нелиберализам – цивилизацијска идеологија, за основни политички појам има народ као носиоца цивилизације и дешава се у сфери духовног поретка, управљања духовним вредностима. Кроз приоритет духовног над материјалним, цивилизацијска идеологија тражи праву меру између духовног и материјалног. Неаутентично у западном либерализму је што нема меру и читав свет своди на једну или неколико материјалистичких тема.
Руска државна идеологија западним аргументима побија либерализам Запада. Тај део је везан за тумачење егзистенцијалне филозофије Мартина Хајдегера од стране Александра Дугина.
Сам Хајдегер разликује духовно од материјалног кад каже: „Наука и технологија могу све, сваку удаљеност у простору и времену могу учинити мањом. Међутим, оне још увек не могу створити блискост, јер и најмања могућа удаљеност још увек није блискост.“ Хајдегер је последњи велики филозоф егзистенцијализма. То сведочи психологија као практични садржај Хајдегерове филозофије. Психологија је увек део филозофије. Егзистенцијална психологија Лудвига Бинсвангера заснована на филозофији Хајдегера, изненађује нас лаике и објашњава генијално до духовитости, шта је срж Хајдегерове филозофије, уједно описујући суштину руске цивилизацијске идеологије. То је пречица до разумевања коју треба проћи у средњој школи. Хајдегер своју филозофију заснива на појму дазајна као аутентичног постојања човека присутне свести и појму дасмана као неаутентичног, апстрактног, неодмереног присуства човека у свету без свести, људскости и осећаја. Александар Дугин налази да је дазајн „мисаоно присуство у свету“ основни политички појам. Дугин дазајн идентификује као народ, јер за мисао у свету је потребан језик, а он припада народу. Индивидуа не може да буде власник језика.
У својим предавањима о антологији и антропологији театра, Дугин говори о томе ко је дасман, ко је истински болестан у савременом свету описујући безумље либерализма као изостанак сваког поретка у сфери духа. Кроз поредак у духовној сфери изграђен кроз „дазајн терапију“ Бинсвангера и Медарда Боса је могуће илустровати људскост и конкретност државне идеологије Русије.
Главна разлика егзистенцијалне дазајн психологије је базична представа о симптоматици. Уобичајени приступ психичким болестима је да болест почиње од појављивања човека са проблемима код психолога или психијатра. Уобичајено је да се психичке болести сматрају неизлечивим, те да треба или симптоме ублажити или пацијента прилагодити како би могао нормално да функционише у заједници. Сва психологија и психијатрија се своди на те две активности. Исправљање узрока болести се не сматра могућим већ само симптома у односу на нормативе. Пацијент је означен као носилац неког проблема за сав живот. Лечење је покушај умањења аномалија. Циљ је стабилизација психичког стања помоћу два метода: директним утицајем на пацијента ако се сматра да ће се стање само погоршавати или удено терапијом, нетерапијом, када се сматра да се болест циклички мења по синусоиди те да лечење може да погорша циклично стање пацијента. Метод нетерапије наговештава прелазак ка дазајн терапији. Дазајн терапија је од почетног сусрета са терапеутом као главне тачке дазајн терапије, потпуно супротна у односу на класичан приступ. Ту је њена и генијалност и јарка илустрација Хајдегерове филозофије егзистенцијализма. Док код уобичајене класичне психологије пацијент има песимистичну перспективу и чека да лекар открије још неки симптом или још тежи узрок болести, дотле дазајн терапија има оптимистичан приступ, који може да шокира. Дазајн психологија полази од тога да ако се човек обратио психологу то је већ кренуо на пут оздрављења. По дазајн психологији када човек у друштву не осећа никакве проблеме, емоције, растројство, ако га нешта не мучи и не изводи из такта, тада је баш такав човек безнадежно болестан, шизофреник, машина, објекат који је самодовољан, патолошки и абнормалан. Термином обитаватељ се назива такав човек – дасман. Просечан човек савременог друштва се дакле сматра оболелим, а онај који се обратио терапеуту од дасмана се креће ка дазајну, од стања сна иде ка стању буђења свести. Зато се дазајн терапеут односи са пацијентом по потпуно супротној логици од класичне. Илустрација је ток разговора између пацијента и лекара: „Вас нешто узнемирава?“, „Да, докторе узнемирава.“, „Браво, слава Богу, коначно. Док сте били неузнемирени ви сте били непромењиви, апсолутно ненормални.“, „Докторе ја хоћу да извршим самоубиство.“, „Ето. То је исправно. А због чега хоћете да извршите самоубиство?“, „Ја никоме нисам потребан.“, „Па наравно да ником нисте потребни. Ви још ништа нисте постигли.“, „Осећате се одбачено. Одлично.“, Осећате ужас. Браво. Тако треба да се осећа човек у овом свету.“, „Ви осећате панику? Па наравно да треба да је осећате, то је нормално.“, „Докторе, мени је лоше.“, „А шта ти мислиш да треба у таквом свету да ти буде добро? То је груб, отуђен, болестан свет из ког се треба удаљити како би нашао тачку ослонца у себи“, итд.
Постепено у оптимистичком тону са позитивним ставом и очекивањем, пацијент слуша од лекара охрабрење да оздрављује, да се његово стање побољшава, откривајући колосални склад унутрашњег света. Он је дошао лекару очекујући да му кажу: „Ти си аномалија“, а њему говоре: „Радује ме то што сте дошли. Крећете се ка буђењу, открићу нових сазнања, на путу сте оздрављења. А то друштво из ког сте дошли, то стање дасмана које је постојало и постојаће увек, је права антрополошка патологија. Само када човек осећа, креће путем оздрављења и јачања. Само тада постаје оно што јесте, постаје свој“. Сеансе дазајн терапије се дотичу културе, религије, политике, поезије, књижевности, инжењеринга, разних садржаја духовности који подижу самопоштовање пацијента. Сво знање духа постаје дазајн терапија. Реч је о подизању нивоа духовности, какво помињасмо у серијалу.
Запажање је да је готово свако друштво, друштво дасмана. Дазајн анализа се показује као једина исправна по приступу људима и свету, штитећи човека од света, а не обрнуто. Обраћање терапеуту је знак оздрављења, осећај несамодовољности, када човек уочава да је друштво дасмана узрок проблема. Дазајн терапеут га извлачи из друштва дасмана и наводи на грађење дазајна, аутентичног начина освешћеног живљења. Пацијент у дазајн терапији се не бави више спољним светом већ иде ка себи, са периферије себе, из отуђености, долази себи кроз конкретно, са мером мислеће, присуство у свету.
Јака дазајн терапија је Дугиново идентификовање три стања: дазајна, дасмана и антидазајна. Јака дазајн терапија је тумачење Дугина о Хусерловом „животном свету“ као алгоритму неразумљивих података и правила у који је човек бачен да живи од рођења, али из ког има или нема излаз. Тај свет Хајдегер назива дасманом. Од човековог сазнавања, истраживања, учења, зависи колико ће га претворити у дазајн. Дазајн је аутентични начин живота који се преноси као генерацијско знање са нараштаја на нараштај и вербално и примером понашања родитеља.
Када наше сад и овде – дазајн, постоји у свету неаутентично тада ми упадамо у стање дасмана, нешто самодовољно, механичко, безосећајно, неку врсту вештачке интелигенције у друштву. Када дазајн постоји аутентично он се креће унутар самог себе и „не искаче из себе“. Проблем са Хусерлом и Хајдегером је што не праве оштру границу између дасмана и дазајна. Дугин ту границу прави уочавајући чињеницу постојања два типа друштва у којима може да постоји, а може да и не постоји излаз из стања дасмана у стање дазајна, из дакле ненормалности у нормалност.
Постоје традиционална друштва, религиозна, сакрална, хијерархијска и на другој страни модерно друштво – либерално, демократско, егалитарно, материјалистичко, егоистичко, хедонистичко и капиталистичко. Да не помињемо постмодерно.
Уколико узмемо непробуђене људе, обитаватеље илити дасмане и посматрамо их у традиционалном друштву, видећемо да они постоје неаутентично, али чувају иза тога могућност да постоје и аутентично. Чувају нека „света места која не посећују или не отварају, писмо или сандук у који је спакована виша вредност“. Признају да тамо постоји аутентичан живи дазајн. Нису апологете тих светих места, продужавају да живе у сну дасмана, али признају да постоје места буђења. То свето место је обично црквено, сакрално, хијерархијско, нека вертикала која може да буде и држава. То је неразумљив, недоступан смисао, који се признаје као постојећи, сакривено место, али за човека резервисано. Тако функционише обитаватељ традиционалног друштва који није непријатељ дазајна, није против аутентичности, већ може да у неком тренутку пређе у аутентично егзистирање. Та могућност постоји и он има где да оде, где да се буди: манастир, код духовника или организоване сакралне институте који ће га пробуђеног прихватити.
Супротно, савремено друштво, постмодерна, уништава саму могућност спонтане дазајн анализе. Обитаватељ је већ у модерни врх вредносног система. Изнад њега нема ничег вишег и светог. „Постојати као и сви други“ - по принципу подела на либерале, демократе, социјалисте, националисте - је суштински вештачка интелигенција која већ доминира над људима. Такав дазајн који је у ствари дасман, тражи нови виши степен извитоперења. У тој ситуацији обитаватељ, који је већ дасман, жели да буде дасман дасману, странац, из већ неаутентичног дасмана као пасивног, он постаје носилац антиаутентизма, он не скрива у себи аутентично постојање, нема свето место, он затвара и за себе и за друге могућност постојања светог места. Одатле потиче десакрализација, секуларизација друштва, изгон свештеника и свега светог, изгон цркве, атеизација, итд. Савремени свет је у потпуности свет дасмана претвореног у антидазајн – активну борбу против дазајна. У том свету неаутентично постаје владајући норматив. Комунизам након Другог светског рата је одличан пример, а либерализам актуелни.
За разлику од традиционалног друштва у савременом друштву се против аутентичног живота води истински рат. Јака дазајн терапија подразумева претварање савременог друштва у традиционално. Она могу да се преплићу у неким тренуцима, али су то два различита стања. Бити дасман обитаватељ и није сасвим лоше. Бити савремени антидазајн обитаватељ: либерални, демократски, социјалистички, националистички, постхумани, хипи и воук, су стања болесног опасног манијака. Он не само да не егзистира аутентично, већ гради на тој неаутентичности своју активну животну стратегију. Десакрализацију ставља као вишу вредност. Он није само под утицајем сна дасмана, он чини тај сан јединим могућим стањем, општим и обавезним!
У складу са тим дазајн терапија и јесте психолошка борба са савременим светом у свим његовим идеолошким појавама и мерама. Дазајн терапија је наше психолошко оружје уткано у руску цивилизацијску идеологију као инструмент претварања савременог друштва у традиционално. Овај политички циљ је мање амбициозан у односу на циљ претварања демократије у меритократију и подизање нивоа духовности у друштву, али је бољи од тврдње да се друштво никако не може изменити. То да се друштво мења има доказ у постојању дазајна, дасмана и антидазајна за шта су аналогије: традиционално, модерно и савремено друштво постистине, постмодерне, постаграра, постидеологије, постдуховности. Најбоља илустрација да живимо у антидазајн друштву је одлука ЕУ од 14. октобра 2025. године да се уведе контрола свих порука и садржаја на друштвеним мрежама помоћу алгоритма "Peer Control 2.0". Орвелова „полиција мисли“ и „министарство истине“ се успоставља уживо под лажним изговорима власти о бризи за добробит деце. Нелечени антидазајн обитаватељи не брину ни о коме до о себи.
У дасман друштву модерне, мотивација је још увек била лична и заснивана на достојанству, племенитости и стваралаштву, који су толерисани као део старог традиционалног друштва, или је помоћу самоуправљања покушавано да им се да, макар привидно, још већи простор. У антидазајн савременом друштву постмодерне све постаје команда без личне мотивације као координационог механизма чиме се духовност, морал, култура, достојанство и племенитост у потпуности покушавају поништити. Сва ЕУ и САД друштва су не пасивни Хајдегеров дасман већ агресивни антидазајн заснован на доминацији технологије над човеком. Сасвим је тада очекивано што се у Србији као антидазајн друштву манијака, какву реч употребљава Дугин, друштву болесних, јавља игнорисање законитости Николаса Калдора о активној државној интервенцији као услову опстанка пољопривреде или укидају сеоске општине и месне заједнице како би се спречило да сељак буде политички одлучилац или порезом као код Хенрија Џорџа, средином 80-тих година прошлог века на преласку из модерне у постмодерну уводе пензијски доприноси за све власнике пољопривредног земљишта чиме се подстиче сеоско становништво на напуштање аутентичног начина живота или са задружног акционарства у ком је сељак и власник и одлучилац прелази на неаутентично задругарство у ком, повећање богатства није право и сељака као власника, односно он се принудно поставља у економски неконкурентан положај.
Закључак је да друштво савремене постистине, постаграрно и постмодерно друштво мора под хитно да се лечи цивилизацијском државном идеологијом у којој постоји и враћа се разум, а Србија враћа Рају на Земљи, па макар и сиромашних.