Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 76. прилогу о интегративном моделу пољопривреде Србије, истражујемо једанаесту духовну вредност државне идеологије Русије – правдољубље, кроз дијапазон мишљења померен и ка будућности, а не само по духовном садржају.

„Овај свет се оштро дели на будале и оне који трпе“ – је почетна реченица у легендарном инсерту из филма „Балканска правила“. Правдољубив човек може да трпи, али не увек. Праведан човек не ћути. Правдољубље захтева истинит, племенит и користан поглед на свет, ако је могуће заснован на чињеницама, доказима, искуству. Повод за настанак овог прилога је иступање професора Љубодрага Савића на једној од телевизија ових дана и покушај да се нешто каже о цикличним кретањима у економији. На жалост, од професора Савића као и од низа других медијски експонираних колега није могуће чути ништа ефектно и окрепљујуће из струке, добру вест како би требало, кад већ саветују јавно и власт и народ. Оно што нисте видели у иступању професора, биће назначено у овом прилогу на еСтварности. Оптимизам заснован управо на цикличности економије омогућава предвиђање будућности са великом вероватноћом. Након тог увида наши читаоци ће бити мање рањиви на нервозу и панику коју шире медији поводом економије. 

Данашња технолошка унапређења доносе корист просечном човеку и не треба их се плашити. Треба их објективно сагледати кроз феномен шест дугих коњуктурних циклуса Николаја Кондратјева. Данас живимо у петом економском циклусу Кондратјева. Ти економски циклуси трају 50 до 70 година, почев од 1770. године и имају технолошки и економски део. Статистички и феоменолошки су детаљно истражени. Технолошки циклус почиње око 20 година пре економског, обично у војној индустрији. Пети технолошки циклус је започео 1950. године уградњом првих радара у борбене авионе, а економски тек 1984. са масовном производњом персоналних рачунара. Крај петог економског циклуса се очекује око 2040. године. Шести економски циклус ће оквирно трајати између 2010. и 2080. године. Данас, 2025. године се налазимо тачно на пресеку два циклуса, на средини између 2010. и 2040. године. Оно што се десило пет пута у економији у задњих 200 година реално је очекивати да се понови и шести пут. Праведно је дати савременом човеку предвидивост какву нема у телевизијском информисању. Објективно сагледавање шта се дешава и шта ће се десити даје могућност избора: ићи путем правде или ићи путем ћутања, робовања и затирања, што нуди Давос по принципу „подели, завади, па владај“. 

Модерна држава је једини преостали инструмент који појединца брани од наддржавних структура какве су Светски економски форум, НАТО, ММФ, УН, ЕУ, Светска банка, СЗО, СТО, којима се са светског нивоа намеће декаденција. Изостанак правдољубља је довео до формирања у Београду „Центра за четврту индустријску револуцију“, мада никакве индустријске револуције нема. Продуктивност индустрије не расте. Реч је о борби прозападне елите за управљање светоназором Срба. Инструменти те борбе су психолошке операције: санкције, пандемија, зелена агенда, наоружавање Европе због рата са Русијом и сличне „операције“ које плаћа просечан човек. Циљ Давоса је смањење материјалне основе за живот најсиромашнијих – рањивост просечног човека. 

Свет се у шестом економском циклусу помера од материјалног и друштвеног ка духовном уз помоћ примене вештачке интелигенције. Сам израз је неистинит, јер интелигенција може да припада само живим бићима, али смо принуђени да га користимо у недостатку правилнијег синонима. У термин „вештачка интелигенција“ су учитани страх и лажна очекивања и зато га је нужно другачије дефинисати. Реч „деџал у исламу значи – велики преварант“ и одговара појму „антихрист – сатана – отац лажи“ у хришћанству. И деџал и антихрист и Хајдегеров дасман – је човек. Притом је то човек – велики преварант, који жели да му се приписују надљудске моћи као у случају лажне „вештачке“ интелигенције. Деџал односно дасман, дакле човек преварант, лажно назива „вештачку“ интелигенцију. Њу не треба посматрати као нешто лоше већ као појаву која има потенцијал истине, али је намерно названа лажним именом зарад страха, некоришћења и варања. Вештачка интелигенција је само значајно бржа интернет претрага и ништа више. Вештачка интелигенција ће око 2040. године бити уобичајена као и вода из водовода, електрична енергија или асфалтни пут. Није жива. Не уједа. Као и свака ствар и вештачка интелигенција се може користити за добро и за зло. Помера људску моћ управљања са материјалног и друштвеног ка духовном – ка приватности. Духовност је зато актуелно бојно поље. Најбогатији на свету желе да духовност измене, обезвреде, замене или потисну како би на њено место поставили своје, наддржавне ЕУ „вредности“. Сва мудрост човека у предстојећим деценијама се своди на кретање путем: аутентичности, истине, добра, користи. Пут страха, лажи, зла и штете, су психолошке операције светског хибридног рата који ствара рањивост човека пред дистопијским пројекцијама о напетости и кризи, 15-минутним градовима, зеленој агенди, берзама гасова, карбонским таксама, пандемијама, наоружавању зарад рата са Русијом, потреби за ГМО и вештачким месом, електричним и летећим аутомобилима, потребе за чиповањима и постхуманизмом, опасној вештачкој интелигенцији, родној равноправности, итд. Ничег од свега тога неће бити уколико ми не прихватимо. А неправду нећемо прихватати уколико будемо знали, учили, били свесни.

Ставови данашње економске науке припадају петом економском циклусу који одумире, а шести економски циклус подразумева нов приступ стварности, нову парадигму. Чувена је више пута поновљена изјава Ј. В. Стаљина: „Ми смо оседлали законе историје. Ми имамо теорију. Без теорије нама следује само: смрт, смрт и смрт“. И заиста, СССР је око 30 година имао интелектуалну предност над Западом, по речима Карла Полањија, економског антрополога. 

Вештачка интелигенција достиже перфектну информисаност као идеал слободне конкуренције омогућујући купцу потпуну доминацију на тржишту до 2040. године. Бизнис модел шестог дугог циклуса економије је клијентоцентричан. У петом циклусу бизнис модел је оријентисање на потребе клијента. Компаније оријентисане на клијенте праве задивљујуће производе као Стив Џобс - „Ајфон“. У шестом циклусу бизнис модел клијентоцентричних компанија прави задивљујуће клијенте, јаче, развијеније, конкурентски способније. То је главна разлика петог и шестог циклуса. Главна актива у шестом економском циклусу је сам клијент, а не приход од клијента. Уместо корисника мобилне телефоније постаћемо корисници помоћника са вештачком интелигенцијом који ће тачно одређивати на основу старости, стила, склоности, интересовања, здравственог стања, какав нам производ идеално одговара и где се може купити. Дигитална писменост се са коришћења рачунара и мобилних телефона подиже на ниво писмености коришћења аватара „вештачке“ интелигенције. Последица ће бити да ће се куповати само идеални производи највишег квалитета док ће сектор продаје у предузећима постати непотребан. Купац – клијент добија могућност потпуне иницијативе помоћу вештачке интелигенције која му пружа перфектну информисаност, сваке секунде о сваком производу на читавој планети.

Продавнице робе широке потрошње у петом економском циклусу продају прехрамбене производе у простору који личи на магацин. У шестом економском циклусу продавнице робе широке потрошње постају дијетолози купца. У шестом економском циклусу бизнис је крајње човекоцентричан. Пета економска парадигма се код пирамиде потреба Абрахама Маслова бавила најнижим слојевима људских потреба. У шестом економском циклусу бизнис се бави задовољавањем човекових виших потреба из пирамиде потреба Маслова.

По речима Гарета Џонстона, циљ банака шестог економског циклуса, какве већ постоје, је да клијенте учине богатијима, а не само да зараде од клијента. Захваљујући коришћењу вештачке интелигенције банке нове генерације постају идентичне по логици и начину пословања са бескаматним банкама којима се бавимо у овом серијалу. Safety financial bank – SF, је клијентоцентрична америчка банка нове генерације која расте по стопама и од 40 одсто годишње и има 11 милиона клијената. Мисија SF банке је да све своје клијенте учини финансијски независним. Менаџери банке добијају бонусе не за повећање прихода банке већ за повећање прихода клијената. Појединац у шестом економском циклусу ће живети у праведније уређеном свету. По логици тржишта, бескаматно банкарство ће постати норма банкарског пословања.

Предузетник је као појединац у петом циклусу био онај који више зарађује захваљујући: похлепи, лукавству и брзини. У шестом циклусу, праведност, потреба да се говори истина без улепшавања, добија предност над рекламом и досадашњим маркетингом.  

Свету предстоји прерасподела моћи и борба за дигиталну сувереност. Промена нивоа знања појединца у шестом економском циклусу захтева безбедност и приватност, а пут ка њима сада води преко управљања светоназором коме смо посветили десетак прилога у серијалу. Пасионираност Лава Гумиљова на коју смо се више пута освртали, добија примарни значај у економији и маркетингу наредних деценија, јер њу вештачка интелигенција не може да кoпира и предвиди или разуме. Љубав у себи садржи ирационални неодредиви остатак који дигитална технологија не може да препозна и прорачуна. Хоћемо ли се бојати знања или ћемо му се обрадовати знајући да је безбедно? Питање хоћемо ли Србију чинити рајом сиромашних, рајом богатих или паклом преварених баксуза, личи на ону народну причу о тамном вилајету, где ће се „кајати ко узме, а кајаће се и ко не узме“. Кључ за достизање меритократије ка којој се свет креће је однос према безбедности и приватности. А сад да се вратимо садржају духовне вредности.

На жалост, вероучитељи и свештеници данас у Србији не уче о милосрђу и правдољубљу кроз јавни медијски сервис, па нама лаицима остаје да разматрамо духовне вредности. Игнорантство и песимизам ТВ информисања, не само у Србији, су инструмент рушења темеља традиционалне духовности. Духовне вредности онемогућавају „дубоку државу“ да „оседла законе историје“ како је говорио Стаљин. Заштита од агресије која потире правдољубље је искључивање ТВ апарата. Праведност је верност истини за разлику од „духовности страха“ коју намећу медији Запада. 

Правдољубив човек не дозвољава да људи које сматра својима буду увређени, изложени насиљу или неправди. Правдољубље брине о целини заједнице, а православна цивилизација је таква заједница. За правдољубље на нивоу појединца је занимљиво разјаснити два појма: баксуз и инат. Баксуз је човек са лажним милосрђем и лажним правдољубљем. Може да помогне, али неће. Зна шта је право, али ради наопако. Баксуз ускраћује себи милосрђе и праведност сопственим понашањем. Баксуз и кад је у нужди и ако му учиниш и помогнеш, он то може да тумачи као увреду. Зато је баксуз човек несреће. Сила и благодат који припадају Богу баксуза заобилазе, јер их он одбацује. Баксуз истину, добро и корист види из угла егоизма и охолости. У претходном прилогу наведосмо низ „савета“ Карла Јунга из тог контекста. Реч је о доминацији Адлеровог комплекса ниже вредности у материјалистичком светоназору Запада. Инат је правдољубље које иде у другу крајност. Инат је карактерна црта отпора народа изложених дуготрајном робовању и патњи. Такав облик правдољубља се среће и код Ираца које су вековима угњетавали Енглези, као и код нас Срба. Инат је превазилажење очаја. Инат иде до нивоа самоуништења у циљу доказивања правде. Инат је правда без милости. И инат је баксузлук. Однос милосрђа и правдољубља је битан за појмовно одређење шта је правдољубље.

Милосрђе је веће од правде. Мења и саму истину, али без правдољубивости милосрђе не оставља траг и бива узалудно. Правдољубље даје интегритет милосрђу. Интегритет је мирна будућност, неометан опоравак људи избављених из несреће. Интегритет је питање безбедности. Зато када истражујемо правдољубље кроз призму интегритета, анализа треба да буде аргументована не само нематеријалним средставима управљања државом (светоназор, хронологија, идеологија) већ и материјалним средставима (економија, оружје геноцида и рат). Правдољубље сагледава милосрђе из угла одрживости, из угла оног ко прима милосрђе. Милосрдан човек може да покаже благодарност, али је узалудно ако чим он окрене леђа патње унесрећених буду настављене а учињено милосрђе бива уништено и обесмишљено. „Јер Царство Божије није у речи, већ у сили.“ (1 Кор. 4:20). Сила припада Богу. Царство Христово није од овога света и ми смо представници Царства Божијег на овом свету. Сила потиче од Господа Бога и у исламу и у хришћанству, али се другачије тумачи. Шеријат је изнад свих устава и закона у исламским државама. Правдољубље је порив да се љубав и живот штите силом, а не само речју. Тај порив је ближи исламу него хришћанству. У хришћанству људима припада љубав, а сила Богу. Ту долази до раздора између световног и духовног у хришћанству што западна олигархија најбогатијих користи вековима уназад као рањиво место злоупотребе државе. Световна држава има изнуђену, нехришћанску сврху силе. Целовито милосрђе, у безбедности, је световни задатак праведности. Целовитост правде подразумева нивое: духовног, друштвеног и физичког постојања. Смео став је да вештачка интелигенција омогућује управо ту целовитост у наредним деценијама. Будућност 21. века тежиште живота премешта у сферу духовности и тражи виши ниво знања појединца. Зауздати знање просечног човека је оно што покушава Светски економски форум из Давоса. Вештачка интелигенција је у контексту „закона времена“ руске Концепције друштвене безбедности претња доминацији Давоса. Раст знања појединца руши хијерархију страха.

Знање из претходног 75. прилога о томе „да непријатељ може да ради са нашим народом шта хоће“ је изведено из мисли Хане Арент, која на онтолошком нивоу „истине и лажи“ описује стање ствари, док Иво Андрић исти закључак изводи на гносеолошком и нивоу моралне философије; „добра и зла“ односно „користи и штете“. Правдољубље подразумева милосрђе које постоји целовито на сва три нивоа. Одличан пример је помињани Алексеј Ухтомски као потомак племићког рода Рјуриковића, који је на биолошком нивоу „штете и користи“ одбио у најмање два наврата да напусти Санкт Петерсбург у време нацистичке опсаде у Другом светском рату, где је и умро. На друштвеном нивоу „добра и зла“ био је научник и професор који је родоначелник идеја о пластичности неуронских веза у мозгу, теорије детерминанте селективне пажње којом је лечио пост-трауматски синдром војника, али због научног става да дух доминира над биолошким био прогањан и хапшен у време Стаљинових чистки 1936/37. године, када му је старији брат Александар и стрељан без икакве кривице. На духовном нивоу, Ухтомски је био тајни епископ православне цркве и остајао на страни истине у борби против лажи, у времену најгорих прогона. То је слика праведника на сва три нивоа постојања човека чији пример треба следити. Духовна победа Ухтомског је говор Стаљина од 3. јула 1941. године, који је почео са „Браћо и сестре“. 

https://www.youtube.com/watch?v=qJjJ--Xq-80&t=1s

Промена Стаљиновог понашања је доказ теорије детерминанте Ухтомског, дејства психолошке детерминанте проузроковане почетком рата. Алексеј Ухтомски је теоријом психолошке детерминанте као могућности опоравка и преображаја човека, на неуролошком, физиолошком и психолошком плану, научно доказао да борба за правду почиње унутар човека. 

Идеја правде тражи хероје. Цивилизација Кине, међутим, не познаје појмове греха или херојства. Правдољубивост не постоји у свим цивилизацијама подједнако. Правда какву ми Европљани знамо зависи од идеала Бога и функционише у условима монотеизма. Идеју није могуће спалити, па тако ни идеју праведности није било могуће уклонити из историје људског рода, ма колико да су једини преостали списи стари 10 хиљада година индијске Веде и еп Махабхарата. Стари списи сведоче о праведности као сржи морала. Списи којима је правдољубивост сведочена у Европи су спаљени у Александријској и Цариградској библиотеци. У Кини је династија Цин спалила систематски све старе списе укључујући убијање писмених људи који би могли да их поново напишу по сећању или читају скривене. У бомбардовању Београда, 6. априла 1941. је спаљено три хиљаде српских средњовековних повеља. Зашто? Идеја правде је „заразна“. Са духовног преноси се лако на ниво друштвеног и физичког. Идеја праведника као јунака постоји у античкој Грчкој и Риму. Идеја праведника постоји у јудаизму, хришћанству и исламу. Богомољачки покрет у Србији је пример обнове милосрђа и правдољубља између два светска рата. Праведност се обнавља, ма колико је уништавали. У овом серијалу то сведоче мисли из 69. прилога, наших савременика Исидоре Секулић и Борислава Пекића. Свети Николај Српски о праведности и милосрђу, размишља не кроз призму демократије и једнакости (чувено: либерте, фратерите, егалите), већ призму меритократије – раста духовности за све. Демократија је нижи ниво организовања људског друштва и успостављања правде у односу на меритократију. Демократија све људе чини једнакима у слабости, свођењем образованијих и моралнијих на нижи ниво морала прописан законом. Меритократија тежи да најниже слојеве заједнице подигне на ниво вишег аристократског морала и знања. Током 19. века у Србији Милоша Обреновића се управо то десило. Сељаци су као једини слој становништва, постали носећа структура етногенезе народа – аристократија, по критеријуму власника имања и одлучилаца са правом гласа. У том историјском амбијенту Свети Николај Српски проповеда онтолошки, духовни ниво љубави – милосрђе; гносеолошки, друштвени ниво правде; а на материјални, биолошки ниво ставља просветитељску једнакост, и каже:

„Бог није Бог једнакости, но Бог љубави. Једнакост би искључила сву правду и сву љубав — искључила би сав морал. Љуби ли муж жену своју због једнакости? И мајка љуби ли своје дете због једнакости? И пријатељ љуби ли пријатеља због једнакости? Неједнакост је основ правде и подстрекач љубави. Док траје љубав, нико не зна за једнакост. Док царује правда, нико не говори о једнакости. Кад се изгуби љубав, људи говоре о правди и мисле о једнакости. Кад са љубављу ишчезне и правда, људи говоре о једнакости и мисле о неморалу. То јест, кад ишчезне морал замењује га неморал. Из гроба љубави ниче правда, из гроба правде ниче једнакост".

И Хана Арент и Иво Андрић и Свети Николај Српски разматрају исти садржај. Описују и актуелну ЕУ деградацију друштва Србије наметањем сталног медијског наратива о родној, феминистичкој, дечјој и другим „једнакостима“ којима се смањује ниво духовности, културе и морала. На тај начин Давос добија управљиво друштво из ког су „демократски“ протерани милосрђе и правда. Меритократија хришћанства није заснована на сили. „Свет не мења насиље, него симпатија“ – пише Милош Црњански у „Јединству“, на Петровдан, 1919. године. По законитости Василија Кључевског – цикличност понављања историјских догађаја зависи од нивоа духовности друштва. Што је нижи ниво духовности то је вероватније понављање историје. Потискивањем љубави и правде Давос управља Србијом ка понављању догађаја од пре сто година у светским ратовима. Примена вештачке интелигенције супротно, може да подигне ниво знања, духовности и створи услове за меритократију. Зависи од нашег избора, свести, будности и односа према безбедности и приватности. А то су питања за праведност на нивоу предузећа и нивоу државе, којима се бавимо у наредна два прилога.