Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 72. прилогу анализирамо стваралаштво као седму традиционалну вредност руске државне идеологије чији се многи аспекти тичу пољопривреде. И овај пут гледамо у садржај наратива о будућности Русије у наредних 15 година.
Прелазак од демократије – заштите осредњости, ка меритократији – расту духовности друштва, зависи од стваралаштва. Антипод западној „Агенди 2030“ је руска платформа стратешке дискусије „Хоризонт 2040“, где постоји иницијатива да се православна цивилизација огради од западне реформом образовања до 2040. године. Мера успеха „Хоризонта 2040“ је стваралаштво, мењање светоназора. У екосистему платформе „Хоризонт 2040“ учествује приближно сваки десети Рус.
Поводом Дана Русије, 12. јуна, сваке године се додељују медаље Хероја рада које обично уручује председник Владимир Путин у дворани Светог Ђорђа, Великог Кремаљског дворца. Државне награде у науци и технологији, књижевности и уметности, за изузетна достигнућа у хуманитарним и добротворним активностима имају за сврху симболичко враћање рада у центар пажње. Са српског, сељачког становишта, потребно је вратити углед производних делатности. Афирмација стваралачког рада је потребна кроз читаво друштво, у коју сврху могу бити коришћене: процесна моћ јединствене пореске стопе на природна богатства Хенрија Џорџа, ресурсна моћ бескаматне пољопривредне банке и симболичка моћ награда рада. Познате су државне награде у време СФРЈ: најбољи ливац или металостругар, најбољи тракториста или рекордер у производњи жита, меса или млека, најбољи воћар, виноградар или повртар. Величању производног рада треба дати највиши јавни значај. Али како успоставити награду ако нема заједнице унутар које би била вреднована? Након лажне транзиције 90-тих од награда и угледа није остало ништа јер је уништена економска заједница утемељена на друштвеној својини. Обнова државних награда је могућа уколико се обнови заједница са сва четири стуба привредног система. Ту заједницу називамо СРБЗЕМ национални агро кластер по аналогији са руским РОСЗЕМ-ом. 1. Својина у СРБЗЕМ-у није друштвена већ народно акционарство познато у задружном закону из 1898. године. 2. Мотивациони систем СРБЗЕМ-а су традиционалне духовне вредности, а не западни профит. 3. Делегирање одговорности зависи од примарних произвођача хране унутар скупштине СРБЗЕМ-а. 4. Координациони механизам по руском методолошком узору је делом плански, а делом тржишни. Унутар државне, стваралаштву прилагођене заједнице, појединац и породица могу да развију пун животни потенцијал. СРБЗЕМ обезбеђује да се баштина породице развија кроз међугенерацијско стваралаштво. Стваралаштво је потпуно тек кад има генерацијски континуитет. „Учи сине да не би радио“ – је илустрација материјалистичког светоназора који руши међугенерацијско заједништво задњих 80 година.
СРБЗЕМ је заједница Средњег пута у економији, како је традиционалну организацију живота сеоских задруга називао Свети Николај Српски, поредећи га по значају са Карађорђевим устанком и Косовским Заветом. Обнова Средњег пута у економском животу је предуслов за величање рада кроз државне награде у сваком од вертикално интегрисаних еснафа унутар националног пољопривредног кластера. Награђивање какво је данас преостало у економији – најбољег предузетника, јесте величање стваралаштва, али у контексту западне цивилизације и води нас у деструктивном вредносном правцу успеха дефинисаног пасивним приходима ван рада.
Руски наук за нас Србе је да из свих конфесионалних и идеолошких учења треба узети оно најбоље. Свестраност је снага аутентичног духа. Политичка елита Русије гради државну идеологију узимајући све добро из претходних идеологија (монархизма, комунизма, социјализма, фашизма, либерализма (који тежи постхуманизму). Добро је оно што је аутентично, што у „Четвртој политичкој теорији“ Александар Дугин назива „мислећим присуством у свету“ – „дазајном“ Мартина Хајдегера, способношћу да човек сам мисли о себи и свету, а не да то препушта неком имагинарном другом човеку – „дасману“. Духовно стваралаштво је сузбијено у „дасман“ тоталитарним моделима друштва какви су: постполни и постхумани либерализам, поражени национализам Хитлера или комунизам Стаљина. Сваки тоталитаризам уништава своје непријатеље. Тоталитарни западни либерализам је иницирао атентат на Александра Дугина и убиство његове ћерке Дарје. У Дугиновом не-либералном еклектизму народ је основни политички појам, а човек способан да свесно влада собом и светом. Из не-либерализма четврте политичке теорије је могућа будућност. Са постполним и постхуманим либерализмом идемо ка Фукујамином крају историје и последњем човеку. Непријатељ опстанка човечанства је либерализам. Трули савези са представницима либералне идеологије у Србији су неприхватљиви.
Србија се по етногенези разликује од Русије и може да прави мањи еклектички не-либерални компромис. Србијом је лакше управљати него Русијом. Стваралаштво је код нас израженије. Сељак је носећа структура етногенезе Срба, а аристократија носећа структура етногенезе Руса. Наша предност је у ширини носеће структуре народа и њеној кохезији. Осим уважавања многоконфесионалности и многонационалности, Русија уважава и идеологију комунизма као традицију, за разлику од Србије у којој је одбачен. Доминантна државна својина је у Русији темељ обнове награда Хероја рада. Комунистичка партија Руске Федерације је држава у држави по стваралаштву. Ове 2025. године је по председнику КПРФ, Генадију Зјуганову, најприноснија нова сорта пшенице, са приносом од чак 18,5 тона по хектару, названа „Зјугановка“. У реалном времену, питање стваралачког рада је предмет и дневне и стратешке политике. Савремени робовласнички систем почива на пуној заузетости становништва, која онемогућава раст духовности. У свом раду из 1950. године, „Економски проблеми социјализма у СССР“ Стаљин је предлагао да се радни дан скрати на 5-6 сати дневно како би се подигао ниво свестраног образовања. Данас се утврђује да је оптимум радног дана четири сата рада. Ауторска права су препрека ширењу знања и расту стваралаштва, коју такође треба сузбити. Црквени мислиоци у Русији присвајају стваралачки рад као традиционалну вредност, а исто то чине и комунисти. Ни једни ни други немају концепцијски став изведен из науке и филозофије што њихове ставове чини паушалним. Стваралаштво је потребно разумети концепцијски, доказима у емпирији, без навијања и пристрасности.
Концепцијски, стваралачки рад је свесна људска активност усмерена на стварање материјалних и духовних вредности, неизбежно прожета стваралачким духом. Дух је на жалост, могуће увести у заблуду пропагандом. Током деведесетих година прошлог века сматрали смо себе мање вредним, лењим, инфериорним, приписујући стваралачки рад као виши квалитет западном друштву, на које се треба угледати или у то друштво емигрирати. Требало је пола века да схватимо да је то лажна представа и да Западом влада безумље либерализма. Рат у Украјини од 2022. године је убрзао освешћивање. Неоколонијална друштва Запада имају паразитски, а не стваралачки светоназор. Доказ је колапс аутохтоних народа. Шведска, Француска, Холандија, Велика Британија, Немачка, губе етничку подлогу, а тиме и своју државност, по демографским пројекцијама до 2070. године. Експанзија је основна особина живота, а нестајање смрти. Србија нема шта да тражи у умирућој ЕУ и њеном постполном и постхуманом либерализму.
Мобилни телефони и компјутери онемогућавају развој стваралачких личности деце. То је најважнија чињеница код разматрања стваралаштва. Читање књига развија део мозга задужен за појмовно мишљење, док гледање екрана развија горњи бочни префронтални кортекс који је искључен при читању, а активан при брзом интуитивном доношењу одлука. Дете одгајено на екрану рачунара и мобилних телефона није способно да пише и чита дужи текст од 120 знакова. Пажња као мишић интелекта, практично не постоји код тако одгајане деце. Савремена култура онемогућава развој деце и снижава ниво духовности у друштву. То иде до нивоа да четвртина становништва не памти ни број свог мобилног телефона, а само трећина памти важне породичне датуме. Процес мишљења деградира под утицајем екрана. Уместо пажње на текст, мисли и појмове, нове генерације гледају слике и покушавају да извуку брзи закључак. Прескачу поуку и смисао. Немају пажњу ни за гледање целог филма. Дивљак дигиталне епохе има амнезије, рупе у памћењу, јер нема појмове који би се повезали у став. Неће остварити велико научно достигнуће, јер је његово размишљање линеарно, сужено, банално. Медији праве садржаје који одговарају тим ниским укусима. Резултат је игра „ко ће бити већи дебил – ТВ канал или његов гледалац“. Ако желите дете са дефрагментисаном свешћу, без емпатије, које прагматично мисли, али нема моралну основу, тада му само дајте смартфон у руке у трећој години живота. Уколико желите дете које стваралачки мисли и има морал, тада га учите навици удубљавања при којој читање престаје да буде напор и постаје задовољство. Морално освешћен контакт са спољним светом и позитивна искуства утврђују приврженост. Тек такав човек ће владати и стваралачким појмовним и са друге стране клипским, стереотипним мишљењем механизованог света. Читање књига је пут стварања самосталног духа човека – „мислећег присуства у свету“ или „дазајна“. Деурбанизација није случајност у Русији, јер се у сеоској ноосфери лакше и садржајније васпитавају деца. Мобилни телефони су сувишни. У ноосфери села доминира појмовно, а не клипско мишљење.
Циљ „Хоризонта 2040“ је стратегијом „одоздо ка горе“ одстранити штетни западни светоназор из Русије. Норма за то је стваралаштво као традиционална вредност без које циљ неће бити остварив. Из угла геополитичке стратегије, стваралаштво као традиционална вредност је најважније од свих до сада описаних у серијалу. Достојанство, племенитост и стваралаштво чине једну вертикалу. Достојанство је основни квалитет појединца и заједнице, потврда постојања система вредности. Племенитост је порив за свесним управљањем, унапређивањем стања у спољном и унутрашњем свету, подизање нивоа и достојанства у том смислу. Стваралаштво је свесно освајање нових простора духа, које редефинише и племенитост, порив за управљање ка бољем, и зато подразумева стицање управљачке писмености пре изласка из средње школе. Без достојанства и племенитости, нема истински вредног стваралаштва. Стваралац има позитивна очекивања и привржен је благодати око себе. Супротност стваралаштву је униније, у коме је човек паралисан негативним очекивањима, разочаран окружењем које доживљава као непријатељско.
Стваралаштво обједињава људе кроз историју. Пример су дела Платона и Аристотела, стара преко 2.400 година, која утичу и данас на живот човечанства. Стваралаштво значи подизање духовности народа на виши ниво тако да не подлеже историјској законитости Василија Кључевског о цикличном понављању историје, што је увид и Предрага Драгића Кијука у књизи „Хришћанство без Христа“ где користи изразе „царство ћесарско“ и „царство духа“ за материјални и духовни свет старалаштва. Срби као заветни народ су кроз Косовски Завет „национализовали“ Нови Завет као меру слободарства. Ми имамо своју националну верзију Христа, Јуде, Пилата, итд. „Добродошао на свет осветниче Косова!“ – максима изговарана при рођењу мушког детета као будућег ратника, није проблем. Проблем је усађивање духовности у то дете за живот у миру. Историја показује да не треба да се плашимо новог рата са Западом, или било ког рата, већ окупационог мира у коме живимо. Неуспех српског слободарског покрета је у цикличном понављању историје, плаћању огромне цене слободи и Завету, а затим губљења слободе у миру. Узрок губљења слободе у миру је остајање на истом, рањиво ниском нивоу духовности. Циклус понављања историје идентичан као пре 100 година је актуелан у Европи. Превазићи понављање историје је могуће образовном реформом и управљањем светоназором нових нараштаја у дугом историјском току, тако да са 20 година старости имају и управљачку писменост и увид у историју, филозофију, општу психологију, економију и политику, до нивоа који подразумева освешћено: достојанство, племенитост и стваралаштво. Предмети: грађанско васпитање, веронаука, негдашњи марксизам или основи филозофије, садржински не нуде образовање које гарантује освешћеност и самосталност духа. Образовни систем слама дух нових нараштаја кроз усађивање „новог светског поретка“ у душу, која је предмет окупације још у основној школи. Циклично понављање историје ће престати када будемо као норму образовања имали стварање младих људи свесног стваралачког духа, отпорних на глупост као изворно морални, а затим и интелектуални недостатак. По Виктору Јефимову стварање самосталних стваралачких духова (Хајдегеровог „дазајна“), значи живети како Бог воли или на руском „по Божески“. Све док као народ не достигнемо меритократију, страдаћемо у понављању историје, знаћемо шта до Косовског Завета и ослобођења; како страдати и гинути, али нећемо знати шта после Косовског завета у миру. Озбиљно схваћено, до чврстине бојевог ратничког новоа, достојанство, племенитост и стваралаштво су минимална норма образовања и васпитања, услов опстанка важнији од Карађорђевог устанка или Косовског Завета. Озбиљношћу при стваралаштву спречавамо понављање рата и штитимо мир. У ту сврху су нужне Светосавске школе које стварају управљачки писмене духовне учитеље зарад другачијег система постојања. Србија је у стању колапса. Средњи пут економског живота српског села имамо као пут на који се треба без компромиса устројити, макар и бескаматном, хришћанству и исламу подобном банком. Тада ће престати и борба традиционалног светоназора родитеља са западним светоназором издаје, себичности и немања емпатије за себе и своје, који се деци усађује у душу кроз школу и медије. Кад школа постане традиционална и породица ће остати традиционална и експанзијом излечити народ.
Концепцијски, онима којима је математика блиска, најлакше је стваралаштво објаснити графички у координатном систему. Координатни приказ стваралаштва је уобичајени Гаусов распоред вероватноћа са пет одсто лево и десно и 90 одсто око централне амплитуде криве. Стваралачко друштво има издужен Гаусов распоред, високу амплитуду. Што је амплитуда виша, то је већи број припадника народа достигао стваралачку самосталност духа. Што је амплитуда нижа, то је већи део заједнице на маргинама, ван норме вредности, у зони искривљеног мишљења. Већина Срба је у стању искривљеног мишљења – когнитивне дисторзије. Знања академске елите треба пренети на анимализоване, аутоматизоване и ауторитарне људе, какве уочава Ерих Фром у „Бекству од слободе“ 1941. године. Ове три групе људи имају дисторзију когниције и већина су у окупираној Србији због западних медија, неадекватног образовања и неосвешћеног система вредности.
Концепцијски, Гаусов распоред је аналоган моделу Данијела Големана код односа пажње и продуктивности. Стваралаштва нема у изопаченом тоталитаризму у коме се послови дају политички подобнима, а политички неподобни уништавају. Стваралаштво је онемогућено, а тиме и тржишна конкурентност предузећа у којима доминира страх, вика, комплекс ниже вредности власника и руководилаца, стални стрес и притисак на запослене. Претерани ниво кортизола и адреналина смањује пажњу и продуктивност. Људе при раду треба водити тако да сами дођу у тачку на врху Големанове криве продуктивности и пажње. Задовољног радника ћете пре стећи омогућавањем стваралаштва него платом. Стваралаштво је превазилажење самог себе на врху Големанове криве и значи раст амплитуде. Та тачка доноси највећу радост и задовољство, чини човека сличним Богу, извор је радости, стање у ком „душа пева“. Реч је о благодати за коју је човек отворен и која је позвање, какво описасмо у 58. прилогу серијала. Слика Вилијема Холмана Ханта из 1854. године „Светлост света“, са вратима која немају кваку, већ се морају отворити изнутра је илустрација потребе отворености духа према благодати при стваралачком раду. У тој тачки продуктивност је највиша, а активност мозга оптимална са пажњом која искључује време и сувишне стимулансе. Хирург, потпуно усредсређен на операцију усред рата, при операцији не чује падање граната, нити осећа колико је времена прошло у току рада. То је стваралачки рад у току кога се напор не осећа. Насупрот томе, данашњи западни концепт „рада“ повезује рад са теретом и негативним доживљајем, јер су одбацили аутентичан романтичарски светоназор Бајрона и Ханта, а усвојили искривљени светоназор Ничеа, Маркса и Шваба. Став према раду изазива отвореност или затвореност понашања људи у свакодневици као индикатор климе стваралаштва. Пројекат Виктора Меркулова „Кино уроки“ намењен реформи основних школа у Русији, садржи филм о стваралачком раду, који показује прелазак младића из депресивног, позападњаченог, усамљеног живота људи великог града, са паралелним животима непознавања комшија из суседног стана, ка отворености духа и заинтересованости за друге људе након пресељења у мањи град:
Концепцијски постоји и веза Гаусовог распореда вероватноће и истраживања Џорџа Ланда на деци старости до пет година која поседују дивергентно мишљење, односно генијалност, откривену у 98 одсто случајева. Праћена кроз време, генијалност се губи због неадекватног образовног система и до 25 година старости достиже инверзни ниво од тек два одсто. Деца од пет година старости имају високу издужену криву Гаусовог распореда вероватноће стваралаштва. Улога државе је да квалитет нараштаја сачува до зрелости у 25 година старости.
Треба учити руски језик јер омогућава општење унутар наше цивилизације. Незаинтересованост политичара, новинара, академске и укупне јавности у Србији за нову државну идеологију Русије која је цивилизацијски наша, народна, традиционална, говори у прилог мисли нобеловца Иве Андрића: „Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха“.
Зашто имамо стваралачки паралисану политичку елиту? Нећемо улазити у субјективну сервилност слугу према страном газди. Објективни узрок је наука, концепт дисциплинарне власти која каже да „свако сме да зна само фрагмент знања“ и да му је забрањено да се меша у „туђу дисциплину“. Ту већ прелазимо из зоне „дазајна“ у зону „дасмана“, губљења присуства свести. Политичар који је лекар по образовању себе држи за инфериорног у сфери политике, економије или филозофије, политичар који је лингвиста, физичар или економиста по струци себе сматра инфериорним у сфери права или политикологије. Тај осећај инфериорности немају данашњи млади. Фрагментарно знањe као друштвена норма, пре 200 година, када је наука била део филозофије, билo би сматранo глупошћу, а дефинисасмо да је глупост морални недостатак у основи. Дисциплинарни морални недостатак потиче из страха који треба одбацити. Стваралаштво тражи претенциозност, вишак очекивања, ентузијазам. Потребан нам је и савремени Карађорђе и духовна војска морално и управљачки писмених и лиценце и државни испит за бављење политиком. Потребан је устанак идеја о животу у миру. Нове младе генерације се не плаше фрагментарности знања и коришћење интернета их држи самоуверенима у односу на „моћ“ истока и запада, Немаца и Американаца, Руса и Кинеза, јер знајући да им је знање доступно, себе не осећају инфериорним. Уколико су развили појмовно мишљење читањем књига, тада то и јесте истина. Предавање о „обрнутој пирамиди знања“ и „закону времена“ из руске Концепције друштвене безбедности је лек за несигурност политичара. Стваралачко осећање треба остварити српским Хоризонтом 2040, дискусијом „одоздо ка горе“ како би политичари имали храброст да свестрано сведоче целину свог политичког става дајући га и кроз теологију, право, медицину, биологију, психологију, економију, туризам, пољопривреду, без задршке и ограда како „ја нисам филозоф, па не знам“ јер тај став у времену интернета и брзог самообразовања, више не важи.
Разлика научне концепција од теорије, иако су обе засноване на емпиријским доказима, је у постојању метода и модела са неком сврхом. Концепција управљања садржи методологију спровођења државне идеологије. Концепцијски, управљање има три своја вида: програмски, програмско-адаптивни и модел предиктор–коректор. Статичним програмима политичких партија се мало или ништа не може променити у данашњем свету. Плод стваралаштва политичара Русије је аутентична концепција управљања, идеологија и методологија спровођења идеологије. Политичари данашње Србије не осећају самоувереност јер немају оружја: идеологију, методологију и концепцију. Руска државна не-либерална идеологија у Србији је оружје промена.
Шта после Косовског Завета? Одговор је српски Средњи пут као део нелиберализма.
Главна политичка конфронтација у свету је сукоб либерализма и антилиберализма. Либерализам је једина непоражена идеологија у свету коју је нужно поразити, јер је постала апсурдна. Спорије са лажним конзервативцима Трампа или брже са либералима Бајдена, резултат је исти – либерални постхуманизам. Тоталитарни постхуманизам већина ни у свету, а ни у Србији, неће! Раст духовности, прелаз ка меритократији, реформа образовног система за младе и промена медија, бескаматно банкарство, почеће угледањем на руску државну идеологију. Доступност другачије идеологије на српском језику за сада остаје као провокација на нивоу Портала Е СТВАРНОСТ.